Ђорђо Сладоје
КО ДРУГОМЕ ЈАМУ КОПА САМ У ЊУ ПАДА
Овај богме копа и знаде шта ради
И по цео дан се из јаме не вади
А народ трућа о његовом паду
Не знајућ како је одан своме раду
Баш својски копа и при том рачуна –
Свака је јама скоро вршке пуна
Па копа још дубље – ко да копа нама
Јер не сме допустити несташицу јама
A мора се копати јама посве нова
И нема од тога важнијих послова
Јер мука је ипак највећа са оном
Што је заливена ономад бетоном
Па копа по мраку рије при Месецу
Копа за старце девојке и децу
И не препушта баш ништа случају –
Сад ће и јамари само да ручају
И попију нешто јер морају бити
У кондицији и пјани и сити
И увек спремни – зато што их чека –
Страхотни посао још страшнијег века
КУЋНИ ПРАГ ЈЕ НАЈВИША ПЛАНИНА
Шта год да се хтело пословицом овом рећи
Знам и без ње – не може се преко твога прага прећи
Лакше ми је преко Хума и Морина и Рогоја
Но до тебе допузати – кућо моја
Одлазећи беше лако скоро као на облаку
Не слутећи да су замке на сваком кораку
Сад кад сам се ево снизо низ године скоро до дна
Ти се дижеш у маглама – недоходна
Бруји ветар у крошњама ко опело
Нешто ми је на високо недохватно праг попело
Завејало затрпало као хумку непознату запретало
Мећавино непробојно усквасало тусто сало
Кроз три горе у ноћима неко зове
Ко би други кућо моја мого бити осим сове
С кога света опет овај залутао запомаже
Не може се осим с тобом никуд враже
Као да је оно горе твоја туга твоја кућа
Хуји ветар у горама горе цвиле жбуње трућа
Не може се про планине про високе твога прага –
Клону душа слага срце изда снага
ГРАНИ СУНЦЕ ДА ОГРИЈЕМ РУКЕ
И дланове прсте шаке
Да огрејем све што такнем
Пролиј румен низ присоје
Да огрејем ближње моје
Грани Сунце нагнај тмушу
Бездан срца да огрејем
Да огрејем голу душу
Кћер у души мати њену
Сестре благе невеселе
Моју браћу скамењену
И понеко силом што је
Скрајнуто и остављено
Незнано и заборављено
И да стоплим речи риме
Да те имам славит чиме
Да те хвалим да ти појем
Твоју светлост благе силе
Све што трепти у царству твојем
И да згрејем миле моје
Којино су давно давно
Тужни легли под могиле
Жарко Сунце грани свитни
И њих што су слаби ситни
Да огрејем Сунце јарко
Не узгредно којекако
Ко од беде једва млако
Не пепелом и угарком
Но светлошћу твојом жарком
Па да могу да те хвалим
Немоћним и малаксалим
Скочањеним на модром мразу
У полому и поразу
У самоћи што од пре је
Да утешим и угрејем
Иза гора Сунце свани
Да нас греју твоји дани
Грани Сунце – а да ко ће
Да се згреје и ушушка
Све што зебе и цвокоће
Ти ћеш мени Сунце сјати
А звезде нек ће и поцркати
БЕСПОСЛЕН ПОП И ЈАРИЋЕ КРСТИ
Морао је ипак неког да причести и да крсти
Макар и то што мекеће и што брсти
Нас су попом препадали као вуком и страшилом
А од Бога одвраћали – како кажу меком силом
А попови као козе забрањени скоро беху
И није се напевао ког су нашли у том греху
Морао је и јариће и понеко кришом дете
Смејуље се у брк старци други псују попу прете
Акатисте и тропаре да не сметну почем с ума
Могао је и јагње бело – ал бӣ тешко наћи кума
Па и овце краве коње или неко од јунади
Што у цркви затеко би – срећа па то не уради
Сад крштава причешћује по милости и по реду-
Кћер и мајку сестрића и ујака му унука и са њим деду
Подворнике доушнике трговце и секретаре –
Не марећи ко се крсти а ко прди – глог у порти брсти јаре
КОЛИКО БИ ПИЈЕВАЦ С ПРАГА СКОЧИО
ТОЛИКО ДАН ОДУЉА ДО МАЛОГ БОЖИЋА
Неко је од нас двојице хуља
Што би посао да отаља –
Ја још занесен игром пахуља
Он се из магле не помаља
Црни петао с бескућног прага
Прекрстив се у снег скаче
Тежак од историје и мутљага
Тај дан се ни за трен не помаче
Ено и бели петао скочи
У безданицу нашег муља –
Дан не отвара мутне очи
Нити се крати нити дуља
Ево и овог у одежди
Незванога царског свата
А у мрклини данак дрежди
Сред леденога коловрата
Под прагом ћути чуваркућа
У снегу се певац копрца-
Чекамо залуд час сванућа
Дана што је везан за мрца
Жалим тог певца посусталог
И не рачунам више на њег-
О далеко је за раба палог
До Малог Божића – и све мањег
НАПСУЈ СЕ ЦАРИЦЕ ИЗА ГЛАВИЦЕ
Најхрабрији међу њима крену најзад за главицу
Да одагна кметску тугу сравна рачун и правицу
И да гласно напсује се и ње и њених бедних слугу
И у царству накарадном све окрене на смех и ругу
Лисичијим трагом кришом да некако смути оне
Намерене да га до царскога двора гоне
Осврће се да провери осим сенке ко га прати
Ал није се ради тога ни морао освртати
Један службу да сачува онај други по навици
Већ бејаху у бусији ниског жбуња на главици
Немајући пречег посла кидисао назор и трећи
Да се лично осведочи – сме ли онај и кувару ишта рећи
Нећемо ни помињати оне пете и девете
А који би због нечега да му се унапред свете
Зашавши у ону као црква светлу шуму
Реши да се исповеди – шта шапуће срце уму
Што царица не би била ова бела витка бреза
Ал му саму помисао страх у тврди чвор завеза
Па се здурну и отисну низ точила и урвине
Оне речи неказане смеју му се – кћи курвине
Обрете се за трен на дну међ хридима у сувођу
Где наврате жедне срне а за њима ловци дођу
Ту где дивље мрачне воде сустижу се и све хучи
Ту се нагну да царици све у лице намах сручи
Чини му се док шапуће да му речи одјекују ко у хору
Да их јаме затрен сркну и царскоме шаљу двору
Минуло је у кметском муку много лета и векова
Тишину на царском двору тек свиралом начне зова
Једва га се тек ретки сети – одавно га и не траже
Ал га ево песма нађе – зинуо да нешто каже
Најлуђи се од њих опет за главицу храбро спрема –
Не зна да је од рођења царица и глува и нема