ВЕТАР У УСИЈУ

Чује се страшно завијање из уста
Ђердапа: разуларена ветрушина дува.
Да ли то Змај Огњени што –
док под Мирочем спава – издише
расхлађен олуј из свога тела?
Ал чује се у том урлику нека
страшнија, невидљива звер, или ала:
читаву вечност острвљена, кидише
на ово место са разних страна
и неки пут однесе черек меса,
а понекад само кост.
И појачава се, још – упућен са
безброј графикона и екрана
у ветар над Дунавом
– и несносни зуј сићушних мува
што трују крв и сан.
Види се да то није онај Змај,
свима из песме одавно знан,
ког Мироч плећати чува…
Ово је грозна протува,
неки суманут, неки незајажљив,
неки с оне стране забасали гост.

СЛОВО О ЉУБАВИ

1.
Било је ту и мало љубави:
на овчијој кожи испраној у пљуску,
љубави под недреманим оком Шарана
и Арга, љубави слане, сада
затворене у љуску

Било је ту мало љубави:
дрхтао је свет дигнут на ноге,
вирио преко руба док смо увезани
у живу звезду палили дахом
налоге строге.

Сад гипком речи делиш наша тела
од златног руна, од бронзаних лица.
Пушташ светлост – ми се враћамо
једно другоме … у звук, у слику,
из љутих вилица.

Има и сад бар мало љубави:
у мудром вртлогу што нас оживљава
у полицама потоњих књижница.
Ми остајемо. То се бивши свет
споро удаљава.

2.
Било је и ту мало љубави
на голом рту што ништа не нуди
већ се пред виром ишчекује само
ала што својим репом узвитлава
ветар сулуди…
да урличе изнад рибарских мрежа,
изнад сиротиње и трошних кућа,
ветар што ће све да нас помете
ако је млади змај не свуче са облака,
пре сванућа.

Ту смо се на језичку песка скутрили,
жељни да се твоје отвори тело
и да из нас врелa удари бујица
у неки нови простор звездани…
безобзирно и смело

Љубави је ту засигурно било,
и мало блаженства, ситне радости,
док тонули смо једно у друго на узлету
ка Шкорпији и Стрелцу… некад…
у влажној младости.

3.
Било је ту, свакако, љубави
док нас чуваху шарани и змајеви
од црне звезде што кола у крви,
док су цвркутали, кликтали и рикали
модри гајеви…

И веровасмо Влашићима
да нам се овде смеши замаман сан
– на овом рубу где је Дунав за виле
и демоне, за неко ведрије доба
наместио стан.

Нисмо се ми ни белуге плашили,
спремне да сукне из дунавских понора,
док смо премештали знаке по језику,
и по историји, да се спасимо
суђених помора.

Сад сморен змај каткад изађе,
седне на доњу кулу, невољно погне главу,
модрикасти пламичак дуне и рекне:
баш сте све отерали, баш сте од свега
начинили страву.

4.
Колико је само било љубави
на белим спрудовима Пека,
где је Орфеј простро песму, где је Јасон
здипио златно руно и оставио беду
да царује довека.

Отад се овде мувају протуве
спремне да нам бисер из ока украду,
готове да и последње зрно почисте…
Само песма пузи кроз јошје и врбаке
и у све враћа наду

5.
Било је ту и мало тананости
у травама што су поваздан влатима
драшкале другу страну васељене
уроњене у тајанство воде пред
небеским вратима…

… а било је и љубави у чудном огледалу,
на жалу под голубачком кулом,
у присном њихању с Дунавом,
упркос магли са заметком века што ће
бити укрштен с нулом.

6.
Било је ту правих заметака љубави,
у корену најцрњег века,
док су свуда пузиле уходе, тутњали
Агарјани и Германи, виркале устрављене
очи из јендека.

Ми смо, стиснути тело уз тело,
мешали сокове међу жилама
смркнутог недоба, палили по један
пламичак под сисом, мигољили се
немуштим силама.

И сад кидишу на нас по белом дану
водени бикови, бродарице виле,
место белуге – подморнице, са неба – дронови,
несите бабе-велве су се на рачунима
у трезорима свиле:

са гомила блага намигују будућности
где је већ осушена свака суза…
Ал још над Дунавом Орфеј пева
док се на небу претећи разраста
модра медуза…

БАБА КАЈ

Нека сам те, Голубано, утего у ланце,
нека сам те везао за камен над водом…
Паши се не одриче, мила, могла си
да се ушушкаш у свилу а изабрала си –
с пасјим народом…

Сад те ту ветрови гризу, роваше кише,
све док не огруби прелепо твоје лице,
или се не покајеш, жено, и крочиш
на душу прострту у двору над водом,
ногом пашинице.

ГОЛУБАНИНА МОЛИТВА

Молим ти се иконо наша свети Георгије
да ме сачуваш од тешких мука
нека се милост твоја око мене свије
молим се да ти не задрхти рука

док твоје копље пробада дунавску алу
али нека сигурна буде и после
кад под градом на речном жалу
будеш натицао ко никога на свету досле 

на џилит охолог голубачког пашу
што ме јер му се не дадох укова у ову стену
молим ти се нек се на грешну радост нашу
из голубачких рупа покрену

вођени као џида твојом десницом
докле га на песку не оставе и слепа и глува
и надута и модра ко да је умлаћен песницом
страшни ројеви голубачких мува