Братислав Р. Милановић
ТЕСЛИНА ЗЕБЊА
Делимично по Адаму Пуслојићу
Једном, у својој будућности,
по речима песника Пуслојића,
гледао је светлоносац Тесла
како стихотворац Адам у сада већ
прошлој садашњости пише своју књигу.
И, потом је господар електрицитета
налазио у њој знаке
дубоке оданости
зналца струјања језика:
знаке идолопоклоничке,
знаке религиозне…
Читао је помно ту књигу о себи,
очински замишљен над нашом судбином
на овој ветрометини, у овом невремену…
И вратио се у своје доба,
јер га је велика обузимала зебња,
вратио се
јер је умео да путује кроз време,
да последњи пут,
у миру, нахрани голубове…
НА ЈОНСКОМ МОРУ
Тргни се док те грицкају шпарови,
немој леношћу да обесвећујеш воду
што је освешташе у дубинама дарови
оних који једначише живот и слободу,
а да тога нису ни били свесни,
кад се покрише пучином гладни и болесни.
Тргни се док те грицкају зуби
што су и њих јели уместо црва,
недочекале да их неко љуби…
Није их прошла ни невина прва
младост, не пробаше ниједне сласти
кад их утуткаше у море после пошасти.
Измакни се од тих дрских створова
што на теби осећају воњ њиховог меса…
Склони се од тих толиких болова
слеглих у дубине, док оловна небеса
изнад твога збуњеног темена
капљу са божјег слемена.
Ласи. Кефалонија, 13 септембар 2025.
ДА ЛИ ЋЕ ИКАД, ИГДЕ, ИКО…
Да ли ће ико, икад, игде, да схвати
да је мој дух на вечитој слободи
да га не могу склептати никакви захвати
неумних: он се увек, поново, роди…
Чак и кад га у црне казамате затворе
он тек просине и ужасне јадне злотворе
Тај дух, тај душић мој врти се ко чигра
по сумњивим раскршћима на која су легли
творци будућности а не знају ‒ то је игра
неукротиве вештине ‒ залуду су стегли
менгеле, шрафове, букагије, негве
око разгласа, лајавих трица: ‒ другде су залегле
честице његове претворене у звезде
што својом расковником лако отварају
погане њихове вилајете и варају
са много сласти ту тупаву крутост
ја-па-ја пајаца давно закопчаних с леђа
и намигују мило ‒ ко Срђа Злопоглеђа
Јануар, 2026.
НЕКА ЈЕ СЛАВА РАКИЈИ…
Oвај мрак што се одасвуд згушњава,
нек се просветли!
Нек се из наших снова и збиље изгубе
акрепи и демони!
Нека се одмах, чим успеш,
огласе петли!
Музика нека забруји
и ноге некa покрену
коло да се преко
светлосних предела вије…
Некa жила живље закуца
нек живот животнијe заструји
у сваком преосталом трену!
Нек огањ обузме тело
кад се низ грло слије
та вода што буди весеље,
што разгара радости веље
па да се и ја сa вама понадам
великој светлој промени…
Наточи једну и мени!
6. новембар 2025.
ИЗ „МАЛЕ СВАШТАРЕ“
***
Под лозником зврндају стршљенови
као дронови на украјинском фронту
‒ кидишу чим у грожђу неко нови
зазуји непознату песму звонку:
свак истури свој убиствени жалац
јер отима им благо – дрчни странац.
* * *
Ходам суморан с титанијумским куком,
срце ми потпомажу батерије,
писаљку држим електронском руком,
кроз живот бауљам све смелије
ал не могу да кажем да ми ласка
што справе одлажу час мога одласка.
***
По моме крову затрчкара киша
ко гачци кад на њега слете…
A кад се небо разобручи, виша
нека сила тад затутњи ‒ оплете
стихија својим суманутим бичем:
тадa се, згурен, не надам баш ничем.
