Дејвид Норис
РАДОСЛАВ БРАТИЋ –
КЊИЖЕВНА ВИЗИЈА ХЕРЦЕГОВИНЕ
Радослав Братић уложио је сав свој стваралачки дар у књижевни рад и рад за
српску књижевност. Он није био само писац, већ је још од студентских дана учествовао
и у другим видовима књижевног живота. Уређивао је студентски часопис „Знак“, па
затим и „Књижевну реч“ и „Књижевност“, а током каснијих година био је и први уредник „Нове Зоре“. Деловао је у Удружењу књижевника Србије као секретар, потпредседник и главни уредник часописа “Relations”. Приредио је антологије и изборе
приповедака из Индије, Кине и других земаља, уредио мноштво књига. То су послови
који не доносе славу, али су одговорни и значајни, интегрални део инфраструктуре
књижевног живота. Тим путем се сазнаје шта је ново код куће и у свету, промовише се
читање и ширење књижевних текстова, увећава наше познавање историје писане речи,
њених жанрова и конвенција. Тиме се ствара и платформа за нове писце, који ће постати
настављачи данашњег књижевног наслеђа, обликовати укусе и стилове следеће
генерације и одржавати у животу културне традиције.
Али ја желим да говорим о Братићу као прозном писцу, који нас је као читаоце
задужио богатом збирком романа и приповедака. Када су објављена прва Братићева
дела, критичар Љубиша Јеремић уврстио га је међу ствараоце заслужне за настанак,
како је он то назвао, ‘прозе новог стила’. На тај начин, његово име нашло се уз имена
већ успостављених аутора попут Драгослава Михаиловића и Мирка Ковача, као и
млађих писаца, који су такође били на почетку књижевне каријере, попут Милисава
Савића и Мирослава Јосића Вишњића. У свом првом роману из 1973, Смрт спаситеља, Братић је већ показао неке тенденције свог прозног стила, које ће развити у
каснијим делима. Његово писање карактерише, изнад свега, уживање у приповедању,
у множењу прича унутар прича; он свом приповедачу и ликовима допушта да главној
причи додају наизглед секундарне епизоде, које, узете заједно, продубљују семантичку
структуру дела. Његове реченице карактерише комбинација динамичког кретања и
елемената фантастике: „Тутње трамваји и друга тешка жељезна возила, свак се мора
склонити, због чега се тресу омање бијеле зграде. Станем, удахнем пуна плућа зрака и
мислим како треба бити весео, а у даљини ми се привиђа пустиња, са мајко божија
предивним шаторима, а испред највишег стоји привезан наш Зекан и на њему узјахала
вила, чека да ме загрли.“ (Смрт спаситеља, стр. 110).
Велики део Братићевог фикционалног света смештен је у његову родну Херцеговину, али чак и у случајевима када његови ликови и радња не излазе из оквира
једног малог села, он наговештава времена и просторе који далеко превазилазе границе његовог завичаја.
Збирка приповедака Слика без оца нуди читаоцу такав књижевни свет, у којем
су разорни историјски процеси приказани у врлу згуснутом облику. Књигу сачињава
низ међусобно повезаних прича, чија се радња збива у херцеговачком селу Биш
недуго после Другог светског рата. Као и раније, његов стил карактерише тежња ка
казивању прича у причама, али се писац опредељује за радикалнији приступ, повезујући збивања из скорије прошлости са слојевима историје, фолклора, мита и колективног памћења. На тај начин, он хаос историје представља као један сложен
симболички поредак. Приповедач се сећа доживљаја из детињства, а ликови који се
појављују у његовим успоменама и сами стално причају о оном што су искусили или
чему су били сведоци. Док приповедач говори о догађајима из дечачког доба, у сећањима његових комшија искрсава даља историјска прошлост. Оба та плана индивидуалних успомена наткриљује слој друштвеног памћења целих генерација о догађајима
и личностима из локалних и националних историјских наратива.
Разлике између индивидуалних и друштвених сећања, између различитих историјских епоха, између догађаја из стварне прошлости и легендарних збивања, у
Братићевим причама се замућују. Приповетка „Отац и син“ говори о Мојсију и Вујици, оцу и сину, који се непрестано препиру. У једном тренутку, усред препирке,
Вујица се жали да га отац криви за све проблеме овог света: „И сада сам ти ја крив
што си пао с власти и што си се разболио. Ја сам ти крив што се краљица Јелена удала
за Талијана, и што је Милош убио кума Карађорђа, и што ти жена рано умрије, и што
ти се сметну лањик пчела, и што нам нико не смије у кућу да уђе, но сви мисле да је
на теби налетна болест…“ (Слика без оца, стр. 105). Сваки догађај који помиње Вујица
нуди још једну неисказану причу која лебди као део главне радње. Његов привидно
случајан избор догађаја, где се историјске личности комбинују са породичном прошлошћу и садашњошћу, води преклапању личног и националног плана и сугерисању
даљих асоцијација међу њима.
У неким епизодама јављају се трагови архетипских мотива, који премештају
њихов смисао са свакодневног и приземног на другачији план. Читалац се на том
другом плану води ка наговештајима митске структуре, чиме се конкретно индивидуално искуство смисаоно преобликује, постајући део ширег разумевања. Приповетка „Костурница“ повезује неколико мотива, чијом се интеракцијом ствара сложена
наративна структура. Власти одају признање ратним страдањима заједнице и одлучују да организују званичну церемонију преношења костију мртвих у нову сео ску
спомен-костурницу. Тела многих изгинулих остављена су тамо где су страдали, тако
да никад нису прописно сахрањени. У нову гробницу треба да буду положени само
остаци палих партизанских бораца и жртава које су после усташких покоља бачене
у Корићку јаму. Добровољно се јавља да сиђе у јаму и из ње изнесе кости мртвих
ради преношења у костурницу једино Никодије, човек који је и сам тамо доспео у
покољу 1941. године, али је преживео и после више дана проведених у јами успео да
се из ње извуче. Његов поновни силазак у јаму по кости жртава описан је као силазак
у подземни свет.
Јешна, сељанка чији се брат такође изгубио живот током Другог светског рата,
али у другачијим околностима, не може да прихвати да само партизани и усташке
жртве имају право на прописан погреб. Она не објашњава како јој је брат настрадао: каже само да зна ко га је, на превару, убио, али име кривца не открива, и та епизода
сугерише присуство још једне неисказане приче. Током ноћи, Јешна се ушуња на
гробље да ископа братовљеве кости и сама их пренесе у заједничку костурницу. Док
клечи крај братовљевог гроба, она осети како се кроз таму нешто креће и угледа
мртвог брата како протрчава. Јешна пружа руке да га додирне, али налази једино кост,
коју повуче из земље: „Принесе је уз лице и пољуби.“ (стр. 86). Јунакиња преузима
уло гу Антигоне, сестре која одбија да поднесе братовљево понижење у смрти. Антигона братовљев леш посипа земљом у чину симболичне сахране, бива због тога
осуђена да буде жива зазидана у гробницу и извршава самоубиство. У „Костурници“
препознатљиви трагови класичних мотива, силаска у подземље и сестриног покушаја
да спасе братовљеву част, преносе догађаје у Бишу на други, универзални план.
Времена се мењају, а ипак све остаје исто. Војске долазе у село и одлазе, плаћа
се данак ратовима, један режим замењује други са једноличним правилношћу, а сваки
од њих доноси нове захтеве, које село мора да поднесе. Заразе, љуте зиме и друге
природне катастрофе једнако су честе и убитачне за људе из тог краја. Они једва да
примећују икакве разлике између циклуса невоља, било да их узрокују људи или да
су резултат неке неизбежне природне катастрофе. Приповедач каже да је место где се
налази њихово село одувек окружено опасностима: „С те стране су долазиле војске
да нас бију и кољу, с те стране се хватају громови и муње с мора, с те стране долазе
шверцери, џандари, глобе и казне. С те стране се укрштају приморски и вјетрови с
Волујака, али их вазда разнесу ови наши и с њима се само поигравају. Траје то тако
од Мале госпојине па до Светог Ђурђа.“ (стр. 154).
Смрт је свеприсутна у Братићевом књижевном делу. Географски положај Биша
је такође алузија на присуство смрти, јер је село окружено гробљем. Сељани су се
окружили костима својих предака. У приповеци која се зове „Куга“ умире сеоско
дете. Одлазе да му ископају раку на гробљу, где преци сеоске заједнице образују неку
врсту заклона: „И не види се гробљанска ограда, не распознаје се докле су мртви а
одакле почињу живи.“ Житељи Биша, у борби против недаћа које доносе немаштина и болест, природа и историја, са принудним стрпљењем се мире са
оним што долази од великих и вањских сила, знајући само да све што стиже увек
боли. Ретко су у положају да сами одлучују и да управљају својим животом. Сва
збивања су приказана кроз приче у причама, у комплексној наративној структури која
укључује трагове митова и симболичне елементе, где се укрштају личне и националне историје. У Братићевом књижевном свету, Биш превазилази свој мали простор
и шири се у свим правцима, на све пределе и са овог и са оног света, претварајући се
у метафорично место свих људских судбина.
Братићев последњи роман, Трг соли, представља још један амбициозан подухват стварања широког света фикције и имагинације. Со, потекла из камена или мора,
зачин који даје укус храни, а купује се и продаје по целом свету, постаје у Братићевим
рукама симбол са књижевном вредношћу. Аутор води своје читаоце кроз историју
света, следећи путеве трговаца сољу копном, морем и реком. Он спаја простране
географске просторе обухваћене трговином сољу са причама, легендама и митовима
преузетим из мноштва култура, из класичних извора и древних прича које су настајале по Европи, Африци и Азији. Со поседује важну улогу у светским религијама, јеврејској, хришћанској и муслиманској, као и у легендама везаним за најранију
историју: „Испред Вавилонске куле Бог је створио трг соли – мјесто гдје ће се свако
исповиједати и говорити истину, гдје ће приносити посољене жртве. Још тада је
уређено да свака лаж, изговорена уз со, доноси проклетство.“ (Трг соли, стр. 107).
Друге приче потичу из каснијих историјских периода и тичу се других народа и
предела. „Енглези су водили хајку против темплара. Нису се међусобно вољели колико ни Бранковићи ни Лазаревићи. А Хенрик Осми и Марија Тудор Крвава највише
су уживали у звјерски засољеном пиру.“ (стр. 163). Трговина сољу добија у Братићевом роману средишње место у свим трагедијама и тријумфима који су се збили, она
игра улогу у митовима о стварању света и историји ратова који су уништили
цивилизације.
У Тргу соли, метафоричко значење соли превазилази њено физичко постојање.
Историја трговине сољу постаје прозор кроз који се види пространство универзума,
она симболички сажима добро и зло, као да је могуће видети историју света у једном
зрну соли. А у Братићевој верзији тога света, догађаји из разних времена и са разних
места често се везују са збивањима из српске историје и са херцеговачким географским простором. Да би истакао средишњи положај Херцеговине у структури
романа, аутор и започиње књигу упућивањем на свој родни крај: „Неки силник
војсковођа – ко зна да ли одушевљен или разочаран, да ли побједник или поражени,
ко зна гдје, коме и на ком језику, рекао је да на земаљској кугли нема чудније земље
од Херцеговине, да толико може опсјенити и преварити невјештог путника. Час се
чини мала и непроходна, час голема и раштркана. Љети жедна, тврда и испуцала, с
пуно јаметина и провалија; зими снијегом и ледом окована. И љети и зими – неслана.“
(стр. 9) О чему год да је Радослав Братић писао, била то удаљена места и времена,
митови или легенде из целог света, његова књижевна визија Херцеговине била је
увек присутна.
ЛИТЕРАТУРА
Радослав Братић, Смрт спаситеља, Београд: Просвета, 1973.
Радослав Братић, Слика без оца, Београд: Просвета, 1986.
Радослав Братић, Трг соли: Роман са прологом, у девет рукаваца, Београд: Народна
књига ‒ Алфа, 2002.