Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Ђорђе Оташевић

НАРОД ЈЕ ПОБЕСНЕО ОД ИЗОБИЉА

Председников говор сви су пажљиво слушали.
Барон Минхаузен је чак хватао и белешке.

Народ је побеснео од изобиља.
Само прочепркају по површини,
а више од пола контејнера се баци.

Извршен је масакр над недужним цивилима.
Многи нису стигли ни да изађу из тенка.

Гласаћу за десницу.
Са њом имам искуства још од пубертета.

Деца се играју лопова и жандара.
Једни краду, други их чувају.

Неки посланици владајуће партије
користе три-четири падежа.
Тек толико да импресионирају своје бираче.

Све важне одлуке доносе се у Скупштину.
Пре ручка извлачимо сламку.
А онда свако своју поједе.

Избори су били регуларни.
Полиција је контролисала сваког
бирача понаособ.

Баш ме брига за чињенице.
Ја судим по закону.

Ово је афоризам о аутоцензури,
али сам избацио незгодне делове.

Написао сам хиљаду одличних
и један лош афоризам.
Али који год да прочитам, буде баш тај један.

Мора да сам грешком уписан у бирачки списак.
Па ја ни у кући немам право гласа.

Примили смо три аутогола.
Наша оријентација је да се ослањамо
на сопствене снаге.

Ухапшени има право на један позив –
„У помоћ!“

Кријем се кад видим шинтере.
Док ја њима објасним да ја само живим као пас…

Политичари не поштују кућни ред –
лупају и после десет увече.

И лопов и хирург оперишу,
али први много више зарађује.

Код нас није било политичких затвореника,
а некима је чак и смањена казна.

Да нам ветар не наноси оволико песка у очи,
видели бисте да овде уопште нема пустиње.

Убио је три зеца и два фазана.
Хтео је да их приведе,
али су приликом хапшења пружали отпор.

Први полицајац је ухапшеном прочитао његова права,
а онда је на другог био ред да исприча виц.

Чувам се греха због страха од пакла.
Хоћу да видим нешто ново.

На својој кожи сам осетио демократске промене.
Полицајци су ме пендречили с пола снаге.

Мој нови роман „Дијареја“ лако се чита.
Радња иде врло течно.

Нема шансе да залутамо.
Ми и не знамо куда смо кренули.

Америка никад неће напасти десет пута слабијег противника.
Мала је то разлика.

Била је то куртоазна посета.
А онда сам изашао из самопослуге.

Кажњени смо због погрешне сигнализације.
Давали смо знаке живота.

Оболели су ми живци.
Доктор верује да је то на нервној бази.

Откуд знам шта сам видео!
Нисам ја пророк.

Цензура је забрањена.
Али ми смо слободољубив народ
који пркоси забранама.

Током истражног поступка не само да сам се ослободио камену у бубрегу
него је искључена и теоријска могућност
да ми се исти проблем поново јави.

Имамо јуначку прошлост,
али се трудимо
да њен негативан утицај на младе сузбијемо.

Демонстранти не познају правила.
Трче с полицијом штафету,
а одбијају да приме палицу.

Према нама примењују политику
„штапа и шаргарепе“.
Прво бију штапом, па кад попустимо – онда бију шаргарепом.

Чује се глас вапијућег у пустињи.
То је наш главни адут у медијском рату.

Сада се осећам слободан као птица.
А и кавез ми изгледа пространији.

Криза ме не спречава да сваки дан идем у кафану.
Тамо продајем руже и кикирики.

Криминалце држимо на оку.
Где год се макну, снима их телевизија.

Вођи је народ на првом месту.
Иако је почео с девојкама.

Благо Ескимима.
Код њих ноћ траје само шест месеци.

Код нас има толико демократије
да би нам и робови позавидели.

И у влади има људи који не краду.
Али партија зна како да изађе на крај
са мангупима у сопственим редовима.

Почели смо борбу против алкохолизма.
Забрањено је држати се закона
као пијан плота.

Рехабилитовали смо невино стрељане.
Смањили смо им казну.

Са контејнера сам прешао на депонију.
Волим када ми принесу ручак.

Нити су они луди нити смо ми збуњени.
А све функционише.

Знам да је точак већ пронађен,
али мој се не окреће.

Сада живимо мало боље.
Подвуците хиперболу.

Време излагања у Парламенту је ограничено.
Да би било у складу са посланицима..

Данас нисам расположен за крађу,
али морам да се држим партијске дисциплине.

Посланици се туку у Скупштини.
Њима је близак сваки вид парламентарне борбе.

Осуђеник се прво веже за електричну столицу,
а онда задави гајтаном за струју. Штедња!

На телевизији су говорили истину.
Одмах сам погодио да је то скривена камера.

Он је глуп и необразован.
Да не зарађуjе милионе, не би имао од чега да живи.

Видео сам жалосну врбу којој гране расту на горе.
Истекла јој жалост.

Свиђа ми се ова власт.
А нису ми стране ни друге перверзије.

У свету се изучава рад наш владе.
Заједно с другим природним катастрофама.

Је сте он природно глуп,
али без сталног усавршавања
овај ниво није могао постићи.

Код нас нема организованог криминала.
Сваки министар вуче на своју страну.

Играле се делије на сред земље Србије.
А они при крају су пар пута
нагазили државну границу.

Не живе овде сви лоше.
Мртваци, на пример.

Он изгара на послу.
Посебно откад је упао у високу пећ.

Откако смо прешли на гајење лала,
фабрике нам цветају.

Радници уживају у музици.
Фабрике су им отишле на добош.

Синоћ су убијене три особе.
У интересу истраге не открива се
њихово здравствено стање.

Наша влада је више од збира саставних делова.
У њој нико појединачно није слеп и умоболан.

У мафијашким обрачунима Ал Капоне је убио
много противника.
Он је велики борац против организованог криминала.

Увели бисмо ми на железници и трећу класу,
али је мало возова који задовољавају тако високе стандарде.

Бивша власт нас је за десет година довела до дна.
Нова је показала да је то могло и много брже.

Гласајте подизањем руку!
Ми ћемо после видети да ли то значи
„за“ или „против“.

Срећа да сам студирао српски језик.
У три хиљаде молби за посао нисам направио ниједну правописну грешку.

Љубав јој је дала крила.
Сад је комплетна гуска.

Многи не могу да се обесе јер немају пара
чак ни конопац да купе,
али ту је држава да притекне кад је човеку најтеже.

Монтажери су филм дочекали на нож.

Јесте да носим гаће на штапу,
али фирмиране.

Ово је врло лоша француска обрада свежег меса,
али је важно да је осумњичени признао.

Постављена је бомба у галерији.
Уметност тражи жртве.

И ми коња за трку имамо.
Ваљда не смета што је прерађен у кобасице.

Када смо развалили врата,
нашли смо комшију већ уцрвљалог.
Е, сада неће мођи да одбије
да са мном иде на пецање.

Наша љубав је у успону.
Пре смо се жена и ја држали за руке,
сад се хватамо за гушу.

Неки политичари се успешно боре с падежима.
Успели су да ликвидирају све
сем једног или два.

Болнице су нам у таквом стању
да у њима и хипохондри умиру.

Готово је сигурно да ће у Скупштини проћи закон
о забрани клађења.
То и квоте показују.

Ужаснуо сам се кад сам видео свој досије у полицији.
Колико правописних грешака!

Након венчања са женом се стално свађам,
вређам и бијем.
Ми живимо у дивљем браку.

Огрешио сам се о закон.
Ружан сам к’о лопов.

Био сам код лекара.
Сад сам здравији за осамдесет евра.

Џелат је затегао омчу.
Код њега нема лабаво.

Хоће ли већ једном те донације
или да дижемо гаће?!

Нисам лудак да умишљам да сам Наполеон.
Па ја сам га лично поразио на Ватерлоу.

Ово је врло плодна њива.
Засејеш једну кашикару, а изникне минско поље.

Апотекари се смеју у празним апотекама.
Смех је најбољи лек.

У полицијској станици сам изјавио да имам све зубе.
Убрзо су ме ухватили у лажи.

И другде има новинарских патака,
али не у оволиким јатима.

Волео бих и ја да будем демократа,
али шта вреди кад не умем да крадем.

Мафијаша је све мање.
Једва их има и за државне функције.

На свим пољима смо испод других,
али смо на минском одскочили.

Умирање од глади смо свели на разумну меру.
Умиру само они који немају шта да једу.

Ма какве недужне жртве!
Један од њих није вратио
књиге у библиотеку месец дана!

На информативном разговору
нису ме тукли и мучили.
Што ли су ме онда звали?

Неки Црногорци негирају да су Срби.
Српска посла!

Купили смо лиценце од канадских, аустралијских
и новозеландских фирми.
Ми се ослањамо на домаћу памет.

Убијен је новинар који је писао
о организованом криминалу.
А и пре тога је показивао самоубилачке склоности.

Црна Гора је еколошка држава.
Ако дођете с кофером пара,
одмах морате да их оперете.

Свињама више не стављају брњицу.
Сада им раде пирсинг.

Открили су да сам Србин.
Срећом, данас то више није неизлечиво.

Полиција упорно трага за убицом.
Имају за њега нови посао.

Наравно да сам за дијалог.
Видим да си јачи.

Многи су атеисти,
али ја сам једини од њих који верује у Бога.

Нова скулптура концептуалног уметника постигла је одличну цену.
Цига је понудио хиљадарку за старо гвожђе.

Ко зна колико смо пута истицали белу заставу,
а она је још увек бела.
То може само „Вениш“.

Ако се икада будемо растали,
нека то не буде у пролеће.
Далеко ми је да те трпим до тада.

Тражим реплику.
Желим да надблејим претходног посланика.

Комунисти нас за пола века
нису убедили у предности комунизма.
Антикомунистима је било довољно
неколико година.

Њих двоје су колеге по перу.
Он је писац, она гуска.

Србија ми је мајка. Запад ми није отац,
али обавља све брачне дужности.

Добро је што политичари не трче у штафети.
Они не би дали палицу следећем такмичару.

Нећу вам рећи шта сам по националности.
Не желим да покварим први утисак.

Радник у фабрици паштета упао је у машину
за млевење меса.
А био је добар човек, на леба да га мажеш.

Психијатри суботом и недељом не гледају ријалитије.
То су им нерадни дани.

Није све пропало.
Мало стрпљења.

Годину или две касније, стриц је одједном престао да долази. Питала сам где је, зашто га нема. Рекли су да имамо неку кућицу у шуми, коју су отац и стриц наследили од свог оца, а он од свог оца, у сваком случају, кућица је била на неком месту до кога није долазио никакав пут. И стриц је, рекоше, отишао тамо, на неко време. Зашто, питала сам. Па да се одмори, казала је мама. Од чега да се одмори, питала сам, али мама је само слегла раменима. А кад вам отац или мајка слегну раменима, онда обично не питате више ништа, јер то су људи који имају одговоре на сва питања, и ако чак и они слегну раменима, значи да је то нешто истински необјашњиво.

Увече, пред спавање, усудила сам се још да питам хоћемо ли ићи да га посетимо, ако већ он неће долазити код нас док се не одмори. Мама је рекла, можда, али на пролеће, сад сигурно нећемо. Имала сам још безброј питања, али су остала неиз – говорена. Напољу је падао снег, крупне пахуље прекриле су све дрвеће, улице и кровове и знала сам да ће ускоро бити Нова година. Бринула сам како ће стриц да се греје у тој кућици у шуми, да ли има некакву пећ, да ли ће морати да сече дрва, да ли има секиру, да ли уопште уме да сече дрва, шта ће да једе, да ли постоји неко село у близини где би могао да купује новине, млеко и хлеб, да ли ће заиста потпуно сам да проведе Нову годину, да ли у тој шуми има некаквих опасних животиња, да ли ће морати да их лови, да ли ће сам себи кувати, да ли уме да кува, како ће прати своју одећу, да ли постоји неки поток у близини, где ће да пије воду, где ће да се купа, било је толико много питања, али нисам рекла ништа. Само сам помислила да је све то страшно много посла и да не разумем како ће стриц да се одмори ако ће морати све то да ради.

Не само да стриц није долазио, већ су сви у кући престали и да га помињу. Као да никад није ни постојао. Све је то било чудно, а када имаш шест или седам година, онда се повинујеш чудним појавама на једини могући начин. Ћутиш и сам, прихватајући све необјашњиве појаве онако како једино можеш, дакле немоћно. Постоји тај парадокс који је у својој суштини необјашњив, а опет савршено истинит. Када би ме данас неко питао какво је било моје детињство, ја бих вероватно рекла да је било лепо, и не бих слагала. И затим, када би ме та иста особа питала, које је било доминантно осећање тог лепог детињства, ја бих, са овим што данас знам о животу, одговорила да је то осећање била немоћ. И поново бих рекла истину. Али кад сте дете, нисте свесни своје немоћи. Ако сте је и свесни, не умете да је дефинишете. Верујете да су ствари тако постављене, да је то хијерархија света, једино могуће устројство. Одрасли који владају вашим животом, и ваша потпуна препуштеност њиховој вољи. Постоји само то, као константа вашег бића, све док сте дете.
Зато је било могуће да дође пролеће, и да ми ипак не одемо да посетимо стрица, и да потом прође година, и две, и три, и да га нико не помене, барем не преда мном, верујући ваљда да сам га заборавила. Одрасли из неког разлога верују да ће деца заборавити, као да никад нису били деца, као да оног часа кад добију своју децу убеде себе да деца брзо и лако заборављају. И то је још једна од необјашњивих ствари. Људи који имају децу на неки волшебан начин престају да буду деца, и све што су у себи до тада носили, најчешће неповратно ишчезава. Сва сећања, сва искуства, сви страхови. Замене их неки други страхови, страхови одраслих. Пред тим страховима одраслих, страхови деце чине се бесмисленима.
У сваком случају, код стрица смо сви заједно први пут отишли тек после неколико година, три или четири, не сећам се тачно. Ја сам имала барем десет година, мој отац је већ полако постајао ћелав на темену, а мајка ми је читавим путем до тамо давала савете шта смем, а шта не смем да кажем. Толико је било тих савета, да су ми се на крају сви побркали и нисам знала више ништа. Сећам се да смо седели у шинобусу и њиме се возили сат или два. Изашли смо на некој непознатој станици и отац је рекао да одатле морамо да идемо пешке. Мајка је рекла да презујемо ципеле. Ушле смо у станицу која је мирисала онако како миришу све мале железничке станице, селе смо на дрвену клупу и обула је и себи и мени гумене чизме које је понела од куће. Било је чудно да носимо гумене чизме док је напољу сијало сунце, али кад смо ускоро ушли у шуму испоставило се да је то било разумно. Да нисмо имале чизме, вероватно би нам ноге биле изгребане од прућа и шибља које смо прескакали.
Отац је, очигледно, знао пут. Ишао је испред нас, а мајка му је повремено говорила да мало успори, због детета, викала је, мада ја нисам имала никакав проблем да га пратим, али штошта се у то време правдало том реченицом, због детета, тако да сам на то већ била навикла. Није ту било никакве стазе, само један благи успон, кроз шуму, која је на моменте била тако густа да смо морали да се савијемо и да тако савијени прођемо испод неког дрвета. Нисам хтела да питам колико још има до те куће, али сам знала да ће мајка ускоро да пита. Изгледала је већ прилично уморно, зној јој се сливао низ чело, а руке су јој се безвољно клатиле поред тела. Чак је одустала и од тога да мене држи за руку. Само ме је пустила да идем испред ње, како би ме имала на оку. Ево још мало, још мало, казао је отац, чим пређемо овај превој, требало би да се појави ливада и кућа је онда одмах ту. А шта ћемо ако није код куће, упитала је мајка, као да су тек сада, кад смо препешачили цело брдо, први пут помислили на тако нешто. Ту је, него шта него је ту, одговорио је отац, не окрећући се ка нама. Где би другде био. Да није овде, знало би се за то одавно. Није ми падало на памет да питам шта је тиме хтео да каже, јер било је јасно да не бих добила одговор.

Како смо тог дана из куће пошли веома рано и ухватили вероватно први шинобус који је тог јутра полазио из нашег места, у шуми смо били таман кад се све пробудило. Безброј невидљивих птица се чуло негде горе у дрвећу, а кад се наједном пред нама појавила блага падина и ливада, као некакво зелено језеро од траве, скривено усред шуме, изгледало ми је као да никад у животу нисам видела толико сунца на једном месту. Све троје смо стали, заблеснути сунцем, изненада, после свег оног грања кроз које смо се провлачили. Жмиркали смо и држали дланове на челу, изнад очију, чекајући да нам се зенице привикну на ту изненадну светлост која готово да нас је на тренутак ослепела. На неких стотињак метара од нас угледали смо кућицу, боје земље, а изнад њеног маленог крова виорио се танак прамен дима. Испред куће, везане за некакав стуб, стајале су две козе и посматрале нас незаин тересовано. Ехееееееј, почео је да виче мој отац, ехеееј, има ли некога? Примате ли госте, наставио је да виче, док смо мајка и ја и даље стајале, тачно на оном месту где је шу ма престајала и почињала ливада, као да смо чекале нечију дозволу да ступимо на траву.

Онда сам га угледала како се појављује на вратима. Врата су била ниска и стриц је морао мало да спусти главу да би прошао кроз њих и изађе напоље. Пожелела сам да појурим ка њему и да га загрлим, али ме је мајка снажно стегла за руку, као да је осетила моју намеру. Рука јој је била знојава и лако сам се истргла. Потрчала сам ка стрицу и прва сам стигла до њега. Ту, на тој ливади, испред те мале земљане куће, као да сам први пут схватила колико је заправо висок и крупан. Кад сам га обгрлила, моја је глава досезала једва до његових груди. Имао је на себи дебели вунени џемпер иако је дан био топао. Прислонила сам лице уз њега, џемпер је помало боцкао, и осетила сам да стриц мирише на разне ствари које ми нису биле познате. На шуму, на козе, на траву, на шпорет који је ложио, на сено, ко зна на шта још, у сваком случају, био је то скуп некаквих мириса које сам тада осетила први пут у животу. Онда сам га погледала у лице, и видела да изгледала исто, али истовремено и сасвим другачије. Пре свега, имао је браду, коју раније није носио. Коса му је чудно штрчала на све стране, вероватно зато што се шишао сам. А лице му је било преплануло од сунца и испуњено неким новим борама. Ипак, испод свега тога, то је и даље био он. Донели смо ти чоколаду, рекла сам. Највећу! Е па то је одлично, рече стриц, и махну мојој мајци и оцу. Хајде, хајде, уђите, шта сте стали ту, само да ми плашите козе. Смејао се док је то говорио и ја сам видела да је у међувремену изгубио понеки зуб. Али то није ни најмање одузимало лепоту његовом осмеху.
Сећам се да је тај дан прошао као некакав сан. Улазила сам и излазила из куће стотину пута, мајка је викала за мном да не идем у шуму, обазриво сам прилазила козама које су у почетку биле помало неповерљиве према мени, а онда као да су за – боравиле да уопште постојим, наставиле су да грицкају некакву смешу свега и свачега што се налазило у дрвеном кориту које је стајало испред њих.
Мајка је инсистирала на томе да она скува ручак и рекла је да смо донели понешто, мада се испоставило да је и стриц имао пуну оставу поврћа, сушеног меса и многих других намирница које су очито изненадиле моју мајку јер је све време узвикивала гле, гле, шта он ту све има!
У кући је било веома топло јер су у шпорету пуцкетала дрва која су горела, а напољу је сијало сунце. Стриц ми је показао како да отворим вратанца шпорета, како да машицама разгорим ватру и убацим нове ситне комаде дрвета, које је он држао спремљене поред шпорета. Мајка је раскопчала блузу и брисала чело марамицом док је љуштила кромпире, а отац и стриц су изашли напоље да пуше и сели на два велика пања. Ја сам трчала од њих до мајке и само повремено бих чула делове њиховог разговора. Они су се одселили, чула сам како је казао мој отац. Нико њихов више не живи у тој кући. Купили су је неки људи који никакве везе с њима немају. Сви су то већ заборавили. Можда су сви заборавили, али ја нисам заборавио, одговорио је стриц, бацио цигарету, згазио је и пљунуо на земљу. Немој тако, бато, нема потребе да будеш толико строг према себи. Десило се, шта се сад ту може. Ниси ти крив. Не сећам се да је отац икад раније стрица звао бато, можда кад су били деца. Касније га је увек ословљавао по имену .
Мајка је спремила пилећи паприкаш од батака које смо донели из града, а отац и стриц су изнели сто напоље, да ручамо на ваздуху јер је у кући било превише вруће. Имам добро домаће вино, казао је стриц. Изнео је чаше од неког дебелог стакла и велики бокал са дршком, оплетен прућем. Дуго смо седели за столом и стриц је много пута свима наливао вино. Чак су и мени дали мало, на дно чаше, да пробам. Било је горко и слатко, у исто време. Помислила сам да вино мирише на кишу. Изгледало је да нема краја том ручку и том дану. Понекад би неко устао, па би се вратио за сто, поподне је одмицало и кад је, после дуго времена, зашло сунце, на ливади је наједном постало хладно. Шума је то, казао је стриц, из ње избија хладноћа. Шта мислите, зашто ложим преко целе године. Онда је почело да се спушта вече и унели смо сто назад у кућу. Било је јасно да ћемо ту преноћити. Сад ћемо нешто да наместимо, рекао је стриц, само да намирим козе. Напољу, испред куће, имао је још једну малу брвнару у којој су његове козе спавале. Ја могу и код коза да спавам, казао је стриц, није никакав проблем. Слама је топлија од кревета. Али моја се мајка побунила и на крају смо се сви некако сместили. Отац, мајка и ја, спавали смо у стричевом кревету, који није био превелики, али је ипак био довољан да се нас троје ту некако угурамо. Покрио нас је грубим и тешким ћебадима и било нам је топло. Себи је стриц направио лежај на поду, од некаквих поњава и једног великог вуненог гуња. Уверавао нас је да му је удобно и док сам тонула у сан, чврсто стиснута између родитеља, сећам се да сам још само чула како стриц оним машицама џара по ватри и убацује дрва у пећ.
Кад сам се ујутру пробудила, сви су већ били напољу и пили кафу, а сто је поново стајао испред куће. Јутарње сунце је сијало укосо и обасјавало шуму тако да је изгледало као да су сви листови од злата. Сетила сам се да нисмо отворили чоколаду! Где је чоколада, питала сам мајку. Јао, да, рече мајка, и чоколада се створила на столу. Тачно онаква какву је некад стриц доносио мени, увијена у бели папир. Изволи, рекох стрицу, и гледала сам га у очи, да видим хоће ли се опет појавити суза. Сунце је бљештало јако, али могла бих се заклети да се појавила, баш као онда кад сам била дете. Шта га је растуживало у вези с том чоколадом, никад нисам схватила. Сад мораш ти да узмеш прву коцкицу, казао је стриц, јер ти си донела чоколаду.

Пре но што смо се тог јутра опростили од њега и обули гумене чизме, отац и стриц су још једном сели на пањеве да запале по цигарету, а мама је покушавала да опере судове у вангли, гунђајући све време да се тако судови једноставно не могу опрати. Размисли, чула сам како му је рекао отац, размисли стварно. Послаћемо кола по тебе, можемо за један дан да пренесемо све твоје ствари. Нема смисла да више овако живиш. Стриц је ћутао неко време, а онда је само тихо казао оцу, не разумеш ти то. Ма разумем, покушао је отац. Не, не разумеш. Мислиш да разумеш, али нико то не може да разуме.

Сви смо се дуго грлили испред куће. Ја сам чак загрлила и козе. Затим смо ушли у шуму и још неко време видели смо стрица како стоји испред куће и маше нам. Пут је изгледао знатно краћи у повратку, можда и због тога што смо ишли низбрдо, или зато што смо били опијени свим тим ваздухом и сунцем.

Отац и мајка су седели једно преко пута другог у шинобусу и ћутали. Мајка је само у једном тренутку питала, и шта каже, неће да се врати. Неће, казао је отац. Не знам шта ће бити с њим ако овако настави. Стакло на шинобусу било је мусаво, и мајка ме је лупнула по руци кад сам покушала нешто да пишем прстом по прозору. Наставила сам да седим мирно и ћутке, и било ми је жао што нисам могла да останем још тамо, са стрицем и козама.

После оне велике зелене ливаде, наша улица, кад смо се вратили кући, изгледала ми је сива и тако стиснута зидовима зграда и прозорима, а бандере су стајале као да су љуте на све нас. Мајка је инсистирала да скинемо све са себе и да се добро окупамо, као да смо били на неком прљавом месту.
Поново је прошла година у којој нико није помињао стрица. Следеће године сам већ ишла у шести разред и јако ми се свиђао један дечак из школе. Вероватно да сам све своје будно време проводила размишљајући о томе. Да ли ме је погледао у дво ришту, на великом одмору, и да ли је требало да га погледам. Мада је било и неких го вор кања о томе да он заправо гледа неку другу девојчицу, и те су ме приче доводиле до очајања. Све у свему, време је пролазило и нисам мислила ни о чему другом осим о томе.
А онда се једног дана десило да је отац дошао с посла раније. Мајка се изненадила, тек је почела да припрема ручак. Сећам се да је очево лице било сиво, баш као и зид наше зграде. Дођи овамо, рекао је отац, и одвео мајку у другу собу. Села сам и чекала. Деца наравно увек знају кад се нешто догоди. Прошло је неколико тренутака тишине, а онда сам чула како је мајка јаукнула и заплакала. Утрчала сам у собу код њих. Стајали су на средини собе, обоје, и отац је држао мајку за рамена. Обоје су плакали. Стисла сам се уз њих и заплакала и ја, иако нисам знала зашто плачемо.
Тек два дана касније, кад смо исто тако стиснути стајали на гробљу и посматрали људе који су прилазили и руковали се са оцем и са мајком, чула сам како неколико њих изговара ту реченицу. Обесио се. Изјела га је кривица на крају.
Желела сам да знам толико тога. На ком дрвету се стриц обесио. Да ли је било јутро, да ли се дрвеће пресијавало. Шта се догодило са козама. Ко га је пронашао. И шта је последње видео, да ли кућу, да ли дим изнад крова, да ли је гледао у мрак који је излазио из шуме, да ли је била ноћ па је гледао у звезде.
Живот је препун питања. И када једном на свако њих добијете одговоре, онда је обично прекасно да било шта у вези с тим урадите. То вам је тако.