Ђорђо Сладоје
ДА СЕ НА НАМА НЕ ПРЕКИНЕ
Ето докле смо, браћо и сестре, догурали – да знатан дио наше политичке,
културне и књижевне елите замјера кнезу Лазару на томе што се супротставио, чак
и прекомјерном силом, далеко надмоћнијем противнику који ће покорити пола
свијета и створити једну од најмоћнијих империја у историји човјечанства. А требало
је проблем рјешавати за зеленим столом, преговорима рационално и компромисно,
сачекати повољан тренутак да освајачи сами оду, па би нас данас било колико и
Енглеза. А ја не бих волио да и по чему личимо на Енглезе, поготово на оне који
непрестано раде на штету српског народа и државе. Годинама и деценијама, па и
данас.
Салонски мудраци веле да је лудост жртвовати се за унапријед изгубљену
ствар, а уз то и некоректно према својим насљедницима који ће испаштати због
његове непромишљености, недостатка смисла за компромис и талента за издају. Тако
мисле и говоре они који не би жртвовали ни главицу лука за оно за шта је Лазар
положио главу.
Занимљиво је, међутим, да кнезу Лазару на избору не замјерају његови
ближњи – ни кнегиња Милица, ни син Стефан, највећи вазалски владар у Срба и
један од најзначајнијих у ондашњем хришћанском свијету, ни кећерка Јелена која је
надљудским напорима чувала Зету, ни Оливерa којa се удајом за Бајазита у ствари
жртвовала, али ни она која му је на нетрулежној вененетској свили златном жицом
везла похвалу и дозивајући у помоћ, већ тада га узносила међу свете. А његова
светост происходи из опредјељења за царство небеско, односно за онај скуп
вриједности међу којима је слобода најзначајнија, а које надилазе појединачну
егзистенцију, за које се вриједи жртвовати, са увјерењем да је боља смрт у подвигу
него живот у стиду.
Лазарева жртва је у суштини хришћанска, она без које не бива васкрсења, како
каже највећи Јефимијин потомак. А васкрснуће, поред осталог, у сваком слову које је
ова монахиња везла, а затим и код многих њених насљедника косовског опредјељења,
свеједно да ли су писали пјесме или дизали буне и устанке. Косовско опредјељење,
писао је Зоран Мишић, јесте у суштини пјесничко, духовно и морално, оно које нас
је гонило и гони да се боримо за наизглед изгубљену ствар, а кaд цијели свијет мисли
да нам нема спаса.
Нама, деци овог века,а на нас је спало, остало је да чинимо тако, а не иначе, да
се не угаси сјај Лазаревог подвига и Јефимијиног слова. Јер, гдје танко ту се кида,
каже народна пословица. Надам се, ипак, да се на нама неће прекинути оне нити којима је Јефимија везла Похвалу кнезу Лазару односно величини духа, чврстини
вјере и узвишености жртве као највише етичке тачке. Хвала жирију на увјерењу да
сам ово значајно и драго признање заслужио, а организаторима на пажњи и гостопримству.
И још нешто што ми чини велику част и што ме посебно обавезује. Ово је
девета награда коју примам у манастиру. Прије Љубостиње то су: Грачаница, Бањска,
Жича, Манасија, Крушедол, Базјаш, Бешка и Рача украј Дрине.
(Беседа у порти манастира Љубостиња приликом додјеле награде „Јефимијин вез“,
14. јуна 2024)
