Ћамил Сијарић (1913–1989)
ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ПИСАЦ
О СЛОВИМА
У нашу кућу, кућу мога стрица – јер ја сам остао и без оца и без мајке, па је
мене и брата стриц прихватио, који је био релативно богат сељак, рецимо земље је
имао толико да је коњ не би за дан прегазио – дођоше одмах послије рата, Првог
свјетског рата, жандарми. Пошто су били нереди, а било је и комита, тадашње вла-
сти су упутиле жандарме стрицу – да га чувају, јер је био предсједник општине. Један
од тих жандарма је био Словенац, звао се Фрањо, а други је био Србијанац, име му
је било Живан Васиљевић. Био је сељак, то се видјело по његовом лицу и свему другоме, из околине Ужица. Гледајући још ђечака, Живан је решио да ме научи словима.
Купи буквар, поднесе ми га под очи, и каже ми: „Ово је слика ока. То је слово О. Ово
је ухо. То је слово У. Ово је рука. То је слово Р“. И тако, Живан мене научи да читам
и пишем. Био сам ја писмен прије него што се школа отворила.
О ЧИТАЊУ
Држава се почела утврђивати. Регрути одлазе у војску. Како њихова писма прочитати? Нико други – до ја! И ја сам тада, иако дјечак, био чувен, да не претјерам, од
Лимске долине па све до Пештера. Сви су ме гледали као чудо, јер сам био једно
дијете које умије да чита – и латиницу и ћирилицу. Понекад, пред нашом кућом,
сјећам се, било је привезано за тарабе по десеторо коња, људи – сваки од њих доносио по десетак писама да их прочитам.
О СКОПЉУ
Када сам завршио школу, стриц је решио да ме даље школује. Одабрали смо
Скопље.
Иако сам био дијете, сељанче, нисам се бојао града, јер Скопље је, тадашње
Скопље, било за мене велики град. У школи сам лако памтио. Много сам и читао, нарочито епске пјесме. Важио сам, међу ђацима, као онај који највише зна напамет стихова.
У Скопљу сам похађао Медресу, коју је основала држава да се створи муслимански кадар који би радио у корист тадашњег режима. Учили смо арапски и турски
језик, затим историју ислама, па муслиманску књижевност, књижевност Арапа и
сличне оријенталне предмете. Међутим, десило се да нико од нас из Медресе није
отишао тамо гдје су мислиле тадашње власти да ћемо отићи, већ смо сви отишли на
факултете.
О ПОЕЗИЈИ
Када сам почео да пишем пјесме? И како? На то ме је највише подстакла
љубав. Гледао сам дјевојке по Скопљу, и видим оде срце – час ка једној, ради њеног
лица, час ка другој, ради ријечи некакве коју ми је рекла, а онда и ја њој.
Љубав је за мене била нешто да сна немам! Не спавам. Сутрадан, умјесто да
се спремам за наставу, ја пишем стихове
О ВРАЊСКОЈ ГИМНАЗИЈИ
Да још нешто кажем о гимназији. То је једна од најбољих у нашој земљи. То
је једина гимназија у Југославији, колико ја знам, у којој за четири ратне године, односно за четири године бугарске окупације тога краја и града, није зазвонило звонце
да позове ђаке да уђу у разреде. Дакле: „Можеш да ме потчиниш себи, можеш да ме
пљачкаш, да ми отимаш имовину и да ме убијаш, али ти не дам оно што је моја зеница очна, не дам ти ђаке, не дам ти – децу!“ То је био одговор окупатору, јачи и
снажнији одговор не да се замислити!
О ВРАЊУ
Врање је прекрасан град, предиван град. То је град пун душе, да тако кажем,
до гуше. Сунце, чим изађе, иза тамо далеких планина, прво пољуби Врање у раздиок,
такав се утисак стиче, прво га усред чела и у раздиок пољуби. Тако је Врање положено према Сунцу.
У оно доба, свијет је био такав – да свак пјева. Иде улицом човјек и пјевуши.
У винограду ради, и пјевуши. Пјевушили су, моравске, јужноморавске пјесме, лијепе пјесме из „Коштане“ и око Коштане! Мелодичне, ријечи изванредне, љубавне. Ја сам
то упијао, пун осјећаја, пун душе. Станем, па слушам. И те ме пјесме занесу и понесу…
Оно што сваког тамо понесе, то је Бора Станковић. Својом поезијом и поетиком он је огрнуо цио крај и град, и све те људе. И данас је у душама тих људи дух
дијела Боре Станковића.
О БЕОГРАДУ
Кад сам завршио гимназију у Врању, отишао сам на права у Београд. Можете
мислити шта је значио за матуранта из једне мале гимназије долазак у Београд и упис
на факултет. То је значило да си прескочио један велики праг. То је праг у твоме животу. Улазиш из школских клупа у једно слободно, широко поље кретања духовнога.
Тада си већ са зрелим људима.
О СТУДЕНТСКОМ ЖИВОТУ
Борба за аутономију Универзитета се интензивирала 1936. године, иако је по-
чела и раније. То је било вријеме када пропада Мала антанта. Напредном студен-
стком покрету је било стало да се она одржи, иако је била, у ствари, остатак остатака
Велике антанте. У њој су биле остале само три земље – Чехословачка, Југославија и
Румунија. Фашистичка осовина Берлин-Рим је настајала свим силама да сруши и то
мало што је остало. Долази гроф Ћано у Београд 1937. године – да веже Југославију
за силе осовине. Тада су изведене једне од највећих демонстрација. Парола је била:
„Доле савез са фашистичком Италијом“!
На Правном факултету је постојао Дебатни клуб. Предсједник је био Иво Лола
Рибар. Бирале су се само актуелне теме, припремали се реферати. Био је врло користан рад тог клуба, у третирању унутрашње и вањске политичке ситуације. Имали
смо, затим, студентску радну задругу за рад и штедњу, звала се „Самопомоћ“. Милош
Минић је био предсједник, ја сам био секретар те радне задруге.
Имали смо и студентско друштво „Истина“. Био сам председник тог друштва.
Окупљали смо много студената – трезвењака.
Те организације су имале за циљ да прихвате нове који долазе и укључују их
у студентски покрет. Истовремено, старали смо се за њихов смештај и помагали им
да се снађу у томе великом Београду, јер су многи долазили са села.
Постојала је Општа студентска менза, која је била центар договарања.
О ХАПШЕЊУ
На демонстрацијама поводом Варнавине смрти ухватили су добар број студен-
тата – демонстраната, а међу њима и мене. Ухватили су нас код Карађорђева парка. Испитивали су нас Космајац и Вујковић. Космајац је узимао од нас индексе, погледа име
и шаље у затвор, који је био код Јованове пијаце. Испред мене је био Барух. Космајац
и Вујковић га ошамарише: „Шта се тебе тиче Варнава? Ти си Јеврејин“! Долазим ја на
ред, дакле и мене чекају шамари. Узеше мој индекс, и питају: „Ћамил Сијарић“. Окрете
се Космајац агентима, било их је више од десет: „Госпођо, дајте ми пиштољ. Хоћу да
се убијем“. Онда се окрену мени: „Господине Сијарић, шта Ви мислите, па зар је Србин толико слаб да не може да брани свога Варнову и своју цркву, него сте Ви дошли да помогнете Србину? Шта Вас се то тиче? Ви имате вашег реисул улему. Он је хвала Богу,
здрав и жив. Господине Сијарић, ако кажете да нисте комуниста, одмах ћу да Вас стрељам овде“! Не опали ми шамар, само ме одгураше, силовито и грубо, и убацише у марицу. Одлежао сам три мјесеца, па су ме пустили.
О РАТУ
Мене је рат у војсци затекао, у Десетом пјешадијском пуку. Био сам у пуку.
Нису ми дали у школу резервних официра, јер сам лежао у затвору. Био сам прво,
послат у Марибор.
Тамо су ме држали око 20 дана, необученог и изолованог, као да сам шугав.
Најзад су ме вратили мом Војном округу у Пљевљима, који ме распоредио у Десети
пјешадијски пук који се налазио у Сарајеву. Тај пук је почетком рата, био, распоређен на маџарску границу. Тамо смо заробљени. Логор је био у земљи. Успио сам, са
једним другом, да побјегнем из логора.
О ЈАСЕНОВЦУ
И видио сам – те жртве вода није односила, јер је матица далеко – човјека до
човјека, жену до жене, дијете до дјетета. То је било ново копно, вода се од лешева није
видјела. Слике су биле ужасне: млада жена гола, стара жена гола, млад или стар
човјек голи, дјеца гола. Једно тијело је без главе, друго је без ноге, треће је и с ногама
и главом, али са жељезном жицом о врату или са некаквим балваном, везаним за ногу
– да би потонуло. Грубим језиком да кажем, јер нема човјек ријечи да опише те слике,
и те сцене, неколико спратова је лешева било, све до дна Саве. Ја сам се ужаса и прије
био нагледао, али ово је било изнад и преко свега… То ме је емотивно потпуно поразило! Остао сам без памети, јер су грозовите те слике биле.
О СУЂЕЊИМА
Послије пада Берлина – ослобођења, ја сам се вратио у Бања Луку, гдје се фор-
мирао Суд народне части, у којима се судило ратним злочинцима. Постојала су три
таква суда – један за Источну Босну у Сарајеву, други за Херцеговину у Мостару и
трећи за Крајину у Бања Луци.
О НОВИНАРСТВУ
Тада је у Сарајеву покренут часопис „Бразда“, и био сам упућен у његову редакцију… Одатле сам, убрзо, премјештен у Агитпроп Народног фронта. Касније сам
прешао у Радио Сарајево – за уредника литерарних емисија. На том послу сам остао
до пензије, а пензионисао сам се такорећи јуче, односно пре врло кратког времена.
О ЗАВИЧАЈУ
Човјек, го, бос и гладан, тешко је живио. Али живот је живот, наставља се,
није погашен.
Тај свијет је духа врло радозналог. Душа је његова епска. Тај човјек је стари Рашанин. Није ниоткуд дошао. Ту се нашао и петрифицирао се. Једноставно, сачувао је у себи старину. Отуда је ту језик веома занимљив, силно, силно богат. Када сељаци
причају, можете да их слушате сатима и сатима.
Мени се чини да ти људи највише воле да причају. Ко умије да прича, тај је
уважен човјек, тај јс поштован човјек, тај је радо виђен.
О РАДУ
Ја не могу без рада. Када не бих нешто радио, ја бих ископнио, био бих неподношљив.
О УТИЦАЈИМА
Ја сам се књижевно васпитавао, ако се тако може рећи, на разним класицима,
на Толстоју прије свега.
(Изводи из интервјуа који је Ћамил Сијарић дао Миши Јевтићу, за Радио Београд 2,
Бијело Поље, 3. и 4. септембра 1984. Преузето из часописа СЕНТ, 69-70, 2024, Нови Пазар
