Данило Николић
ДВА ПРОЗОРА, ЈЕДАН НАСПРАМ ДРУГОГА
Сабласно бела змија муње опет суну кроз мрачни камењар облака. Десет до
седам, погледа Јаков, сам у соби. А киша, у његовом сећању само киша, и он под
пљуском уз стрму Каменичку улицу: ноге му се наливају оловом. Осећа и сад, као
онда уз Каменичку, како му је споро, тешко, теже, силазило у ноге, тврднуло тамо
као растопљено олово, само спорије, каменило се у зглобовима.
Опет муња кроз црну рушевину неба, иако је сад (види кроз прозор) напољу
сиво, помало зелено: сумрак се пресвлачи у црно, у његовој соби, сад, док га опседају
сећања. Осећа ипак да то умирује, да ће га то привремено спасти од дужине овог
кратког чекања. После ће бити заузет њом, белом птицом у осветљеној соби иза
прозора на другој страни улице спрам њега. Кад седиш сам у мраку све су ствари
мртве и потајне око тебе, мисли, и види: још само две ствари живе крај њега у соби:
ручни сат и мали будилник живих фосфорних казаљки, и још једна ствар која може
сваког часа оживети: телефон на столу. Сиво је још напољу, помало плаветнозлатно,
понегде живозелено. Светлост умире свечано тамо где почињу даљине, рекао би
Велики Оливер, помисли Јаков.
Трамвај одлази звонећи.
Још пет минута, каже Јаков себи, узима штаке. Устаје. Тешко, споро, са штаке
на штаку, изломљен, вуче ноге, долази до прозора, спушта се у фотељу. Сад ће, мисли,
а осећа, и страхује, да вечерас, да вечерас неће доћи сама. Зна да није, тамо кад оде,
зна да није сама, али нека је бар овде, кад је он гледа, нека је бар овде, у њеној соби,
сама; нека је не види ни са ким.
Један човек четка шешир на тераси изнад њеног прозора. Прашина, сасвим
невидљива, пада на цвеће, гледа Јаков; гледа саксије са цвећем које је она изнела на
своју терасу, због њега, кад јој се онда насмешио. Није знала да је непокретан, да је
целог дана у соби, јер га дању није виђала. Изгледало је – биће упорна: увек свеже,
ново цвеће на њеној тераси које дуго залива гледајући преко улице у његов прозор.
Очи јој траже Јакова. Још не зна, рече он себи.
Што нема Оливера вечерас, рече, он је тачан као смрт.
Ево је, рече сад себи, заблиста у мрачној соби.
Али, иза ње иде младић витак, широк у плећима, руке му длакаве као
прачовеку, види то одмах, јер младић нема капута, заврнуо је рукаве на кошуљи. Знао
је, слутио је да вечерас неће доћи сама, баш вечерас, сигурно је знао као кад би му
неко у мраку пружио комад дрвета и гвожђа да одреди које је гвожђе а које дрво, тако
је знао да она вечерас неће доћи сама.
Сад се (док она свлачи мантил у осветљеној соби) сетио ноћних похода њихове
служавке, лепе дрске девојке. Види: силуета девојке у белој спаваћици на мрачном
квадрату његових врата. Он лежи, види самог себе, лежи будан на каучу, у мраку;
касно је. Бела прилика, топла, бешумно ступа ка њему, по тешком тепиху долази
споро, стаје изнад њега мало пригнута, руке, прекрштене, згрчене на трбуху.
Шта ћеш?
Не вичи, чуће.
Шта ћеш гола ноћу код мене?
Тихо, госпођа је тако наредила.
Која госпођа?
Ваша мама…
Одбацује ту слику, гледа преко улице, изнад широких зелених облака платана:
Он седи за малим столом, пребацио ногу преко ноге, прсти му играју на белој
површини столњака. Она седи на кревету. Један мали вихор почиње да се ковитла у
њему. Види оног тамо: испија чашу, малу витку чашу која личи на зеленог вивка.
Смеше се једно другом, види Јаков; онај вихор хоће да урла у њему.
Трамвај се враћа звонећи, осветљен.
Она устаје, доноси албум (мрачно је у његовој соби), отвара албум и показује
слике, крај оног је, нагнута, грудима додирује његово лево раме. Он гледа, преврће
овлаш, смешка се, спокојно заклапа албум, хвата десном руком преко себе њен врат,
испод косе, привлачи је. Она се тешко отима. Онај мали глас у Јакову почиње да урла.
Онај устаје, смешка се стално: знам, тако је увек први пут, после се навикнеш,
иде за њом по соби, око стола, поред кревета. Сад је угасио светлост изненада. Јаков
нагло узима штаке, диже се. Вихор, сав мрачан, кључа у њему, прети олујом.
Сад је опет осветљена њена соба, она држи кваку. Нешто разговарају. После
онај помирљиво, незадовољан, седа за сто, смешка се. И она се враћа, седа према
њему, на ивицу кревета. Гледа га. Ниједном преко улице, овамо ка Јакову. Прсти стежу
штаке, од грознице.
Опет је онај устао, овог пута скочио је до врата, и она је за њим, боре се мало,
око кваке: закључао је, ставио руку у џеп. Онај прилази наслону кревета, она га нешто
моли. Опет је ломи, сад над креветом. Олуја се укршта са вихорима у Јакову. Она
клоне под оним, на постељу.
Трамвај пролази грозно звонећи.
Она се још отима, нешто говори, то га зауставља мало. Види се да би хтео да
је пусти, да би угасио, а плаши се – опет ће морати поново, и то у мраку. Јаков се
одлучно наслања на фотељу (свуда тишина) подиже штаку водоравно: њеним врхом
пролама оба окна на двоструком прозору своје собе. Стакло звони по асфалту…
Чули су. Устају. Гледају.
Јаков одахну.
Сад она отвара прозор, поправља косу. Обоје гледају њега. Јаков види како они
виде њега, ослоњеног рукама на разбијени прозор, чује гласове, олуја мути хоризонт,
смирује се, дише све спорије, још немилосрдан. Чује гласове одоздо, са тротоара, звонце звони у претсобљу, чује нејасно глас служавке, па своје мајке, па неки
непознати глас, и тако још стоји, а осећа да га гледају, и они одоздо, иако га не виде.
Ушао је милиционер.
Трамвај се враћа, звонећи.
Сад мора да лаже о спотицању; спотакао се о фотељу и случајно разбио стакло
штаком. Још нешто разговарају њих четворо: мајка, служавка, милиционер и он у
соби, полумрачној његовој соби, али он види: сад је тамо угашена светлост. Сумрак
је прекрио цвеће на њеној тераси. Онај са рукама длакавим као у прачовека излази на
капију сам, смешка се.
капију сам, смешка се.
… Седео је, опет сам, бројао пикавце, не мислећи ништа; чекао је Великог
Оливера. Трамвај пролази мирно. Мирно лежи, обучен на каучу. После гледа:
фосфорне казаљке на малом будилнику казују: поноћ је. Гаси последњу цигарету,
узима штаке, прилази споро прозору; кроз разбијена окна види: на њеној тераси нема
ниједне саксије са цвећем.
Зашто?
Неко је отворио врата. Девојка која ради код њих у мрачном квадрату врата, у
белој спаваћици, стоји нема. Тешко, са штаке на штаку, иде к њој.
„Шта хоћеш?“
„Госпођа је тако казала…“
„Зашто?“
„Већ две године живите као пустињак.“
„Дођи.“
(Из рукописа књиге изабраних љубавних прича Данила Николића „Реч о љубави“, коју
је приредила Лидија Николић. Под овим насловом, прича је објављена у листу „Наш весник“,
Београд, 1955. године, а у дневном листу „Ослобођење“, Сарајево, 1956, под насловом
„Протест“)