Друга носталгија није тако временски дубока и далека, напротив, блиска ми је, па зато и јача. Коријен јој је у Билећи која је писце српске прозе дозвола, дала им све што има и нема, за десету годишњицу свакога добитника Ћоровићеве награде прогласила за почасног грађанина свог, а ја често кажем да ми је то најдраже признање. Не због егзотике или шале но да бих малом граду на обали језера које је растјерало два манастира на двије стране а нашу воду послало њима, да бих рекао да је Билећа с „Новом Зором“ и Ћоровићевим сусретима наслиједила некадашњи Мостар и постала једно од средишта српске реченице. Јесте тако, али откуд носталгија? Па отуд што није с нама онај сирочић из Брестица који у Билећи као ђак није имао честит конак, а прије двадесет година, на стогогишњицу Првог српског устанка, основао је и Ћоровићеве сусрете и „Нову Зору“. Сусрете је водио приљежно и духовито како важном српском писцу пристаје, а „Нову Зору“ је уређивао са истим жаром и поносом. Ништа не може самац без помоћи људи као што је био Никола Асановић, али увијек постоји онај један од кога све зависи. Зато се радујем сваком броју и свакој страници „Нове Зоре“, честитам њеним уредницима Ковачевићу и Радисављевићу, и свима, и дами с Братићевим презименом, али уз радост коју ми доноси њихов рад осјећам и носталгију што се Радослав Братић данас не радује с нама.