О жалибоже
Што изветри све то
С ракијом која
Нит блажи нит теши
И с вином које
Не може бит грђе
Па на мамурлук
Све се накостреши
И постане тврђе
И оштријег брида
Прићути се срце
Душа обајати
И шљуну се крила
И не знаш куд би
Од муке и стида
А узалуд се
Још једном кајати

Осим привиђења
Ала и авети
Хајде седа главо
Барем се присети
С ким си сву ноћ пила –
Сву ноћ и довека –

Чини ми се с једним
Што се Марко зове
И с његовим Шарцем
Чудо од коња
Сила од човека
И са неким лудим
Распеваним старцем
Што стихове кнади
Овако ко и ја

Па сам у Пољу
По ком небо пада
Душе причешћиво
С Косовком девојком
А беше их више
Него божурова
И исцедих тако
Седам винограда
Док ме из кондира
Крвавим очима
Час гледао биво
А час слепа сова

И са оним што се
Из облака гласне
Из моравског вира
Са врх горе чарне
И с њима што опет
На Косово касне
И хоће да бију
Ко их због тог џарне

Са сва три у сјају
Богом Побратима
С пјаним младожењом
С тобож барјактаром
Незваним сватима
Са слугом што цвили
Згучен за вратима
И са њговим
Гнусним господаром

С Баном Страхинићем
Који нема с киме
Па је једнако
Сам са собом пио
И не питах га
Како многи чине
Не помињућ име
Је ли заиста оној опростио
И чини ми се –
Беше му свеједно
Само би за се
Горко процедио –

Дочепати нећу
Ни пишљиве круне

И са једним што је
Утегнут у платно
Пошао на мегдан
И понекад би
За нечим заплако –
Је ли се вратио
То ти рећи не знам
А песма се куне
Да је и онакав
Трипут јачег смако

Свратио би и
Вук Шесан невесео
Ко да сичан пије
И тад му у душу
Криомице вирнух –
Ни издати браћо
Богме лако није

И с Цара Шћепана
Сестрићима љутим
Ко је не смеде
У сватове звати
Па не смедох ни ја
Ни прићи асталу
И најбоље је
Склони се и ћути –
Опаки и страшни
Ти незвани свати
И не примају
Удворичку шалу
А док пију нико
Гласа не сме дати
Нити светлога
Цара поменути

Неко ће помислити
Да само измишљам
И превише души
Допуштам да сања
И тиме се хвалим

Шта је згибеније
Ни колика је
Туга у хајдука

А Старог Вујадина
И оба му сина
Које пјесма слави
Узноси и брани
По прилици су
Турци затулили
Пјане у кафани
И у проклето
Одвели Лијевно
А пио сам с њима
Рујно и жежено
Ал мене оставише
Да уклету кулу
Зидам од речи
Од снова и дима

И са једним хромим
Што ме штулом гурка
Да му стално певам
А неће да плати
Ни ракије чокањ
А ја ти без ње
И њоме подлокан
Не умем синко
Чак ни закукати

И видех у вину
Девич Архангеле
И Љевишку кад се
У пепелној прашци
Пут небеса вину
И слепе куће
Поново се селе
И за дим се држе
А за њима пошла
Хрома караманка
И Караман цвили
Док у нашој дугој
Ноћи без уранка
Сам Зеленко рже

Потавнела лица
Самљи и од Бана –
Да слушам рику
Младих биволица
Вука и гаврана
И чекам да свитне
Бар у сузи вина
Од Призрена пустог
Зрачак Видовдана

О жалибоже
Што ишчезну све то
С ракијом и вином –

И залуд је звати –
Задени за појас
Предахни Милија
Док баје и чара
И у струне сплиће
Оба клета царства
Придиже Лазара
И с њим Југовиће –
Девет љутих рана
И уз њих десетога
Старог Југ-Богдана
И хиљадитог – ко ће знати кога
И све тако даље –

Попих и с бегунцем
И са слепим краљем
Свргнутим са трона
И с једним што гаће
И кошуљу преде
И са инима
Са којима хтеде
Моја душа бона –

У сили и свили
Са светлом господом
Која ће сутра
На ограшје поћи
Да згроми Гомор
И запуши Содом
А за њима кришом
Пристао сам и ја
Јер видех да их
Чека погибија

Кукавно и бедно
И све на то слути
Да ће наше светло
Царство потонути

Са уходама и са трговцима
С охолом властелом
И себрима тужним
С незнаним и знаним
Са јуродивим и са сумашедшим
Које старац песмом
И поји и храни
И узалуд теши

И са некаквим
Љутица се зваше
И не бих с њим више
Макар за лек било
И радије бих
Ко Бан са деришем –
Хурљиво и терсно
Све му живо смета
И свуда му тесно
А стално се прси
Хвали и надима
Да некакве силне
Винограде има

Па с једним што веле
Да је Крилатица
И с другим што жали
Коња крилатога
Ко да је коњ тица
Ил бедно чељаде
Коме можда вино
На трен крила даде
И песмом потпуне
Као ово мени
И пре но полети
Место под облаке
У блато га суне –
Бедно земно царство
И брлог проклети
У коме се никад

А тако ми чутуре
Чаше и чокања
Као ово с тобом
Пио сам и с оним
Радојицом Малим
Који је велике
Издржао муке
И то са осмехом
Тако песма вели
Па сада би да се
Бар шуме докопа
И међ хајдуцима
Тражи каквог попа
Да му душу цели
А онда и венча
Јер са собом води
Лијепу Хајкуну
Отету у аге
Па га једни хвале
А други га куну
А он не да ником
Да јој види лице
Нити очи благе
И све нешто мислим
Али смем ли рећи –
Ако су нам мали
Овакви јунаци
Какави ли су велики
И они највећи

Кад Новак из пећине
О Митрову дану
Код верних јатака
Доведе дружину
На конак и храну –
Ја тога кулука
Жалосна ти мајка –
Ко са њима није
Гинуо у вину
По трипут за ноћ
И будио се
Ко на оном свету
Дрхтећи и од најтишега звука
Тај неће ни знати

И кроз погачу
Коју злодух наче
Виде се како
Остављају куће
И кућне послове
Па иконе арче
И по гробљу рове
У бунилу бурном
И у магновењу
Видех како се
И на цркву пењу
И језичак звону
Чупају ко гркљан
Док сасвим не клону
И једнога спазих
С открченим крстом
Већ се пленом хвали
Пре но се у трену
Кроз девет небеса
С куполе стровали
У бездан стропошта
И чини ми се
Да још увек лети
И летеће канда
Све док се не сети
Колико то кошта

И видео сам
Можебит и сниво
Не узмите у грех
Ко да нисам реко –
Баш као у оном
Пророчанству старом
Све Србе под шљивом
Али њена крошња
Листом и бехаром
Баца надалеко
А колико је притиснула ладом
На то нисам смео
Лажљивим очима
Ни вирнути крадом

На концу остах
Сам у ћошку мрачном

Зајмљено у небу
Вечности отето
И остави нас
У очају трезне
И душу да пати
И довека чезне
За нечим што је
Без заласка сјало
А сад је по моме
Мутноме рачуну –
На два старца спало
И на једну струну