Ђорђе Д. Сибиновић
КЊИЖЕВНА КРИТИКА
Болничики дан је дуг. И празан. Препун ничега. Нада потискује страх до
повременог бега у сан који траје до следеће инфузије. Нема тих поморанџи и кекса
који ће разгалити шаку меса испод прекривача. Нека књига? Можда. И књиге су
болесне. А тешко је упарити болести.
Јаворка је лежала у болничкој постељи препаднута немоћи која се у њен живот
изненада уселила на сред улице, препуне ужурбаних људи од којих су се само двојица
супротставила неравномерној сили и стала на страну жртве. Учена да „кога је молити,
није га срдити“, крхка и унезверена жена смањивала се испод болничке плахте у
намери да се сакрије од извиднице коју је кроз пукотине на плафону припуштала
поражена сила, и чекала. Није знала шта и кога чека. Чекала је, и чекала. Када не
можеш да ствараш свет, употребљаваш онај који те окружује, неретко заробљава,
водећи резервну борбу за припадајуће сигурно место.
У соби је на болничком ормарићу стајала заборављена књига. О насиљу. О
силовању. Покајала се већ после неколико страница. Размишљала је да је остави, да
је одложи у фиоку наткасне и тако привремено умакне још једној завери коју живот
приређује као обавезни програм. Заспала је и у магновању заборавила шта је за њу
најкорисније. Наставила је да чита књигу.
Добривоје је био ћелав. Развијеног тела и кратких, здепастих ногу, изгледао је
као да му само мало недостаје да буде убедљив у снази којом се шепурио. Јаворки је
засметало зашто је писац није спонтано увео у лик силоватеља, зашто није објаснио
развој или његов застој, не може зло само да се појави у фабули и да делује. То није
добра књижевност. Посебно када је Аница метиљава, неотпорна на живот и као
предодређена за жртву. Све делује као провидна намештаљка. Наљутила се на писца
али није престајала да чита.
Тргла се када је приметила фигуру мушкарца како је из ходника посматра. У
трену у којем је била спремна да је запамти, фигура је нестала. Запамтила је само
развијени торзо оивичен трегерима мајице и вертикалне штрафте болничке пиџаме.
Јаворка је протрљала очи и наставила да чита. „Јабуко моја“, добацио је Добривоје
Аници која је стајала пред портом и чекала мајку да донесе свеће пре него што уђу у
цркву. Јаворка је заспала.
Ако постоји доживљај који поништава време, или бар његов јасан проток, онда
је то догађај кратког умирања који није сан, а јесте постојање изван свих димензија
које буђење доказује као могуће али, ипак, несазнатљиво у особеностима. Срдачни
глас медицинске сестре вратио је Јаворку у будно царство болести. Поред Јаворкине собе, ходником је прошао ћелав човек масивног тела у мајици на трегере и застао
поред отворених врата упадљиво гледајући Јаворку како поглед предаје медицинској
сестри.
Сутон меша боје и опажање развија између илузије и стварности. Јаворка се
будила и заспивала, читала и надала се да је са њом све добро. Да је обест болести
прошла и свој тријумф предала у одаје које славе недодирљивост силесије. Гледала
је у прозор полузатворених очију и померала тело водећи рачуна да остане испод
покривача. „Јабуко моја“, зачуо се глас са врата Јаворкине собе које је испунила
фигура ћелавог здепастог мушкарца. Јаворка је почела да вришти и дозива помоћ.
Медицинска сестра је трчећи према Јаворкиној соби узвикнула: „Добривоје,
молим вас идите у своју собу”!
МИШИЦЕ
Јулско јутро се тешко опрашта од влаге, као ухода заостале од озлојеђеног
пролећа; хита жару звезде да прво у низу дограби сјај и врелину. Пробудио сам се на
клупи у болничком парку и пре него што сам протрљао очи, погледао сам према
прозору дедине собе. Отворен је. Визита је прошла. Жив је. Прозор су отворили да
мирис смрти изађе пре него што запоседне остале деде у соби.
Унук се буди само неколико тренутака пошто заузмем подморницу сна. Кроз
црномањасту маглу сновиђенског потонућа ослушкујем његове гласове као медузе,
мутно назирем кораке око врата. Борим се против немуштог куцања. Прекривам главу
плахтом и за неки сат одлажем босоноги ход по росној ливади, бербу булки, витлање
за псом и клацакање.
Деда спава. Мирно и безнадежно. Витезови белих мантила заобишли су
његову постељу. Витешка борба рачуна на смисао исхода. Сестре га не обилазе. Жив
је. Враћам се на клупу да од невидљиве наде одгризем залогај на којем ћу претрајати.
Гледам у људе: једни се вуку по осуди несреће, други хитају по дужности поступања.
Не личе једни на друге. Близина није довољна да их изједначи. Не припадам им.
Умилни глас понавља да је деда устао и сигурно негде отишао да донесе још
домина од којих правимо бродове. Вештачки мрак одолева зрацима сунца. Вежбам
контролу свести и из дубоког сна разматрам разлоге одлуке која је већ донета. Устајем
и на ивицу кревета седам заглављен између умора и радости, гледам у вунене шапе,
у детињству преузете од дединих навика и покушавам да поверујем у будност као у
бољи облик постојања. Због онога што ме очекује.
Усплахирену медицинску сестру на прозорском окну угледао сам као утвару.
Махала је разбацујући оцвале мишице по врелом ваздуху. Потрчао сам на други спрат
болнице прескачући по три степеника. Када сам прекорачио праг видео сам деду како
уз помоћ исте оне медицинске сестре покушава да се усправи. Пришао сам и помазио
га по глави. Преузео сам водеће место у акцији усправљања. Погледали смо се. Сан
смрти је завршен. Будност живота не оклева. Затражио је кисело млеко.
Успео сам да прокријумчарим тело кроз ходник и улетим у купатило неопажен.
Поступио сам по налогу хигијене и пред унуком се појавио чио и ведар. Спреман за акцију. Нашли смо се на ливади. Саплитали се и гњавили немирног џукца. Булке су
преносиле пурпур на образе маленог бића и стапале се са безазленим осмесима.
Мизансцен зеленила и бесконачних облика преливали су се преко поништеног
искуства разлике. Због умора или због неког другог разлога, на тренутак сам забо –
равио ко је ко и шта се следеће од мене очекује. Унук ме је зачикавао.
Хранио сам га киселим млеком и тек по некад нешто изговорио. Гледао ме је
и није одговарао. Борио се са меканим залогајима који су измицали крутим уснама.
Скинуо сам му вунене чарапе и опрао сам му ноге. Почео је да повраћа кисело млеко.
Загрлио сам га и положио његову главу на унутрашњу страну лакта. Глава му је
клонула ка мишици. Почео сам да плачем.
Заглавили смо се у трави испод клацкалице. На путу до љуљашке помешали
смо тела. Унук, пас и ја. Превртали смо се и гњавили. Вриштали смо и лајали. Нисам
приметио када сам и како загрлио унука покушавајући да га заштитим од раздрагане
животиње. Видео сам његове насамејане очи како ме из главице наслоњене на
мишицу, гледају са унутрашње стране лакта. Почео сам да се смејем.
ДОБРE КУЋE
Страхиња је био јединац. Отац је био професор на факултету. Мајка је била
кустос Музеја примењене уметности. Није имао рођаке на селу. Живели су у зони
породичне градње. У великој кући коју је изградио прадеда. Круто васпитање и
одличан успех Страхиња је прихватио као боју косе или висину захваљујући којој је
био први у врсти, капитен у кошаркашком тиму, представник школе на такмичењима
из математике, историје и музике.
У нормама понашања, временском рапореду испланираних обавеза, предвид –
љивом изгледу младалачких дана, Страхиња није осећао притисак ускраћивања свега
онога о чему је сазнавао у ретким тренуцима дружења са вршњацима који нису били
први у врсти а чији родитељи су радили у фабрикама или локалним пекарама.
Уздржаност коју је тренирао угледајући се на родитеље преносио је на свет изван
породичног дома и тек понекад, изненада, у друштву родитеља и другова, предлагао
лудорије од којих су родитељи остајали запрепашћени а другови изненађени.
У року је завршио медицину, магистрирао, специјализирао, докторирао… Оженио је ћутљиву и мрзовољну колегиницу са групе којом су родитељи били пре задовољни. Породице су обилато подржавале брак у којем је све било беспрекорно као
на татином факултету и мамином музеју. Деца, летовања, конгреси, научни радови.
И тишина. Трома запалост у безличје и отуђеност Страхињин брак обојила је складним валерима дотадашњег живота тако да ништа необично није могао да примети као
проблем или недостатак. Страхиња је престао да предлаже распоред будућих догађаја, повлачио се испред прецизних планова које су доносили родитељи са придруженим чланом главног штаба, снахом и мајком себичних гена следеће генерације.
Страхињи је, онако успут, једног кишног пролећног дана саопштено да ће
супружници раздвојити собе због задужења које његова супруга није могла да у
бокору густих обавеза редовно сустиже и да је одлука донета сагледавањем свих околности. Када су Страхињу ухватили у соби за ноћна дежурства са истетовираном
медицинском сестром која је већ била суспендована са рада због коришћења наркотика, он није отишао у родну кућу по личне ствари и дечији пољубац. У изнајмљеном стању проводио је дане са „ђаволицом“ која му је улепшала живот као да је
тек започео на матурској екскурзији у Дубровнику. Мајка га је у телефонском
разговору обавестила да не помишља на евентуални развод јер су се они већ
договорили како ће даље водити кризни менаџмент у који је Страхиња увео стабилан
поредак. Када се заврши беспризорна сторија, процениће степен његове кривице и
начин на који ће наставити нормалан живот.
Вест да му је преминуо отац, Страхиња је сазнао на изласку из операционе
сале. Пре него што је било ко дошао у прилику да му изјави саучешће, доктор замрзнутог лица напустио је болницу и упутио се ка изнајмљеном стану у којем је затекао
болничког водоинсталатера како орално задовољава његову весталку и трудећи се да
их не узнемирава обукао свечано одело и мајци, телефоном, прво изјавио саучешће
а затим, најавио свој долазак. Медицинска сестра му је рекла да је баш глупо што је
тако испало и понудила му да крене са њим пошто му је сигурно тешко јер му је умро
тата.
Страхиња је на очевој сахрани у црном оделу стајао између мајке и супруге и
без суза примао саучешће од очевих колега и поштовалаца. Све је протекло на нивоу.
Како доликује деци из добрих кућа.
СПАСИЛАЦ
„Звучи луцкасто: Дарел је записао да Крф никада није запоседнут зато што би
освајачи по сидрењу одмах заспали. Баш као ми. Не сећам се да сам икада спавао као
овде, на Крфу. Као да се ни броду не плови“, говорио је Драганче себи у браду,
покушавајући да прекине мучну тишину.
„Могуће, једни су заспивали а остале је „откидала“ глава. Не могу да поднесем
бол. Молим те да размислимо о повратку“, тихо је узвратила Смиљана.
Бродица је рашивала површину тиркизне воде и невидљивом подршком
мимоилазила једрилице ка једва приметном месту на доку. Смиљана је главу селила
кроз дланове, њихала тело као клатно неисправног зидног сата и опорим уздасима
додавала ритам пристајању. Драганче је управљао витким трупом као да је израстао
из његових ребара и контролисао сваки детаљ захтевне вештине кормиларења.
Први пут је погледао Смиљану као да му је живот озбиљно угрожен. Пре него
што је прамац додирнуо понтон, без плана и намере, изненада је изговорио: „Ти знаш
да ћу ти спасити живот ако буде потребно“.
„Знам“, узвратила је уплашена жена.
Скенер и магнетна резонанца обзнанили су суморне прилике у Смиљанином
организму. Подмуклост немилосрдног убице ступа без најаве, пуна стрпљења да
прикрије црне трагове све док победа више не може да буде осујећена или бар
одложена. Тада се јавља, уобичајеним болом који лаже да личи на неки претходни и
отвара драму у којој поента прескаче фабулу.
Зрачење. Повраћање. Мрцварење. Опраштање.
Драганче је извео Смиљану из болнице у којој за њу више није било протокола.
Сместио је у малу собу са једним креветом испод прозора да би му било лакше да је
послужује. Сталак за инфузију са морфијумом поставио је између кревета и зида да
би контрола протока течности била доступнија. Одмах, изнад њене клонуле главе.
Држао је за руку. Причао јој је њихов живот као причу: без улепшавања. Прво, како
га је „одјавила“ зато што је сваког дана био мртав пијан. Како га је спасила пошасти.
Како су први пут једрили на меденом месецу по Дунаву код Бешке и насукали се на
пешчани спруд тик уз крдо мангулица. Како су у Прагу два пута вештачку оплодњу
окончали природним губитком. Удварао јој се. Заклињао се на верност до гроба.
Плакао.
„Спасли сте јој живот“.
„За данас?“.
„За увек остаје да сте јој данас спасили живот“.
„До следеће смрти“.
„Не знам до када, али сада јесте. Видите, жива је“.
80
НОВА ЗОРА, број 80, зима, 2023.