Приповест о нашем друговању и пријатељству које се у неким животним приликама и неприликама претварало у право братство, може да започне нашим првим сусретом на трстеничком мосту. На Западној Морави, августа 1941. године, упознао нас је секретар Среског комитета СКОЈ-а студент Миодраг Чајетинац, будући командир Расинског партизанског одреда, који je погинуо јануара 1943. у Стублу и због своје храбрости и командирске способности проглашен народним херојем. И пре тог упознавања са Антонијем ја сам сазнао битно о његовој дотадашњој биографији – истеривању из гимназије и промени места школовања због комунистичке активности. Највећи углед међу нама сеоским скојевцима доносило му је његово буржоаско и богаташко порекло. Син познатог трстеничког адвоката, увек највећег рачанског богаташа кога су књиге Нолитове левичарске библиотеке – романи Максима Горког, Травена, Драјзера, Шохолова и Комунистички манифест из света малограђанског конфора, србијанског богатства и могуће грађанске каријере, превели у свет прометејске религије, социјалистичке утопије и бољшевичке револуционарне идеологије. Ниједан лични социјални мотив није дечака и гимназијалца Антонија – Лулета превео у комунистички покрет и одвео у партизане и Прву пролетерску бригаду да три године ратује против окупатора и бори се за револуционарни преврат и ново друштво. На тај опасан животни пут за чији се циљ морало ужасно да трпи, страда и заложи живот, Лулета је повео његов младалачки идеализам, његова племенита природа и урођено правдољубље, изузетна храброст и снажна, за подвиге способна воља.

Тада када сам га први пут видео на трстеничком мосту – омањи широки, лепог лица, жарких очију и густе црне косе, господски обучен – био је ћутљив, загонетно осмехнут и пажљив слушалац Чајетинчевих директива мени да радим на мобилизацији комуниста, скојеваца и русофила у трстеничку партизанску чету. Док смо стојали ослоњени на гвоздену ограду моста, а испод нас се разлегала граја купача у Морави, који нису слутили да ми над њиховим главама и игром у води спремамо устанак против окупатора који ће месец дана касније због нашег напада на Краљево палити партизанске куће, истерати грађане Трстеника из њихових домова и стрељати сто Срба – талаца за тада једног убијеног Хитлеровог војника. Луле тада није говорио, али је то његово ћутање мени било чудно ауторитативно као да је био члан Централног комитета. Не знам због чега, зажелео сам с тим загонетним младићем да се зближим и постанемо нешто више од подразумевајућег комунистичког другарства. Надао сам се да ћемо то постати у партизанској чети у којој смо обојица и са Чајетинцем требало да ступимо чим прикупимо тридесетак комунистичких верника спремних да ратују против фашизма по сваку цену.

Међутим, није ми се остварила жеља да са Лулетом будем у истој партизанској чети. Он је пре мене ступио у Врњачко-трстенички партизански одред који је био разбијен и скоро уништен од Немаца на Попинској реци у оном свитању када сам требао да стигнем у одред. Партизанском одлуком ја сам после разбијања нашег одреда добио другу дужност, а Луле је наставио своју партизанску Одисеју са краљевачким батаљоном, Првом пролетерском бригадом и 13. личком дивизијом с којом ће октобра 1944. стићи у Београд где ћемо се нас двојица други пут срести и започети наше животно пријатељство.

А пре тог нашег сусрета на првом митингу београдске омладине у позоришту „Мањеж“, ја сам преко моје мајке Милке одржавао једну чудну везу са његовом мајком Радом. Наше мајке, као мајке партизана, мучене истом бригом и истом стрепњом, упознале су се и зближиле у окупацији док су Лулетов отац и мајка и сестре као избјеглице боравили у Великој Дренови код Божичиног деде Мике Ђулаковића, па сам ја, илегалац и партизан, у писамцима моје мајке бивао често питан да ли је Луле жив и где се налази. А ја сам свагда одговарао мојој мајци да каже Лулетовој мајци, да је Луле у Босни и да је сигурно жив, иако нисам ништа знао о Лулетовој судбини после поразне битке на Попинској реци, октобра 1941, коју је он случајно преживео. До краја рата желео сам Лулетовој мајци да сачувам наду да јој је син жив, верујући тако да ће и мени бити жив друг кога сам због нечега изабрао за пријатеља после наше победе, онако ирационално и сентиментално како сам девојчицу Божицу изабрао да ми буде девојка и жена у слободи и новом друштву. У једном од првих, можда баш у првом броју „Политике“ у ослобођеном Београду, одштампана је вест да је 22. октобра 1944. у „Мањежу“ одржан први омладински митинг у ослобођеном Београду, на коме су говорили Антоније Исаковић члан Полит–одела Тринаесте пролетерске дивизије и Добрица Ћосић члан Секретаријата Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије. Иза те конвенционалне политичке вести, збио се судбоносни животни сусрет два партизана и будућа писца. Јасно се сећам: долазећи на митинг праћен неким београдским омладинцима – сала позоришта је била испуњена бучном омладином која је партизанске песме смењивала узвицима партизанских парола – иза бине угледао сам партизана у новој енглеској униформи са официрским чином, утегнутог опасачем са револвером, „титовком“ на глави, црним брчићима који су на лепом младићком лицу требало да изражавају ратника, руководилачки ауторитет, револуционарну строгост. Дах ми је стао; Луле је жив! Нисам лагао његову мајку! Загрлили смо се. И после неколико реченица о његовој породици, изашли смо на позоришну сцену и одржали говоре, објављујући слободу и партизанску победу, и наставак новог друштва, позивајући омладину да ступи у народноослободилачку војску и заврши ослобођење читаве Југославије. Говорник у име Тринаесте пролетерске дивизије доживео је овације, а ја сам заслужио аплауз, јер је у тим данима сваки говорник са петокраком на челу доживљавао аплаузе. Аплаудирало се на крају ропства и слободи, а не нашем простом партизанском говорништву са две-три уопштене идеје о фашизму, савезницима на челу са Црвеном армијом, окупаторима и народним издајницима. Партизанско објављивање слободе садржавало је и много претњи непријатељима и страсти за осветом над слугама окупатора. Срџба је била израз наше револуционарности, а крупне речи доказ наше идеолошке наобразбе и потребе да се разликујемо од примитивних четника, ратника контрареволуције. Партизанско ослобођење, реторички је наступало и са неумереним величањем партизанског херојства и ратничке патње. Ново друштво се најављивало новим језиком и на ијекавици. Његови свештеници су били партизански комесари чији је говор киптио политичким морализаторством. То ја сада схватам; тад у „Мањежу“ Луле и ја знали смо поуздано само да смо победници и да нас нико и ништа не може спречити да остваримо своје комунистичке идеје.

После тог митинга, нас двојица смо у шетњи око Славије и у некој посластичарници где смо јели суџук и пили бозу до поноћи испричали једно другом где смо и како смо провели три ратне године после нашег растанка на трстеничком мосту августа 1941. године. Те ноћи, просто смо се заљубили један у другог и до гроба утемељили пријатељство.

Убрзо по том митингу Луле је демобилисан и постављен за секретара Окружног комитета СКОЈ-а и члана Окружног комитета комунистичке партије у Јагодини. И од тада скоро сваке недеље, он је долазио родитељима у посету у Београд и проводио са мном по неколико сати у разговору. Били су то највише политички разговори, с временом све критичнији према новој власти и руководству земље. Ја сам био критичнији и непартијнији од Лулета, кога сам сматрао јачим, доследнијим комунистом од мене, који се под утицајима „београдске декадентне интелигенције“ која се окупљала у Симиној 9a, постепено претварао у опортунисту и критизера, за шта ме је мој друг теренац, секретарски, бољшевички укоревао постајући мој политички секретар. Лулетове критике сам прихватао и у својим кризама просто сам се придржаво за разборитог, догледног и самоувереног друга.

Наше пријатељство претворили смо и у кумство: на венчању са Божицом 14. септембра 1947, поред Сретена Стојановића, вајара, други “сведок” био ми је Луле који је, користећи се привилегијом партијског руководиоца, из параћинске фабрике штофа узео тканину за венчани костим Божици, а за зиму јој даровао и штоф за први зимски капут. Осетљив према идеолошким противницима, Луле дуго није волео моје пријатеље из Симине 9а – Михиза, Мићу Поповића, Дејана Медаковића, Жику Стојковића и остале „разбарушене малограђане“. Тек после педесете, када се преселио у Београд на рад у агит-проп Це-Ка КП Србије, где сам ја радио на сектору културе и уметности, Луле ће се спријатељити са „разбарушеним малограђанима“, особито са Михизом и Жиком Стојковићем. А када буде на мој предлог постављен за првог директора обновљеног НИН-а, он ће у своја интелектуална пријатељства укључити и читаву редакцију тог недељника, иначе новинаре и чланове редакције „Млади Борац“ који сам ја уређивао од јесени 1944. до јесени 1946. године. Тако ћемо обојица живети у истом генерацијском и интелектуалном кругу и друговати са писцима које је од педесете предводио Оскар Давичо, наш заједнички пријатељ и, треба да кажем, књижевни учитељ, који је са нежношћу старијег брата волео Лулета.

А Луле је обзнанио своју књижевну амбицију, колико се сећам 1948, када ми је као члан Обласног комитета КПЈ за Шумадију, у једној посети у Београду донео да прочитам његову приповетку Кукуруз – приповест о страдалништву сељака у времену „откупа пољопривредних производа“, масовном терору „народне власти“ над сељачким народом у циљу „обнове и изградње порушене земље“, њене индустријализације и остваривања „првог петогодишњег плана социјалистичке изградње Југославије“. Тај Кукуруз ми је открио дотле скривен приповедачки дар Антонија Исаковића; своје откриће поверио сам Давичу, Михизу, Жики, па смо га сви убеђивали да настави са писањем уверени да ће своје богато ратничко и животно искуство, свој особени посматрачки дар, смисао за занимљиво фабулирање и метафорисање својих доживљаја изразити у приповеци. Нисмо се преварили у вери у Лулетов дар. Већ првом партизанском приповетком Кашика и књигом Велика деца рођен је један од најбољих приповедача српске књижевности у другој половини XX века. У том времену, сви смо ми почетници један другом читали своје рукописе и жестоко и искрено их критиковали. Давичо је био наш најауторитативнији критичар и „ментор“; Жика Стојковић најстрожији; Михиз најконструктивнији и најспособнији да помогне одбацивању „меког ткива“ и згушњавању рукописа. А у том времену књижевног и јавног узрастања, Антоније се доживотно заљубљује у Лепосаву Милошевић и жени са њом; на венчању кумови су му били Оскар Давичо и ја, па ће се наше кумство тим чином удвостручити.

Прва Лулетова збирка прича Велика деца дочекана је са великим похвалама због нове ратне тематике у приповедаштву „партизанске генерације“, особеног приповедачког поступка, кратке и метафоричне реченице и свежег језика. Није било сумње у критици и читатељству да се појавио расан приповедач. Истовремено са књижевним успехом и сврставањем у модернистички покрет – Антоније ће са Александром Вучом постати и први уредник модернистичког часописа Дело у јавном и културном животу Србије, афирмисаће се стамена, разборита, ка слободном и свему напредном отворена и делатна личност Антонија Исаковића.

Шездесетих година постаће директор „Просвете“ и створити најмоћнију и најзначајнију издавачку кућу у Југославији, расадник модерне домаће и светске књижевности и слободоумне мисли. Револуционар и социјалист по убеђењу, Антоније Исаковић је истовремено и писац непоколебљивог патриотизма и демо кратског, хуманистичког национализма. (Дуго сам размишљао да ли треба да напи шем „национализма“. Још увек постоји у мени комунистички синдром да је национализам највеће идеолошко зло. Та антикомунистичка авет – национализам, преузета је данас од мондијалиста и србофоба и идеолошки инструментализована опаке антисрпске циљеве. Национализам је на идеолошком индексу савременог глобализма и у његовој злоупотреби. Национализам се семантички не схвата као родољубље и патриотизам без шовинизма, већ се искључиво тумачи као агресивно, шовинистичко и ратоборачко убеђење и осећање, које се најчешће и са инте лектуалном безочношћу приписују српском националном идентитету, посебно писцу овог текста. Не верујући у семантичко поштење мондијалиста и глобалиста, нормалном појму национализам, додајем придеве „демократски“ и „хуманистички“ национализам Антонија Исаковића, самоповређен том инфериорношћу предмодер ним нихилистима). С таквим убеђењем, он ће се 1966. заједно самном на седници ЦК СК Србије супротставити Титовој стаљинстичкој афери у којој је са лажним оптужбама политички ликвидиран Александар Ранковић. За то супротстављање је била потребна велика храброст и спремност на скупо отпадништво из комунистичког покрета коме је Антоније припадао од своје шеснаесте године. Са таквом идеолошком и моралном свешћу Антоније Исаковић ће се наћи у групи српских писаца који су на сепаратистичку хрватску „Декларацију о хрватском књижевном језику“ 1967. године, одговорити „Предлогом за размишљање“. Вазално комунистичко вођство Србије, покренуће жестоку идеолошку кампању против писца „Предлога за размишљање“ и неке комунисте потписнике „Предлога“ приморати на срамно повлачење потписа. Антоније ће на ту партијску харангу против „српског национализма“ одговорити протестном оставком на чланство у Централном комитету Савеза Комуниста Србије. Мирослав Крлежа, као духови инспиратор „Декларације о хрватском књижевном језику“, замолиће Владимира Бакарића да га у интересу „мира у кући“ ослободи функције члана ЦК СК Хрватске, а Антоније Исаковић, као један од иницијатора „Предлога за размишљање“, одговориће протестним подношењем оставке и својом интелектуалном храброшћу надвисити „југословенског револуционарног корифеја“, под чијим се утицајем и он идеолошки образовао. Хрватска „Декларација“ и српски „Предлог“ постаће идејне, националне, југословенске вододелнице, симболи духов ног раскола између хрватског и српског народа, раскола којим се окончава југосло венска идеја и заједничка држава. Ти идеолошки процеси са његовим др жав но прав ним исходом – конфедералистичким Уставом 1974. године, у коме ће се утемељити неравноправност Србије и читавог српског народа у Титовој Југославији, коначно ће Антонија Исаковића увести у језгро демократске опозиције титоизму у Србији. А он ће то своје самоосвешћење по – тврђивати и својим изванредно храбрим и значајним романима Трен /, Трен II, Миран злочин и Господар и слуге. У овом посљедњем роману, главни јунак Господар, биће „главом и брадом“ Јосип Броз Тито. Свог некадашњег вођу и ратног команданта, Исаковић је приказао као тоталитарног, окрутног деспота окруженог застрашеним и поквареним дворјанима. Није ми познато да је у југословенским књижевностима написано такво књижевно дјело. Пишући о идеолошком самоосвјешћењу и развојном путу писца, културног и јавног делатника и критичара титоизма, Антонија Исаковића, не могу да заобиђем његово храбро и достојанствено држање у одбрани истине и слободе мисли и говора у Српској академији наука и уметности чији је потпредседник био у времену скандалозне афере око нацрта Меморандума САНУ, афере коју је изазвао и режирао режим Ивана Стамболића. Као потпредседник Академије, Исаковић је био и практични руководи лац комисије коју је чинило шеснаест академика; та комисија је радила на научној анализи акутне кризе Југославије и конциповала опште предлоге за реформе тито истичког поретка којим би се спашавала та државна заједница из агоније и од трагедије које ће је обузети на крају осамдесетих и на почетку деведесетих година. Нацрт тог Меморандума, био је повод државном и партијском врху Србије да поведе стаљинистичку харангу против Академије као „разбијача Југославије“, захтевајући оставку Антонија Исаковића и налажући забрану прославе стогодишњице САНУ. И у тој политичкој афери титоизма, Антоније Исаковић, подржан скоро апсолутном солидарношћу академика, испољио је интелектуалну храброст, достојанство и узорну честитост у заступању истине и свог убеђења.

Започињући овај запис о пријатељству с Антонијем, није ми била намера да исписујем његову идеолошку биографију; увиђам да сам то учинио зато што је Антонијева биографија, којом се потврђивало наше животно пријатељство и иста борилачка судбина, иако смо се по карактерним својствима значајно разликовали. У нашем борењу, Луле је био тврђи, али и лукавији од мене; ја сам мекши, склон попуштању, раскопчан за људе и ветар. Он је био јако частољубљив, волео је славу, умео је да ужива у њој и употребљава је; ја сам пламену частољубља претпостављао жар скромности, за који ми је било потребно мање напора и мање ризика; у слави сам кратко уживао, зазирао према њеним сластима, примао је с нагонском сумњом: после радости каква ме несрећа чека? Луле је имао вољу за моћ у свему, па и новцу; носио је буђелар и увек имао новац, све док није осиромашио као сви његови поштени савременици; ја, на пример, буђелар никад нисам имао; новац носим у блокчићу са телефонским имеником, иако сам га више имао од мог пријатеља. Луле се на свим руководећим дужностима понашао ауторитарно и као газда, волео је да заповеда; ја сам му често завидео на том газдашком понашању у „Просвети“, „Мадери“, Скупштини, Академији; завидео сам му и на лакоћи да подређене учини послушним… У свему другачијег понашања, заслуживао сам његову надмоћ, понекад и прекор. Луле је признавао само једног господара коме се срећнички покоравао: жену Лепу; она је била његова господарица за све, чинећи га срећнијим, али по законима љубави, понекад и несрећним… Са овим и другим разликама и сличностима, наше пето – деценијско пријатељство је успешно поднело напорне и неизвесне животе које смо имали као људи и писци, док смо својом вољом и свешћу некако управљали својим судбинама или нам се чинило да управљамо, што се догађа са свим следбеницима револуционарних идеологија. Али је наступило и време у коме нас је историја стала да потчињава, раздире и мрви. Од тада је наше пријатељство та сила над људима, унела неке политичке разлике; почела да нас одгуркује једног од другог, понекад да нас и јавно супротставља, што je обојици доносило само патњу. Догодило се то 1992. и 1993. када сам био на дужности председника Републике; тада смо се и по јавним делањима и ставовима, видно почели да разликујемо. Од те несрећне 1992. године, ми нисмо више у свему били политички истомишљеници као некад; ми смо и даље остали нераскидиво повезани старим, оданим пријатељством и братском бригом једног за другог. С пријатељствима у нашем револуционарном нараштају, национална трагедија која нас је као историјска казна снашла, учиниће оно што се догодило са свим Антонијевим и мојим пријатељствима: ранио их је српски и југословенски раскол и слом наших животних идеја. Са агонијом Југославије и почетком трагедије српског народа, распала су се и сва пријатељства из круга Симине 9а, из Француске 7, из Одбора за одбрану слободне мисли и изражавања, из групе професора око „Праксиса“, из Српске академије наука и уметности… Били смо људи који су се свим бићем улагали у судбину свог народа, па је његова, та колективна српска судбина, погодила наша срца и наше душе. У нама су закрвавиле све наше љубави. Закрвавила је и моја и Лулетова пријатељска љубав. На нашу срећу, у посљедњим годинама исти порази су нас поново учинили браћом. Ожиљци нас више нису болели. Силазили смо ка раки. Луле до ње стиже брже од мене, јер му је живот био тежи од мог. Записујем ове истине о Лулету и мени да сведочим о тежини и трагици бивствовања на српској земљи у XX веку; чиним то и као Лулетов брат по перу којим смо обојица служили људској истини. У мојим свескама има доста записа о Лулетовим посљедњим даним у болници, последњем виђењу, смрти и сахрани. Нека ти записи остану Ани.

Кажњен да надживим свог друга Лулета, кажњен сам да му у „Вечерњим новостима“ напишем некролог из којег би он, вероватно, прецртао по неку реч. То бих и ја учинио са његовим некрологом мени; писци смо… Некрологом понављам садржај овог записа, јер о Антонију Исаковићу немам два мишљења.

Умро је Антоније Исаковић Луле, човек једног великог и трагичног нараштаја српског народа и његов моћан писац.

Био је ђак седмог разреда гимназије, адвокатов син.

Лета 1941, кренуо је да мења свет зла у свет добра, свет неправде у свет правде; да земљу беде и безнађа претвара у земљу достојанства и наде.

Кренуо је у Историју и стигао тамо где није ни наумио, ни слутио; као и читав његов нараштај; као и сав његов народ.

Антонија Исаковића, борца за социјалне идеале, победила је Историја; али је писац Антоније Исаковић победио ту Историју преводећи је у приповетке и романе.

Антоније Исаковић је био храбар, разборит, упоран и самоуверен човек. Јак човек; увек јак. Доследан себи у свему, и у заблудама. Умро је уверен да је испунио судбину. У том уверењу, није нас обмануо.

Пола века били смо другови, пријатељи, браћа, делили смо наде и победе, разочарења и поразе. Он је био јачи од мене, па ме је придржавао кад сам клецао. Држао сам и ја њега за руку када би кренуо ка јарку.

Пут човечији има незнан крај. На животном путу Антонија Исаковића, остали су неизбрисиви трагови. Књиге. Памћење народа на чијем језику су написане.

13. јануара 2002. године.

Нека се овим некрологом и заврши овај запис о мом другу Лулету. Он је дуго и у многим животним истинама био мудар човек: уважавао је тајне. Иако смо један другом били најзначајнији и у свему највернији пријатељи, ми смо један другом прећутали нека важна осећања и нека болна мишљења. Зато што смо се истински волели.

(Из књиге Добрице Ћосића Писци мога века, „Верзалпрес“ и „Мрљеш“, Београд, 2002)