Бранко Стојановић

ПЕСМА О ПЕСМИ – АНАЛИЗА „ЕКСИК“ ГОЈКА ЂОГА
Прво доносимо песму у целини.

ЕКСИК

Вазда по једно
Беше убого живинче у тору.
Ни дојено ни љубљено о благдану.
Болом и блатом балсамовано
Мање и бедастије од остале стоке
Ходити честито није могло,
Век сакато и сушичаво
Пристајало за звоном
И око куће се потуцало.
Мирисали га вуци и торни пси
Али нису зубе прљали.
У пролеће није пресвлачило дроњке
Ни мужено ни стрижено
Ни седлано ни презано,
Век зазирало
И лизало мрвице са длана.
Зубате зиме и рогате жишке
Морише каткад све живо
– После кише, из тмице,
Кад шафран устане испод снега,
Однекуд, ево
Иде наш чуваркућа
Као мали хроми бог.

* * *
1. У наслову песме „Ексик“ је страна реч, турцизам ѐксик (јексик), која значи мањкав, непотпун. Абдулах Шкаљић у речнику Турцизми у српскохрватском језику (Сарајево, 61989, стр. 266) уз ову реч наводи: непотпун, мањкав, фаличан, неправ, начет. Тако је, парафразирамо Шкаљића, ексик пара – новац непотпуне вредности; ексикмера – непотпуна мера, а ексик хаџија – онај ко није прави хаџија. Према речи ексик, турским суфиксом -lik, изведена је и именица ексиклук/есиклук. (Турцизме је Вук Стефановић Караџић у речницима означавао звездицама.)
А како сȃм песник тумачи основна значења ове песме, сазнајемо из разговора (1978) Гојка Ђога са Лилијаном Дирјан (1953)1:
Покушаћу да то покажем на песми „Ексик“, мада то, опет, може бити песма о песми. Ексик значи фаличан, неупотребљив примерак, отпадак.
Међу живим створовима, наравно, нема отпадака, а живот нас учи да се каткад лако бацају на отпад, отписују и сахрањују чак и живи људи…
Ловећи у магли, присетио сам се оних хромих оваца, килавих крава и кобила из мог завичаја, које лети не могу да оду са осталом стоком на пашу у планину и које нико не чува, нити негује. Ако те сакате животиње, врзмајући се око куће, избегну нож и дочекају зиму, нико не верује да ће доживети и пролеће. Али једног дана, кад запева кукавица и каћун процвета, гле чуда, наш ексик заблеји или зарже испред куће водећи са собом младунче често лепше и веће него иједно у стаду.
У делу наведеног разговора Ђого је рекао да песма „Ексик“ може бити песма о песми. Тако посматрана, она је симболична, али се простор те симбологије преображава – ексик (овца, крава, кобила) на крају песме, на свет доноси најлепше младунче. На то нас подсећају песникове речи из разговора: водећи са собом младунче често лепше и веће него иједно у стаду.
У стиховима – „Болом и блатом балсамовано / Мање и бедастије2 од остале стоке / Ходити честито није могло, / Већ сакато и сушичаво…“ – затичемо и директне пишчеве квалификације: „бедастије“, „сакато и сушичаво“, које су употребљене ради описа (конкретности песничког језика). Ти стихови се ипак могу схватити и као контраст оној завршној, раскошној слици: „Иде наш чуваркућа / Као мали хроми бог“.
Наиме, сȃм ексик се не преображава, он остаје то што јесте, али тај преображај – ето правде и радости песнику и нама – доживело је његово младунче.
„Ружно је несумњиво лепо“, каже Шарл Лало у књижици Основи естетике (БИГЗ, Београд, 1974), на француском објављеној с почетка XX века. (Додуше, Лало пише: „Али је лепо још лепше“.) За Ђога је лепо и оно што је за друге ружно, али и оно што означавамо речју лепо.
Наиме, Ђого је песнички занат делом учио и од Шарла Бодлера, али је остао одан завичају и његовој лексици, чак и турцизмима са тога простора. И не само турцизмима, него и многим речима које, до јуче из заједничког фундуса српскохрватскога језика, данас доживљавамо и као кроатизме. А најчешће су били србизми.
2. „У крајњем, Ексик“ није песма о преображају – јер не преображава се ексик него наша слика/предрасуда о њему посредством његовог младунчета; јер је ово песма о контрасту, о изненађењу па се, стога, и не може поредити са причом/бајком „Ружно паче“ Ханса Кристијана Андерсена. И као што се види из онога што је песник рекао у разговору (Међу живим створовима, наравно, нема отпадака, а живот нас учи да се каткад лако бацају на отпад, отписују и сахрањују чак и живи људи…), ово је и песма против прикривених облика расизма, од којега ни као друштво ни као култура ни као појединци нисмо увек еманциповани.
„Према томе, метафора и симболика ружног пачета се углавном погрешно схвата као преображај, мада је сиви лабудић (ружно паче) од околине перципиран као паче. У тој бајци се приповиједа о лабудићу који се игром случаја излегао у пачјем гнезду и био сматран ’ружним пачетом’, те као такав понижаван, малтретиран и окружен општим неповерењем и неразумевањем; но ’ружно паче’ је расло, мијењало се, прољепшавало се, да би једног дана спознало истину о правој својој природи и вриједности“ (Ново Вуковић, Увод о књижевност за дјецу и омладину, Никшић, 1989, стр. 153).
Из истог разлога, на Ђогову песму не могу се односити ни стихови: „Потурено у гнијездо као јаје кукавице / Ружно паче сањало је крила утве лабудице“ Рајка Петрова Нога („Балада о коприви“, Лазарева субота, 1989). (И митска кукавица и „крила утве лабудице“ у Ноговој поезији препознају се као део националних митова и легенди. Тај део, као знак наследовања, обележен личном митологијом и поетиком, препознајемо и у циклусу „Утва златокрила“ из књиге Ватра и ништа [1960] Бранка Миљковића.) И Вук Крњевић (1935–2018), песник „резервне генерације“, написао је стихове „Црн се витез мрчевином спрема да улови / утву златокрилу“. Читајући их 1972. године, Иво Андрић је (новинару Синиши Пауновићу) рекао: „Један Кинг Конг, а уме често да напише врло осећајне и необичне стихове.“ Стихови су из Крњевићеве песме „Укор“.)
3. Да видимо по чему би ова Ђогова песма могла бити „песма о песми“, како је на почетку помињаног разговора рекао сȃм песник. Вероватно по томе што она својом симболиком прераста почетни мотив песме: од нечега што је због предрасуда одбачено, ексик постаје и чуваркућа и „мали хроми бог.”
А чуваркућа – према (једнотомном) Речнику српскога језика (Матица српска, Нови Сад, 2007, стр. 1521) може бити: 1. вишегодишња зељаста биљка са меснатим сочним главичасто распоређеним листовима, која расте по крововима и зидовима кућа и сл. 2. а. чувар куће, пазикућа, кућепазитељ. б. особа која нерадо излази из куће, која најрадије остаје код куће. 3. ускршње јаје које се прво обоји и чува у кући. Вук Стефановић Караџић, у Српском рјечнику (21852)3 пише да ова турска реч значи: „мање, минус“ и наводи два примера: „двије оке педесет драма ексик“ (т. ј. мање): „овај је дукат ексик“. Младунче Ђоговог ексика је као оно прво обојено јаје које најављује празник и радост.
Поводом ексика Ђого је исплео неколико финих песничких слика. Док је мотив зиме представљен конвенционално (зубате зиме), дотле је за лето пронађена слика сунца дочарана маниром дечје цртарије, да не кажемо надреалистичке сликовности (рогате жишке).
4. У Ђоговој песми није реч о особи него о животињи (овци, крави или кобили). Свеједно, песник употребљава атрибут присвојну (посесивну) заменицу наша, колико да означи коме припада ексик, толико и да истакне ону емоционалну блискост са мотивом песме, са ексиком.
До јуче, фигуративно говорећи, ексик-чуваркућа се мота око куће, а с пролећа ексиков пород постаје „мали хроми бог“. Од богова, у грчкој и римској митологији, хром је ковач Хефест/Вулкан, син Зевса и Хере4, али има златне руке. Ако и по чему, Ђогов ексик је бог по томе што чува кућу (чуваркућа) и – аналогон Хестије – домаће огњиште и породицу… и што је обожаван. А то је само једна од више идеја ове једноставне и лепе песме. (Овде парафразирамо Бодлерове речи да је чудна повластица уметности да и оно што за некога може бити и страшно, изражено уметнички, постаје лепота, те да рашчлањени и ритмизирани бол људски дух испуњава мирном радошћу, како је, негде, у Структури модерне лирике (1956) записао Хуго Фридрих (1904–1978).

У пролеће није пресвлачило дроњке
Ни мужено ни стрижено
Ни седлано ни презано,

Не задржавамо се ни на вишеструком полисиндетском понављању на почетку стиха и полустиха везничко-одричног ни (спада у лирске паралелизаме, анафора, у набрајању и „интензивирању ружног”) у строфоиду који почиње речју „У пролеће…“ („Ни мужено ни стрижено / Ни седлано ни презано”), али песма ту, сем што се ослања на општа места из усмене (и модерне) лирике, подражавајући их, добија и посебан ритмички замах, који се састоји у понављању „сличне или исте речи“ (Д. Живковић) – да би се изразила пуноћа и јачина осећања.
Да ружно и лепо, иако супротстављени као категорије, бар у поезији, не искључују једно друго доказ је и Ђогова песма „Ексик“.