Читањем двадесет и осам прича на страницама књиге „Изабране приче“ коју је на основу пет збирки приповедака Драге Кекановића, додајући им неколико новијег датума, уз аналитички поговор приредио Александар Јовановић, читаоцу је, посебном оном истраживачког духа и наума, пружена изванредна могућност да спозна(мо) управо ту нит која сва прозна остварења овог по свему самосвојног аутора, ма како да тематски и стилски разноврсна, новим приступом збира у целину, у дело које ишчитавањем бива доживљено као да је писано у једном даху, у краћем временском периоду, а не током више од педесет година.

Док је раној прози нагласак био на имагинацији, на фантастици, често и у знаку надреалног, а уз све друго видљив је метафизички приступ и наглашенији херметизам, сада је уочљивије да је и Кекановићев концепт, с наговештајем у прози из студентских дана, оствариван систематски, смишљено и мудро с наумом широког опсега, руком која не жури и која не узмиче. Постоји и видљив је управо онај стваралачки жиг, то знаковље каквим је обележен сав његов приповедачки опус оствариван у периоду од 1967. до 2013. године. У погледу тематике, садржаја, понајвише су то веома драматични записи, свеједно да ли су то фрагментарне, али потпуно заокружене повеснице „истргнуте“ из свеколиког ауторовог дознања из живота многих из завичајне долине, која је тамо негде „Богу иза леђа“, одакле се човек тог поднебља непрестано и што је могуће даље измиче, склања, бежи „као ђаво од крста“, најчешће због беде, једнако оног материјалног и духовног сиромаштва, али и услед неслоге и неразумевања, због ратова, трајне, свим и свачим изазване егзистенцијалне, или емоционалне несигурности. Бег је то, или склањање због наопакости која се, у погледу суровости, најжешћом показује у породици са веома израженом патријархалношћу, а што је такође честа тема у Кекановићевим причама. Завичајна долина је, међутим, и простор где се удесник, свеједно да ли на јави или у буновном сну, често и у предсмртном трену, увек враћа и све муто повратком бива још страхотније како то нигде стварносније и не може сем у завичају да буде. Причом повратак, макар и сећањем, у свој минули живот, у исти онај предео, до истог кућног прага који их под „завјесама неистрошеног времена“ увек чека. И ма какав да је то повратник, само је завичај тај простор, та оаза у властитој пустињи, која их увек прима кад им се сви други путеви замрсе и кад све пред њим(а) буде белина и магла.

И у Јовановићевом избору преовлађују приче о Србима, махом из пишчевог завичајног крајолика, из Западне Славоније, како оних из времена прошлог (после Другог светског рата), тако и по много чему сродног му из времена по злу и наопа ко сти „увек садашњег“, каквим га чини удесност, зло које је последица непревази ђених узрочника.

Осим оних зала, неподопштина, невоља које настају и као последица друкчије, за неког увек неподобне, верске и националне припадности, најчешћи разлози за настанак невоље о којој пише Драго Кекановић јесу и они психолошке природе, у менталитету његових „јунака“, у карактеру: немогућност, или неспособност да се буде друкчији, питомији, односно подобнији, у свему и поптуно прилагођени средини у којој се живи… Узрочници су, међутим, и у ограниченостима, скрајнутостима и друге врсте, као што је неспособност, недовољна смелост и неодлучност његових јунака да са потпуном свешћу о томе шта хоће свеједно да ли од себе или од других, шта траже, шта очекују или шта упорно захтевају, без пуно размишљања или довољно сигурности у процени да ли је то прави трен, права адреса и најбоља прилика, да ли и колико сами могу да стигну након расцепа / пресецања те стеге којом су, попут пупчане врпце, везани и за кућни праг и за своју котлину.

Тема је, дакле, нечим, или од неког условљена спреченост, ограниченост, ометеност, као и спутаност у остваривању нужности да превазиђу себе пређашњег како би, невољници, коначно, а понајпре спасења свог ради, изашли на „главну цесту“, како би измаком или бегом у другом простору и међу друкчијим људима могли да достигну толико жуђену срећу, благостање, у души трајни мир… Међутим, тамо, свеједно где да су, само да је нешто даље од котлине, или тамо далеко, где су оним најдраматичнијим и за писца најизазовнијим животним треном, управо тим „треном к’о за причу“ затечени, Кекановићеви „јунаци“ и даље су на маргини свега, ма био то Загреб, Аустрија, Немачка, Скандинавија, или Америка, Аустралија, Канада… Небитно где, али изван завичаја, без тла у којем су дубоко укорењени, непрестано су без себе потпуног, увек ровити, обеснажени, без иоле сигурнијег, поузданијег трага о свом животу, дакле, без идентитета којим су се (или: каквим) избегом у „неки други, бољи свет“, као јединим, али најдрагоценијим пртљагом стрмоглаво упутили. Увек су „неко други“, увек „тамо они“ и, као по казни, осуђени на нестајање.

Пажњу привлачи и то колико је смрт, као једна од трајнијих изазовних тема евидентна у прози Драге Кекановића током свих његових полувековних стваралачких преображаја. У раним радовима, остварених махом у форми лирско-медитативних списа, односно записа који су такви да их доживљавамо као драматична ауторова/људска суочавања са вртложницима из тегобног сна треном избављења из мóре речима на видело тек изнетим (приче „Клорофил и тинта), „Лице мог демона“, „Оно“, „Сан“, „Запис с путовања“), интуитивни, фантастични, надреални, интроспективни прозни записи одабрани са страница прозног првенца („Механика ноћи“, списи“ (1971), те у причи „Госпође у воћњаку“, објављене 1967. на страницама загребачког „Студентског листа“). Све у њима што се збива изазвано је мислима о смрти, или о „оној тегобној сјени“ која његове ликове непрестано прати при ходу ивицом амбиса, или их у магновењу, доводи до лудила, те их на „крилима демона“ односи у тај пакао који се зове живот. Смрт је у овим Кекановићевим раним поетско-прозним списима готово опсесивна тема којој њихов аутор најпре прилази са свим својствима егзистенцијалистичког погледа на свет, с мишљу да је и живот доиста „само“ ход ивицом амбиса, а догоди ли се трен неопрезности – следи суноврат, следи казна жестока и – коначна.

У причама из доба ауторовог потпунијег приповедачког зрења, посебно у прози која је настала крајем прошлог и почетком 21. века, са садржајем о страдалничком животу Срба у Хрватској у време или после грађанског рата, о невољама које их сналазе након распада Југославије и губљења свега оног због чега живот за њих има смисла (породица, сигурност и људско достојанство…), смрт је за Кекановићеве „јунаке“ трен избављења, тихо гашење, нечујно нестајање… И све је у том „судњем часу“, као и у раним радовима, најчешће у знаку призора од магновења у којем се при једном болном севу, у један трен, као у једну тачку, сажима и довршава, заокружује се сва та тегобна, сизифовска животна путања (прича „У лову на зеца“, од само две реченице исписане на две и по странице); или се смртним треном у бездан, у празнину одлази осмехнуто, са осећањем победничког тријумфа у судбинској трци (прича „Коњи на длану“), сећањем сачуваним као једини поуздани ослонац, једино преостало упориште; или је смрт, као и љубав, та богомдана „Сламка спаса“ за онај трен макар и касне (само)спознаје, при мисли/уверењу да је све лепо и добро сада далеко иза њих и да им је у оном преосталом од никаквог живота залудна свака нада. После промашеног лова на срећу (Лове а уловљени), смрт је „само“ трен згаснућа жишка у њима, те отуда ником разумљив а блажен осмех на лицу (– Гле лепе смрти!), дâрак или обележје муком стечен(о) за бестеретни излазак из тог пакленог лавиринта којим се осукао, па на безброј делића искидао и расуо сав им живот; вртложником у светлост, само њима што су на крају пута светлост видљиву (прича „Коњи на длану“).

Смрт је оно чиме се Кекановићева прича или зачиње, што је непосредни повод нарацији, што је окосница или сâмо средиште приче, или се њоме све завршава. Такве су и приче доиста антологијске вредности „Вечера на веранди“, „Коњокрадица“, „Лака смрт Ђуке Лемеша“ и „Хармоникаш у дворишту“ (из књига „Вечера на веранди“ и „Ледена шума и друге приче“, обе објављене 1975 године, као и прозна остварења „Пастув на крају приче“, „Недодирљивост“ (из књиге „На небу и друге приче“, 2012), те приче „У лову на зеца“, „Сламка спаса“ (поздрав из Загреба)“, одабране из књиге новијег датума, „Усвојење“ (2013).

Део оног што је најчешће садржај Кекановићевих прича, а чиме је, логично, знатније условљено и оно суштаствено у самосвојности његовог књижевног кон цепта, одраз је најпре ванредног познавања управо тог (западнославонског) простора, одакле у његову причу „стижу“, где су им вековни корени, где и сад, макар и сећањем, живе управо такви, утисак је, самом писцу по много чему знани, по нечем и блиски му људи које и те како добро разумеиокојима пише као да сведочи о свему виђеном из непосредне близине. Не оком случајног пролазника, него и срцем, „из дубине своје душе“, те је то писање/сведочење прожето све са оним занавек упам ћеним, у душу му утиснутим мирисима, не само оних што ветровима стижу са Папука, из гâја надомак дома, са ливада украј потока који је и сâм, кад би при таквој снази, у младости, с лакоћом прескакао, него и оног мириса у властитом пртљагу одасвуд сакупљеног и у свет понетог, из штале, дворишта, куће, из подрума, из поља, мириса траве и конопље из завичајног миљеа…

Познавање тог простора и разумевање таквог живота у њему, тај антејски спој са тлом на коме је и сâм писац поникао, то потпуно сагласје и дубинско разумевање, тај трајни дослух са свим живим у њему, све то у изобиљу доприноси аутентичности којом је прожета Кекановићева прича о земљацима из истог рода, Западне Славоније: о убогим, са нечим у себи, по њих саме, или по друге увек кобним обележјем, као да је реч о казни за ко зна кад и од кога почињени грех; о проклетству, о помереним, о наопаким, онима што су увек мимо света, невољом, ожиљцима, видним и невидним, оним у души, изровашени, све са неизбежним, генетским кодом обележени, по свим меридијанима расељени, као олујом разнети и широм света развејани… Причом о њиховим свакојаким а увек по нечем и необичним, несвакидашњим удесима, тако сугестивно испричаном, и то најчешће у првом лицу, да се чини да нам је казује сâм актер или догађају најближи сведок, писац Кекановић посредно показује и сву моћ и магичност тог злокобног места живљења људи са коренима у рајско-пакленој долини између обронака Папука. Њихова прича, или прича о њима, таква је да сажима оно најбитније што им се све догодило да би постали то што јесу управо тим треном за причу: људи са расцепом, провалијом, са безизлазним бездном у себи, са драмом какву само зла судбина, невоља ствара и достојна је незаборава.

Писац их налази тамо где су му и самом постојани корени чији је изданак, где се и на први поглед препознају и са мало речи, ћутке, у тишини добро разумеју: у свом вјерују и у свом језику, при повратку тим стазама и богазима „гдје сам некад срећан био“, у пределу из којег његово детињство и младост нигде не измичу, већ трају и удесницима, посебно у безнадежном трену, дају преко потребну, оздрављујућу и отрежњујућу снагу.

Небитно где да их „спремне за причу“ налази, увек су неком муком, собом или другим забављени, свеједно где да се живот-прича збива, на селу, у старачком дому, на велеградској периферији… Или у лову (честа тема кекановићеве прозе, било да је реч о причи или о роману, „Вепрово срце“, например), у дивљини, али увек затечени при муци да се у себи самом, од свих остављени, нађе поузданији ослон/упориште за нови пут до властитог дома – пут до себе; да се изнова пронађе некакав смисао за ход ка оном што се зове сутра, да се запати стадо (прича „Кумић“).

Свеједно да ли су у самом средишту или на маргини живота, аутор непрестано одгонета и сав тај вечношћу постојани, пустошним славонско-панонским ветровима неизмењени, пркосни свет, али и тај судбински менталитет, то зло у човеку, у свету, у свевремену… И било где да се „сретну“, прича је спона међу њима, између писца и његових „ јунака за причу“, бива мост међу људима и добима.

Уз све друго, причом Драге Кекановића најуверљивије се показује колико је тешко постати, бити и опстати као човек. Увек, а тек у доба безверја и нечовештва, кад сила влада а Бог земљом не ходи. Или кад „долином ходи човек развијен у стрелца“ (Миодраг Павловић).

Специфичност прозног концепта Драге Кекановића разазнатљива је и у по композицији приче складне наративности, лепог стила, садржају увек примерене форме. Занимљиво је да су већ на самом почетку готово сваке приче, после веома важне почетне, увек ефектне реченице (клице из које израста добра прича), издвојени они аутору, у погледу драматичности, најзанимљивији делићи из паклених биогра фија његових централних ликова, потом их, током нарације, најчешће по вертикали и најчешће ретроспективно, повратком у прошлост, у време једино извесно, одгонета, постепено, брижљиво и само оно што је у карактеру, што је одраз/одлика њиховог менталног склопа, тиме и у самој причи оног најбитнијег, показујући притом изузетан и приповедачки дар, али надасве и умеће, знање у обликовању психолошког профила, једнако и главних и споредних актера. И чини то као да је пред њим (док пише), а читањем и пред нама, под пуном светлошћу, у фокусу, заумно сценско збитије у којем сви партнери играју „један за другог“, показујући управо на тај начин вештину оства ривања композиције у чијој основи је и оно што је за причу најбитније: животни, драмски изазов.

Захваљујући управо таквој композицији, стилу и форми Кекановићева самосвојност бива разазнатљива и по начину остваривања наративног тока, који најпре иде ка уздизању до драмског заплета, до неизвесног у самом средишту драмског чворишта, да би се кратким резом прича окончала треном после којег речима више нема места. После чега настаје празнина, болна шутња, настаје тишина. Све то овај зналац/стваралац и добре приче, али и добре драме, добро одабраним, у сваком погледу изазовним садржајем, препознатог и „преузетог“ из пресне, сурове јаве какву ни машта не може да надмаши колико то сам живот зна да удеси, разумљивим језиком складним, мирним приповедањем, чини да и њему (не само у раним радовима) такође својствену медитативност, сав тај преплет стварног и заумног, чињеничког и лирског, упркос понекад и тешкој проходности кроз његове веома дуге, дуге реченице, дубоком мисаоношћу учини приснијом, динамичнијом, тиме и занимљивом, истовремено и сценичном, стварносном, потресном причом-повесницом ширег и дубљег дејства, универзалнијег значења. Јер, актере својих прича, превасходно њихов психолошки портрет, сав тај лавиринт у њима, Драго Кекановић осветљава не само пуким саопштавањем, казивањем о оном што и како чине. Осветљава их присним „извештавањем“, као да се својом причом неком поверава. И чини то знатно више оним што би се могло именовати дубоким доживљајем последица тог, доиста, и могућег збитија, зналачким психолошким понирањем у њихову свест, сугестивним, рекли бисмо и поверљивим/присним „казивањем“ о оном шта и како мисле кад им се у најдраматичнијим и по живот пресудним тренуцима/деловима живота/приче све то збива. Тако их с више непосредности, с погледом у њихов и невидни и нечујни свет, понирањем у њихово биће, у психу, потпуно, без остатка разоткрива.

Предочавањем тока мисли које су, у ствари, одраз, одблесак, ехо, последица, или су у причи претеча оног најдраматичнијег у „стварносном догађају“, писац нам најуверљивије и (по)казује какво је тада, у кључном, најдраматичијем трену, право стање њихове душе. А стање душе, подсетимо, најстварноснији је и најискренији одраз живота, јер рефлексија је оног суштинског, односно суштаственог у бићу, у свеукопном и физичком и духовном, људском идентитету. Потрага за за тим, како и сâм писац у младости записује „звуком што долази из дубине вјекова, или из огромних пространстава свемира“, за тајном настанка и нестанка, за тим у човеку као и у васељени најтишим и најискрвенијим, покренут болом или осећањем вечног присуства смрти, за идентитетом, јединке или народа, следом управо таквог осећаја да се сваком причом увек изнова „отварају тајне свијетова“, а што траје све док се не догоди крик или истина од које више ником и нигде нема никаквог избега, чини се Кекановићем првим и најбитнијим стваралачким изазовом.

Следом управо те нити коју је, све по захтеву, или по мери властитог осећања за вредности овог прозаисте, пажње вредним избором, виднијом учинио и приређивач овог издања Александар Јовановић, сажета је и изнова је потврђена и она одавно већ уочена посебност у Кекановићевом прозном концепту/поступку, када је реч о такође специфичном ауторском начину творења приче без пресуднијег угледања на друге. И увек је то писање/творење по властитом науму. Брижљиво и увек на свој начин, са сигурношћу. Доследно, у погледу стила, форме и језика, а све по мери оног што је његов концепт и што је њему у свему примеран и наум и остварљив досег. Из приче у причу, почев од оних младалачких поетско-прозних записа и списа (објављених 1965. и 1971. године), као што је прозаида „Клорофил и тинта“, којом се отвара и књига „Изабране приче“, до прича којима се заокружава ова голема прозна путања, прича свему пређашњем сродног концепта („Један савјет ноћним шетачима“ (2013), и „Сашивено од донесеног материјала“ (2014), све су, како то и сам приређивач и аутор поговора напомиње „у књигу стављене, сходно ауторовим сугестијама, на она места која им, по времену настанка и формално-смисаоним својствима, припадају“.

Међу корицама једне књиге као под истим кровом, сада су Кекановићеве понајбоље приче, остварења антологијске вредности. И тако су у целину уклопљене као да су делови једног ткива, јер вешто су повезане, већим делом и уланчане, тематски, композиционо, стилски и језички, зналачки, мудро у целину сабране да се чини како им је само то збирање између корица једне књиге до сада и недостајало како би се очитијим показало, виднијим учинило оно најбитније при осветљавању његовог концепта: један писац, један доследно грађен прозни концепт, а у њему истанчана, самосвојна, чврста, брижно остваривана, прозно-поетска нит. Праћењем/следом те нити, изаткане изванредном синтезом класичног и модерног, са трајним нагласком на егзистенцијалистичком поимању живота, времена и човека, живота његових јунака записом / причом најпре затечених, па осветљених у свевремену, стижемо коначно и до сазнања о списатељевом истанчаном, широком и дубоком, рационалном и интуитивном осећању неког другог и друкчијег у себи.

Јасноће ради, а уместо епилога само једног од свих могућих приступа при осветљавању и те како самосвојног прозног концепта, замислите само и овакав при зор из записа „Клорофил и тинта“ раног, тада више песника него прозаисте Драге Кекановића:

„Сједите на тераси опчињени том, чак и за ово доба године изузетном појавом. Одакле тај страшни напор биља, питате се. Одакле толико снаге свјетлости? Предмети око вас сагоријевају у некој унутрашњој ватри која продире до саме површине и тек се ту, на тој кобној граници, зауставља. У врту се, изненада, пред вама појављују биљке сасвим неуобичајених облика и боја. Не, варате се ако претпостављате да су давно уништене нашим континенталним зимама. Ево их, запањујућом су брзином заузеле цијели врт, пењу се уз зидове кућа до самог крова. С времена на вријеме пред вашим су очима, као од удара неке клорофилне муње, распада тамнозелени лист. А сунце никако да зађе: равница, обриси шума, далека брда у плавичастом пламену. Што се то збива са сунцем; Што с вама? (…) Сабрани, готово сигурни да се више ништа неће збити (да ли се уопће ишта збило?) враћате се у своју радну собу гдје вас очекују књиге и рукописи. Настављате рад при благој свјетлости и не слутите колике вас опасности тек сада чекају. Не отварате прозор јер знате да на тераси још увијек сједи један човјек, опчињен и нијем, и да је поптуно налик вама.“

Призор у коме је човек на тераси најпре опчињен, а потом и смирен, утешен оним што се пред његовим оком стварно догађа, или се то само у његовој мисли збива, а до тог трена ни мисли о томе: да ли тако нешто уопште и постоји? Да ли је све на јави или у сну виђено стварност или шапат демона чије је лице (можда и оно са замагљеног огледала при јутарњем умивању) однекуд му је знано?

Са сећањем на то лице и на тај трен збивања чуда/вечног живота, (збиља одакле толико снаге свјетлости?), мисао, можда одгонетка: то лице је, као и онај човек са терасе, у свакој причи са страница књига Драге Кекановића, само у различитим животним добима, у различитим позицијама, различитим стањима, трену за увек друкчију причу примереним улогама.

Живи и – посматра нас.

Или је причом о другом и сâм ухваћен нечијим погледом?