Звоно
Утекли звуци
Враћања нема
Звонару су истргнуте руке
На додир ужета
Немам право
Клатно је издало себе
Прстен звона
Међа је заробљеног незаборава
Куда су се занеле очи
Последњег
Који је још чуо звоно? 

ПЕЋ

Згрчено тоне камен
Куполе зуре ко мртвац
Коме су заборавили
Да склопе очи
Узалуд дозивају небо
Очај је разапео свуда
Своје старе мреже
Под плочом
Расуте су оглодане кости
Одбачених сапутника
За велика кретања
Зидове је изгребао страх
Само они
Још увек
Пркосно крију
Давно поверене тајне
Умреће
Неспособни
За издајство

ДЕЧАНИ

На зидовима
Небо и земља славе
Своје варљиво
Помирење
Опомене
Вериге времена
Свуда присутне
И Христ без доброте
Прети мачем
Као да је и сам заборавио
На своју поуку о мачу
На стаменом камену
Нигде наде
И нико не сме да жали
Орача туђе бразде
Ни онога
Који је морао да грли
Туђу жену
Христа и цара
Издала је рука
Срђа грешног

СОПОЋАНИ

Сагнули су главе
У болу слушају
Казивање злореко
О својој будућности
Умир неутешних
Запечатило је вечито ћутање
У златном језеру
Утопљене су књиге мудрости
Узалуд нарикаче буде
Златно језеро
Гњурачи снова
Узалуд надање
Потопљена је повест летења
И тајна
О заробљеној зраци сунчевој
На камену су само остале
Уморне руке
Сведоци клонули
Непоновљивог збивања

ЖИЧА

Под каменим луком
Пролазе поворке
Краљеве уходе
Посматрачи
Човек до човека
Кује издају
Нож вреба срце
И око
Већ слепо од рођења
Пурпурног
Спокојно чекају жртве
Сви пролазници
Унакажени нестају
Под луком каменим
И чему онда оклоп гвоздени?
Људска је рука
Рука најамника
Летопис пролажења
Нека сачува
Само лик првог
Који је пао
У замку
Под луком каменим

(Из књиге Све чудније је чудо, Прометеј, Нови Сад, 2000)