22. март 1983.

Загребачка телевизија је емитовала 8. и 15. марта, сјећања групе бораца Прве, Друге, Треће, Седме и Девете дивизије Народноослободилачке војске Југославије на тешке и славне дане Битке на Неретви, која се одиграла прије 40 година. У снимању сјећања бораца учествовале су, сем екипе ТВ Загреба, и екипе ТВ Београда, Титограда и Сарајева. Уобличавање емисије извршено је у загребачкој телевизији.

Будући да је један детаљ из мојег снимљеног сјећања објављен у овој емисији, и с обзиром да се бавим историографијом наше НОБ-е и социјалистичке револуције, држим да неће бити наодмет да изнесем нека своја, запажања о емисији.

 О Четвртој окупаторско-квислиншкој офанзиви против Народноослободилачке војске Југославије (Битка на Неретви) постоји обимна и објективна историографска литература. Посебно су Петар Томац и Ђуро Кладарин, у својим студијама, вјерно реконструисали, на бази наших и непријатељских докумената, цио ток оног двомјесечног жестоког судара између наших јуначких бораца, изнемоглих од глади, хладноће и прљавштине, и јединица иностраних и домаћих фашиста. Стога није било тешко пружити милионском гледатељству целовиту слику Битке на Неретви. Дакако, за то нијесу довољна само сјећања учесника Битке. Сјећања су драгоцјена и незамјенљива кад је у питању приказивање оне стравичне атмосфере једног неједнаког рата. Али, сликање атмосфере није цијела истина о Бици. Било је стога неопходно пружити гледаоцима основна историјска факта о цијелом току борби од Купе до Неретве, односно о Бици на Неретви. То је било могућно учинити од – говарајућим текстом, који би читао спикер, наизмјенично са појављивањем уче сника Битке, или би га казивали компетентни историчари. Требало је презентирати и најкаракеристичнија наша и непријатељска документа. Тако би гледаоци добили вјерну представу о Четвртој офанзиви, односно Бици на Неретви. Тако би се зацијело избјегле једностраности, односно нетачности, чега мора бити у сваком сјећању, ако оно није „кориговано“ аутентичним документима.

Из емисије „произилази“ да у Бици на Неретви нијесу учествовале војне јединице Павелићеве Независне Државе Хрватске – усташе и домобрани.

Аутори емисије су изоставили дио мога казивања, у коме сам изнио аутентичне податке о Хитлеровом плану за уништење главнине Народноослободилачке војске Југославије и њеног руководства са Титом на челу, и о непријатељским формацијама које су добиле задатак да то изврше. Организујући Четврту офанзиву против наше војске, Хитлер је имао у плану два циља: прво, „умирити“ Југославију прије евентуалног савезничког искрцавања на Балканском полуострву; и друго, стабилизовати квислиншку Независну Државу Хрватску, првенствено како би из ње могао извлачити војнике за попуну своје војске, коју је Црвена армија све више проређивала.

У Четвртој офанзиви су учествовале четири њемачке дивизије, укупно око 55 хиљада војника (једну, од тих дивизија, 369-ту легионарску, чинили су принудно мобилисани хрватски и муслимански младићи из Хрватске и Босне, претходно подвргнути војно-политичкој обуци у Аустрији, са њемачким командним кадром; та дивизија је била предвиђена за Источни фронт, али је на молбу Павелића пребачена у нашу земљу ради учешћа у Четвртој офанзиви; дејствовала је и у Петој офанзиви – у Бици на Сутјесци). У офанзиви је учествовало око 40 хиљада италијанских војника. Било је агажовано око 35 хиљада усташа и домобрана, у јединицама које су биле под командом штабова њемачких дивизија. (Усташе су биле регрутоване из редова хрватских и муслиманских ултрашовиниста и фашиста, и представљале су елитне Павелићеве јединице, чувене по страшним злочинима над Србима, Јеврејима и Роми – ма, и хрватским и муслиманским антифашистима. Домобрани су били регуларна војска, састављена од принудно мобилисаних војних обвезника. Њихова борбеност је била слаба. Усташе су чиниле близу 39 одсто састава Павелићевих оружаних снага). У Четвртој офанзиви, односно у Бици на Неретви учествовало је око 25 хиљада четника Драже Михаиловића, из Црне Горе, Херцеговине, Санџака, југоисточне Босне и сјеверне Далмације, тј. са италијанског окупационог подручја. (Око 20 одсто овог четничког састава били су стални – идејни четници, плаћени из окупаторских – италијанских и британских каса, регрутовани из реда српских и црногорских ултра – шовиниста и фашиста, а чувени по страшним злочинима над Муслиманима и Хрватима, и српским и црногорским антифашистима. Стални четници су били елитна Михаиловићева војска. Остали четници у овом саставу су били принудно мобилисани војни обвезници (укључив и младиће старије од 17 година) међу којима је, као и међу домобранима, било не мало симпатизера НОП-а, па отуда и њихова слаба борбеност на Неретви). У Четвртој офанзиви, односно у Бици на Неретви четничке јединце су биле под командом штабова италијанских дивизија. Сва је прилика да је британска влада дала сагласност Дражи Михаиловићу за учешће четника у Четвртој офанзиви.

Свако забашуривање учешћа „својих” контрареволуционарних формација у бор бама против партизанске војске и свако заташкавање њихових злочина представља непоправиву увреду за жртве тих злочина и наноси штету великој ствари братства и јединства наших народа и народности, и нашег заједништва. Само изношењем потпуне истине о издајничкој и злочиначкој улози контрареволуционарних, квислиншких формација – усташа, четника, балиста и других, ефикасно ћемо онемогућити погубан утицај на младе генерације неоусташких, неочетничких, необалистичких и сличних елемената.

Батрић Јовановић,
Београд

Још једно сведочанство о потреби да се фалсификује историјска истина. Телевизија Загреб је желела да сакрије истину о битки на Неретви, истину да су у саставу немачких трупа били и Хрвати и да су се борили у немачким униформама. Четницима не треба заборавити да су се борили заједно са Италијанима. То не треба прећутати. Треба прећутати истину о таквим Хрватима. Слој по слој, расте срамни
талог историјских неистина, немоћни смо да то прекинемо. Фалсификати већ сада имају снагу освећеног стања, тешко онима који би се дрзнули да здеру све те лажне ма с ке које сакривају лице силоване истине.

У текст Батрића Јовановића „Политика“ је, некако случајно, убацила и саопштење драмских уметника САП Косова. И они се саглашавају са осудом Голубњаче, представе коју нису гледали. Тако је случај Голубњаче добио свој косовски епилог. Све завршава на Косову!

24. март 1983.

Жалосно сведочанство из овога рата, које открива праве разлоге разарања фрушкогорских манастира. Неизрецива је страхота да је њихово пропадање настављено и после рата, да у том процесу учествују српске институције, српски политичари и стручњаци и, најзад, српски народ Срема. Свака украдена цигла из рушевина ових манастира представља наставак усташког дела и саучесништво у злочину. Ту просту чињеницу као да Сремци нису схватили. Изградила се Фрушка гора и „окитила“ викендицама, чак и на некадашњем манастирском поседу, бачене су паре за толике луксузне бесмислице, а индиферентно се пролази покрај рушевина чија судбина вапије у небо, као један од великих неосвећених злочина из овога рата. Јад и беда расту до најдубљег презира и одвратности. А да је реч о смишљеном злочину, сведочи и стање српских манастира у Хрватској, сви они очајни, а тако узалудни напори да се нешто поправи и заустави њихово пропадање. У случају манастира Ораховице откривена је савремена, савршена саботажа да се уклоне последице рата. Др Будак је све то објаснио оном карловачком жупнику и за ту отворену реч треба му бити захвалан. Том речју закључује се њихов летопис у Другом светском рату. Дошли смо до суштине, загонетка је решена. Хоће ли сви они који носе било какву одговорност пред историјом бити кадри да се пред овом истином тргну и да из ње извуку поуке? Више не верујем у такав исход, њима је до краја остављено да снивају у свом мраку, у тој страшној тупости духа, неосетљиви и зли. Не пролази ни један једини дан, а да се неумољиво не прозива нечија савест пред целом нацијом. На тај зов се оглушују баш они, који се љуто варају ако мисле да се суд историје може избећи. Сви ћемо се наћи пред тим судом, у тој чињеници лежи највећи део вечне правде, оне која пониженима враћа наду у живот.

Одлучио сам да у предавању о ризницама фрушкогорских манастира цитирам жупника Шаловца, да скоро пола века после злочина посведочи о мотивима његових починитеља.

9. април 1983.

Поводом написа у штампи и коментарисања њихове посете Српској православној Епархији аустралијско-новозеландској, епископ жички Стефан и далматински Николај дали су следећу изјаву:

„У месецу марту 1983. године освећене су у Аустралији три наше нове цркве: у Рути-Хилу (Сиднеј), манастиру Светог Саве у Илајну и у Аделаиди. Позвани смо не ове свечаности, пошто смо раније узели посебног учешћа у оснивању и животу ове Епархије (Еп. Стефану 1972/73. извршио организацију за оснивање Епархије; Еп. Николај био од 1973–1978 г. епархијски архијереј). Нисмо путовали самоиницијативно (како се тврди у штампи) већ знањем и одобрењем Патријарха. Чак смо и од њега били замољени да га заступамо на овим свечаностима, пошто сâм није могао да иде.

У црквама, на богослужењима и на освећењима, где смо ми руководили, није нико неподобан могао да узме активног учешћа. На пријемима, банкетима и гозбама, ми нисмо имали права да се мешамо, пошто смо и сами били гости, а ситуација тамо је веома осетљива. Где смо покушали да интервенишемо нисмо успели до крајње одлуке да се вратимо кући пре свршетка ових свечаности. Ко је ту био, шта је радио и говорио, ми нисмо одговорни.

Ограђујемо се од свих који настоје да Српску православну цркву користе у политичке сврхе, па и од Момчила Ђујића.

 За све што смо ми говорили и радили у току нашег боравка у Аустралији спремни смо да положимо рачуне свим одговарајућим факторима, било из Цркве или Државе. Сматрамо да смо своју дужност извршили часно и поштено, не желећи да учинимо било шта некорисно за нашу Цркву и Земљу.

Друкчијег смо мишљења да је наше исељеништво у Аустралији са свим својим сукобима, унутарњим противуречностима и искључивостима права историјска трагедија и за Цркву и за Државу. Када не би било других доказа за ово, један је очигледан који се односи на ову нашу посету. Када смо дошли у Аустралију неки наши људи су нам упутили отворена писма декларишући нас да смо „црвени епископи“, а када смо се повратили кући у нашим новинама смо прочитали да смо и сувише „црни“.

Захваљујући унапред на објави ове наше изјаве,

Епиксоп жички
г. Стефан, с. р.
Епископ далматински
г. Николај, с. р.“

Поводом мишљења епископа жичког Стефана и далматинског Николаја да је „наше исељеништво у Аустралији са свим својим сукобима, унутарњим противречностима и искључивостима права историјска трагедија и за Цркву и за Државу“, осећамо потребу, истине ради, да се у третману наших исељеника у Аустралији и њиховом односу према нашој земљи мора правити разлика, имајући у виду да највећи број наших исељеника доприноси зближавању и пријатељским односима између њихове нове домовине и СФРЈ.

10. април 1983.

Добра мисао, и тачна. Вредело би је употребити као мото у неком тексту који говори о данашњем безумљу, о тренутку када је Бог задремао и допустио да светом завладају силе мрака, бесови који харају без милости и воде свет ка уништењу, тачније, ка једном новом почетку. Он ће бити остварен уз велике жртве и неописиву патњу. Понекад верујем да је то неизбежно, да такво расплитање лежи негде дубоко у човековој природи, као да је реч о некој врсти неизлечивости.

13. април 1983.
      14. април 1983.

Карактеристичан напис, неопходан за те наше „нужне“ симетрије. Коначно су ухваћене и две веће рибе из православног света. Ево прилике да се још једном ставе знаци једнакости пред емиграцијом и њеним деловањем и уздрма положај српског епископата.

U povodu nedavnog boravka u Australiji, gdje su aktivno sudjelovali „na primanjima, banketima i gozbama“ zajedno s pripadnicima „Pokreta srpskih četnika Ravne gore u slobodnom svetu“ (među kojima i s ratnim zločincem, nekad popom Srpske pravoslavne crkve, a sada glavnim ideologom „Pokreta“ Momčilom Đujićem) naši su episkopi – žički Stefan i dalmatinski Nikolaj – ovih dana Tanjugu dali izjavu koja, svakako, zaslužuje pažnju. Ne samo zbog toga stoje polemički usmjerena na našu štampu (zapravo „Vjesnik“, već, prije svega, zbog toga što su episkopi sebe prikazali kao nedužne žrtve, ne samo četničke emigracije (koja se, dakako, ne naziva tim pravim imenom, nego eufemizmom: „naše iseljeništvo“!), nego i ovog društva (koje se, uzgredice, također ne naziva pravim imenom već radije „benignim“ epitetima!). No, podsjetimo što se to uistinu dogodilo u Australije.

Antijugoslavenska predstava

U Australijsko-novozelandskoj eparhiji sagrađeno je više crkava SPC, pa su episkopi Stefan i Nikolaj u ožujku otputovali tamo kako bi ih posvetili. Jedna od tih crkava je i crkva „Sv. arh. Stefana“ u predgrađu Sydneya. U povodu njena posvećenja, uz blagoslov sadašnjeg eparhijskog arhijereja, episkopa SPC Vasilija, izdana je i spomen-knjiga o dotičnoj crkvenoškolskoj općini u kojoj, među ostalim, stoji i to da je „iredenta u stvari politika jugoslovenskih komunista da se uništi srpstvo“. U spomenici su, također, objavljeni i pozdravi uprave „Pokreta srpkih četnika Ravne gore u slobodnom svetu“ (za Australiju) u kojima se kaže da je „Pokretu“ cilj „beskompromisna borba protiv komunizma i svih neprijatelja srpstva“ te to „da su Srbi u svojoj rodnoj otadžbini izgubili slobodu i materijalno obezbeđenje za život i rad pod krvavim terorističkim režimom komunističkih nasilnika“.

Uz taj literarni „uvod“, poslije posvećenja crkve (kojim su rukovodili spomenuti episkopi), upriličena je „gozba-banket“ na kojoj je ulogu prve dame igrao „vojvoda“ Momčilo Đujić i njegovi istomišljenici. Na početku te antijugoslovenske predstave episkop Vasilije je pozdravio Đujića s riječima: „dragi brate vojvodo“, poslije čega je ovaj, što je i razumljivo, na račun SFRJ i predsjednika Tita izrekao pravu tiradu kleveta, političkih objeda i najprimitivnijih uvreda. U tim pozdravnim govorancijama, na žalost, sudjelovali su i episkopi Stefan i Nikolaj koji su, uglavnom, varirali na temu: „partije se mijenjaju a država ostaje“, što se, vjerujemo, sasvim lijepo uklopilo u sidnejsku orkestraciju.

To su uglavnom najvažnije činjenice. Mogli bismo im, dakako, pribrojati i ono što smo ih već spomenuli u prvom napisu („Arhijereski blagoslov“, „Vjesnik“ 21. ožujka o. g.), kao i neke koje govore o doista „čudnom“ držanju ovih crkvenih ljudi u dalekoj Australiji. No, to u ovom času i nije toliko bitno. Značajnije je da su poslije svega toga episkopi u svojoj izjavi Tanjugu, uz jednu načelnu rečenicu (koju, dakako, ne treba potcjeniti) – „Ograđujemo se od svih koji nastoje da Srpsku pravoslavnu crkvu koriste u političke svrhe, pa i od Momčila Đujića“ – izrekli i posve neumjesnu kritiku (koja, čini se, nije samo to!) na račun „naših novina“ a preko njih i na račun ovog društva.

Naime, može se shvatiti „stiska“ u kojoj su se oni našli poslije australijskih do gađaja, te želja da se kako-tako opravdaju pred jugoslovenskom javnošću. Stoga i ostavljamo sudu javnosti da odvagne koliko su uistinu bili „izmanipulirani“ od tamošnje političke emigracije i svog kolege episkopa Vasilija (koji, dakako, ima naš pasoš!) i jesu li morali učiniti sve ono što su učinili i da li su svoju dužnost, kako kažu u izjavi, „izvršili časno i pošteno“. Naime, ako su u pravu kada kažu: „Tko je tu bio (na spomenutoj „gozbibanketu”, op. p), što je radio i govorio, mi nismo odgovorni“, ipak ostaje pitanje: tko je odgovoran da su oni sami tamo bili i da su činili to što su činili i govorili? To više što su u Australiju prije svega doputovali da posvete crkve, a ne da po svaku cijenu sudjeluju na primanjima, banketima i gozbama“ onakva karaktera.

„Nedužni“ episkopi

Međutim, važno je ovo: skidati sa sebe odgovornost tako da se napiše: „Kad smo došli u Australiju neki naši ljudi su nam uputili otvorena pisma, govoreći nam da smo ’crveni episkopi’, a kada smo se vratili kući u našim novinama smo pročitali da smo isuviše ’crni’“, u najmanju ruku znači ovo: da se u isti koš osude trpa emigracija i naša štampa (a onda, dakako, i društvo u cjelini), dakle, oni koji su, kako priznaju i sami episkopi, sve to skupa njima „namjestili“, i oni koji su se usudili iznijeti činjenice o tom događaju. Istodobno se, i jedna i druga strana, svodi na iste mehanizme ponašanja i djelovanja, što, u konačnici, znači da za Stefana i Nikolaja nema neke veće razlike (u vrijednosno-moralnom smislu) između emigracije i ovog društva. Žrtve su, dakako, „nedužni“ episkopi koji su stjecajem povijesnih okolnosti dospjeli između dvije vatre. Otuda onda i krivica za „povijesnu tragediju“ „našeg iseljeništva u Australiji sa svim svojim sukobima, unutrašnjim proturječnostima i isključivostima“. Naime, za to, kako iz izjave proizlazi, podjednaku odgovornost snose i SFRJ i „Pokret srpskih četnika…“, jer i jedni i drugi se ponašaju nerazumno, o čemu, eto, svjedoči i ona etiketacija o „crveno-crnim“ episkopima. Stoga, da nema te pretjerane političke strasti ispod žita poručuju episkopi ne bi bilo ni „povijesne tragedije našeg iseljeništva“ (time je, dakako, sav smisao samoupravnog socijalizma sveden na jednu najobičniju političku idiosinkraziju u stilu s tezom: „partije se mijenjaju a država ostaje“).

Stoga se s pravom valja zapitati: nije li ova izjava, kada se raščlani njen smisao, jednako tako ograda (da li samo to?) od ove društveno-političke zajednice, kao i od Momčila Đujića? Dakako, s tom razlikom što će se s Đujićem i njemu sličnima ponekad radije ići „na primanja, bankete i gozbe“.

Nenad IVANKOVIĆ

И ово писмо треба посматрати кроз призму препуцавања хрватских и српских политичара. Слутим још један одјек проблема које је покренула Голубњача.

26. април 1983.
     28. април 1983.

Прошло је двадесет година од када смо почели да радимо у Матици српској. Ако погледам наше резултате за то време, могу да будем задовољан. Нешто смо урадили. Разуме се, могли смо и више и боље, али, у нашим условима савлађивања толиких препрека, и ово је доста. Струка је стекла нову афирмацију, часопис је постао ризница свежих знања. Одолели смо и свим оним покушајима да нас омеђе некаквим локалним, војвођанским границама, да нас упрегну у кола њихове кратковидне, борниране бирократије. Издржали смо у верном служењу циљевима старе Матице српске, који представљају мудрост наших предака, пример како се формулишу национални задаци.

6. мај 1983.

У свом говору на свечаној седници Скупштине Црногорске академије наука и умјетности, поводом 10-годишњице постојања, председник Председништва СР Црне Горе Веселин Ђурановић, посебно се осврнуо на питање настајања и развоја црногорске нације у вези са чим су постојале и постоје разлике међу научним радницима. У приступу проучавања настанка и развоја црногорске нације постоје, по његовом мишљењу два погрешна прилаза. О томе Ђурановић каже:

„Прво, суочени смо са гледиштем које, под фирмом истраживања етничког поријекла Црногораца и инсистирањем на посебности њихове етногенезе, особито  на начин како то поједини аутори овог прилаза чинеиуконтексту у којем то чине, нацији, као историјској категорији у развитку друштва, не прилазе са позиција историјског материјализа, већ питање етногенезе стављају у фокус својих при ступа изучавању црногорског националног питања. На тај начин, црногорско национално питање, објективно своде на питање идентификовања разлика у етничком поријеклу и разлика у језику у односу на етничко поријекло и језик српског народа. Ова крајност у приступу тумачења историјског настанка црногорске нације, у основи, није нова и непозната јер се једна њена варијанта јавља у периоду између два свјетска рата. Но, независно од одређених разлика појединаца који са овог становишта прилазе изучавању црногорске нације, овај прилаз вуче на тражење и утврђивање коријена рађања нације у дубинама средњовековља и даље од њега, тј. у епохама друштвеног развоја када, по досљедном тумачењу марксистичке науке о овом питању, нације објективно нијесу могле да постоје. Са становишта науке, засноване на позицијама историјског материјализма, то је очигледно бесмислица. Присталицама ове „теорије“ као да је мало све оно што се у друштвеном бићу народа Црне Горе збило у последња, најмање, два вијека, а особито све оно што се, на особен начин у развоју црногорског народа, збило у епохи капитализма и социјализма, у епохи националослободилачких ратова и борби радничке класе за социјално и национално ослобођење… Изучавање етногенезе у контексту употребе тих истраживања као чворних чињеница за настанак и развој црногорске нације, научни је апсурд, наравно, ако се изузме национализам као узрок томе, па је извјесно да се у цјелини мора одбацити овај и овакав прилаз, јасно га карактеришући научно неодрживим, немарксистичким и идејно-политички штетним.

Друго, погрешно гледиште у приступу тумачења постанка и развоја црногорске нације је оно које, малтене, све до одлука АВНОЈ-а не види или не жели да види ништа посебно у друштвено-историјском развоју црногорског народа, у његовом политичком, економском и културном развитку, који је у току дугог времена текао самосвојно, самобитно. По том схватању и „теорији“ насупрот првој, хипертрофира се јединствено етничко поријекло, један језик, једна култура, истовјетност историјског развоја, док се занемарује, или се у основи занемарује, све оно што се посебно изразило у развоју црногорског народа у доба капитализма и социјализма. Тако су се заступници и једног и другог схватања, мада веома опречни у својим прилазима и идејно-политичким схватањима, нашли на истим позицијама да доказују или негирају настанак и развој црногорске нације истраживањем одређених елемената друштвеног развоја у епохама у којима није било друштвено-историјских услова за појаву нације. 

Ово друго схватање се по својој идејно-политичкој оријентацији подудара, или великим дијелом подудара, са идејно-политичким концепцијама великосрпског национализма, односно историографијом и уопште науком која је била у служби његових интереса. У орбиту своје „научне“ мисли заступници ових схватања избацују тезе о двије српске државе до такозваног уједињења Црне Горе и Србије, о томе да су Црногорци и црногорски народ до почетка овог вијека били само политичко географски појмови, о томе да Црногорци и црногорски народ, као народ и нацију, треба посматрати тек од времена Другог свјетског рата и наше револуције, о српској националној свијести Црногораца итд. У суштини, заступници ових и оваквих схватања и прилаза негирају постојање црногорске нације, а садашње уставно рјешење, објективно то тако испада, сматрају политички изнуђеним рјешењем или привременошћу. Нема никакве сумње да се и овај прилаз мора одлучно одбацити, јасно га карактеришући научно неодрживим, немарксистичким и идејно-политички назадним и штетним…

У анализама и научним радовима о питању развоја црногорске нације једино је исправно оно становиште чија се суштина састоји у томе да је настанак и развој црногорске нације резултат друштвено-историјских законитости развоја друштва на тлу Црне Горе и у њеном окружењу у епохи капитализма и социјализма, националослободилачких ратова и социјалистичке револуције, односно да је црногорска нација могла, као и све друге, настати као резултат развоја производних снага и друштвене подјеле рада у процесу настајања и нарастања капиталистичког начина произ водње, уз одређене посебности у том развоју у Црној Гори, значи са радничком класом а не са буржоазијом као одлучујућом снагом у рјешавању националног питања код нас“ – рекао је Веселин Ђурпновић.

Он је на крају свог говора нагласио: „Истичући друштвене законитости које су довеле у епохи капитализма и социјализма до специфичних процеса формирања нација у нашој земљи, посебно када је ријеч о црногорској нацији, немамо намјеру не гирати или потцијенити оно што је заједничко, а што је као такво, опет настало у току друштвено-историјског развитка. Наиме, туђе нам је схватање по којем етничко-језичке истовјетности и историјске сличности наводно сметају пуној афирмацији нација и националне равноправности у нашој земљи. Ми прихватамо kао своје то што нас зближава, подразумевајући ту и етничко поријекло, и језик и неке заједничке елементе из историјског развоја“.

Ово је пример извитопереног мудровања о озбиљним стварима. Један политикантски моћник, продукт партијске бирократије и њене логике, има храбрости да научницима под кровом једне Академије држи лекцију из историје. Том приликом, залажући се за „пуну слободу научне мисли“, овај силник изриче своја наклапања о постанку црногорске нације, трабуњајући и о некој њеној радничкој класи. Радничка класа у Црној Гори! Треба је бар пронаћи у тим балканским гудурама. Узалуд докази историје и лингвистике, црногорску нацију је открила Коминтерна, а сви њени ђаци, и ђаци њених ђака, довека ће понављати те тамо скројене песме. Мало је наде да желе да схвате било шта од душе и хтења сопственог народа. Сметњу представља и груба корист која извирује иза свих тих громко извиканих начела. Налазимо се у вртлогу трајно залуђених људи.

(Из књиге „Дани, сећања IV“, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006)