Дејан Ђорић
СЛИКАР СРПСКЕ ДРАМЕ, СВЕСТИ И СУДБИНЕ
Катедрални простор његових слика потиче из наших манастира. Најпознатија његова слика „Бели Милутин“ из 1975. године израз је колективне свести и подсвести. Портрет српског краља који је подигао највише цркава, метафора је монаштва, испосништва, ћутње, поста и молитве, основа византијске естетике и мистике исихазма и апофатизма.
Милорад Бата Михаиловић један је од најзначајнијих српских сликара двадесетог и првих деценија двадесет првог века. Рођен у Панчеву 1923. године, преминуо је пре десетак дана у осамдесет осмој години. Уметничко школовање започео је 1946. године на београдској Ликовној академији коју је напустио 1948. године. Са Петром Омчикусом припадао је Задарској групи, неколицини сликара који су се незадовољни академском и соцреалистичком наставом одвојили од Академије. Био је члан групе Једанаесторица, као један од првих представника српског поратног модернизма. У раном периоду сликао је лобање, пејзаже, мртву природу, портрете, аутопортрете и ентеријере („Аутопортрет са шеширом“, 1947; „Старудије“, 1948). Сликао је у духу српског интимизма и занатски солидног реализма, као и Мића Поповић и Петар Омчикус на почетку каријере. Занимали су га колористи између два светска рата и Париска школа и од 1952. године је живео у Паризу са супругом сликарком Љубинком Јовановић Михаиловић. Београд је тих година за њега био „град густог мрака, град лажи, хипокризије, очаја, лоше ракије. Био је то, дакле, и хемијски и физички мрак“, па ипак му је упркос личној немаштини посветио неколико композиција („Велики Београд“, 1951. и „Београд зими“, 1952). После алегоријске слике „Србија са биком“ из 1950. године често се враћао родољубивој тематици.
У Паризу је најчешће излагао у Галерији „Ариел“ и на многим париским салонима. Упознавши авангарде на извору, од ташизма до апстрактног експресионизма, приближио се сликарству Њујоршке школе. У новој, физички и духовно широј средини, другачије је представљао простор, перспективно га је продубио, компoзиционо и дијагонално усложнио, палету је расветлио, користио је више извора светлости, експериментисао је и са природним и вештачким осветљењем. Архитектуру је приказивао као органску форму, а фигуре је на исти начин линеарно, просторно и колористички усковитлао. У иностранству је настало његово опсесивно, скоро халуцинантно, линерано ткање слике и постао је значајан за париску сцену. Слободно шарање, лутање по простору платна, било је у духу тзв. „апстрактног пејзажизма“ који је на светску сцену лансирао париски критичар Мишел Рагон, а код нас ауторском изложбом 1962. године представио Алекса Челебоновић.
Сликар је два пута боравио у Њујорку (1962. и 1964. године). Модерна уметност је тада била у великом успону, а ликовна сцена, како каже, грозничаво узаврела, па је жалио што није остао у Америци. Неке од својих најбољих слика посветио је том граду („Њујорк ватрождер“, 1964; „Њујорк“ и „Велики Менхетен“, 1967), заинтересован за сликарство Џексона Полока и Вилијема де Кунинга. Мића Поповић у писму свом пријатељу добро је дефинисао његову упитаност: „апстрактно или фигуративно, слобода или љубав, припадништво или изолација?“ Решење вечног, не само ликовног проблема, сликар је пронашао код Ел Грека и у српском средњовековном живопису.
Бата Михаиловић је сликар европског формата, цењен од колекционара, познаник Гарсије Маркеса и члан САНУ од 1985. године. Успео је да интер нацио – нални експресионизам, стран српском менталитету, стави у службу источноправо – славне традиције. Катедрални простор његових слика потиче из наших манастира. Најпознатија његова слика „Бели Милутин“ из 1975. године потиче из колективне свести и подсвести. Портрет српског краља који је подигао највише цркава, метафора је монаштва, испосништва, ћутње, поста и молитве, основа византијске естетике и мистике исихазма и апофатизма. Краљ, његова задужбина и насликани простор су бели јер су божански. „Мени и сама реч Византија звучи златно“ каже сликар Ћелекуле, Јасеновца, Светог Саве, Кнеза Лазара, Косовске битке, Сербиа Сацра, Ловћена, Гаврановог поља, Косова, Светле Србије, светих ратника, лозе Немањића, Београда, Земуна и Чубуре. Три ретроспективе (у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ 1981, у Галерији САНУ 1989. и 2005. године) представиле су га као уметника који је избрисао границе простора и времена, модерног и традиционалног.
Милорад Бата Михаиловић је сликар не само српске драме, свести и судбине. Никада није подлегао сезонским ликовним догађањима која се пројектују, лансирају и шире у циљу комерцијализације. Боравак у иностранству помогао му је да из даљине, са љубављу, још више открије самобитност националног бића. Постао је узор уметника који се попео на врхове модернизма само зато да би боље сагледао крвава поља српске историје.
(„Печат“, 6. мај 2011)