Бранко Стојановић
И „ВЕСЕЛА НАУКА“ И САМОНАДМАШИВАЊЕ
(Милош Ковачевић: Стилска ткања у књижевности одрастања,
„Јасен“, Београд, 2023)
Шта да се напише поводом Ковачевићеве лепо опремљене књиге1 „Стилска
ткања у књижевности одрастања“ а да то не буде ни конвенционална похвала нити
још један текст? Овде се – будући да је књига посвећена Александру и Хелени,
унуцима близанцима Милоша Ковачевића – књижевност за децу (дечја књижевност,
која и данас егзистира бар с двојним именом) перифразно именује као књижевност
одрастања (и сазревања). И добро се именује – упркос менама кроз које пролази,
упркос интернету, дигиталној ери, мобилним/целуларним телефонима и осталим
зујалицама.
Мање рачунајући на намену2, а више на природу књижевности и особине које
је конституишу као наивну песму (Милован Данојлић, 1937–2022), и на коју су деца
и омладина упућена, Ковачевић безмало ништа, од свог научног вокабулара, није
мењао у приступу писцима за децу и делима о чијим „Стилским ткањима“ и пише у
овој књизи. Намена/посвета и у суштини једноставна али ефектна опрема књиге,
заправо девет Ковачевићевих текстова (радова, есеја и огледа)3, тек асоцирају (на то)
да је реч о некој „веселој науци“ (Фридрих Ниче, 1844–1900), књизи објављеној 1882.
године. Али ко није овладао основним знањима науке о језику и лингвостилистике,
нека буде на опрезу: без њих, изгубиће се у лавиринтима Ковачевићевих цизелираних
језичко-стилских анализа и синтеза. Према томе, ко није упућен у лингвистичку
терминологију, ништа од „веселе науке“ – Ковачевић пише својим, научним стилом,
који је овде, ради посвете унуцима, ту и тамо, примерен деци (објашњења, фина
методика, закључци…). Штета је што књига нема и регистар имена, из кога би се
одмах видело колико овде све врви од те наводне веселости. И колико је Милош
Ковачевић дубоко, у време и у фигуре анализиране књиге, спустио научну сонду.
Давно сам стартовао у књижевности двема књигама кратких критика о књижевности за децу (1979, 1986) па се донекле разумем у ову област. Када упоредим од
какве смо теоријске литературе ми јучерашњи полазили и на шта се све и Ковачевић
данас ослања, види се колико је књижевност за децу, којој је ова књига у целини
посвећена, узнапредовала и колико је теоријски уозбиљена њена differencia specifica.
Истина је да се Милош Ковачевић приклонио једној изабраној (лингво стилистичкој)
методи, али је тачно да њему знања не само из лингвистике него и из сродних научних
области иду у прилог.
Колико памтим, два текста из ове књиге су објављена, и то: „О ’досеткама и
наивностимаְ из дечјег света’ Јована Јовановића Змаја“ – у: М. К.: (1) Стил и језик
српских писаца, Завод за уџбеника и наставна средства, Београд, 2015, стр. 252-282;
и (2) „Језичке школске игре Душка Трифуновића“ – у: Стилистиком кроз беле –
тристику, Београд, 2022, стр. 133–147. Ковачевићев текст „Језичка планетарна
дечија кућа Тода Николића“ објављен је као поговор песниковој књизи „Полиглота из
Сопота“, објављеној 2013. И у овоме, као и у осталим текстовима, Ковачевић демон –
стрира своје умеће тумачења уз позивање на релевантну литературу.
Све оно што смо о Ковачевићевом поступку рекли у нашим ранијим (досадашњим) освртима, и овде је самоочигледно: аутор полази од једноставнијих примера
идући ка све тежим, тако да тај фино (а то значи неосетно) изведен прелаз врхуни у
закључцима његових текстова, од којих би – препричавајући их и преводећи на
метајезик науке – и неки мање искусан кандидат за магистра могао да напише рад.
Али ми ћемо углавном поступити друкчије, јер ово што пишем је критика. Или би
њен аутор желео да то буде.
Најједноставнији пут да се представи утисак о целини књиге јесте да идемо од
текста до текста. А Ковачевићев пут, наслови и стваралачки и научни поступак нам
у томе увелико помажу. Али ми ћемо поступити друкчије, представљајући текстове
који нам се чине понајбољим, мада, ето случаја, и да смо се определили за пред –
стављање неких других ауторових текстова, који су ионако аксиолошки подједнаки,
резултат би био исти. Тако, ето, а то је знано, пише Милош Ковачевић. Из његовог
бунара знања и стилских арабески свеједно је којом ћемо чашом захватити с тог
извора.
* * *
„Порука“ Мике Антића деци-људима и људима-деци – први је оглед у књизи.
Реч порука, као што се види, у наводницима је. Зашто? Па ваљда и стога што је, поред
осталога, и Џон Форд, филмски режисер Поштанске кочије, рекао кад има нешто да
поручи, он лепо оде на пошту и пошаље телеграм (поруку). А у наводницима је,
вероватно, јер је овде реч и о естетској поруци.
Почетком седамдесетих 20. века радио сам у основној школи у Сарајеву и знам
колико деца тога узраста воле песника, сликара, сценаристу и филмаџију Мику
Антића (1932–1986), његове књиге, а посебно Плави чуперак (1965). Међутим, песма
„Порука“ је из Антићеве књиге Свашта умем (1981), штампана шеснаест година
после Чуперка.
Уместо да, непродуктивно, покуша да представи неку књигу, Ковачевић се
одлучио да вишеаспектно, махом лингвостилстички, анализира Антићеву песму
„Порука“. Трагајући за контекстуалном вредношћу стилских изражајних средстава у
песми употребљених, он је, именујући их једноставно, успео да напише текст
ванредне аналитичке осетљивости. Чини ми се ипак да је можда мало и претерао
набрајајући породичне сроднике.
(Није у вези с Ковачевићевим писмом и методом, али уочавам да протагонисти
универзитетске и њој подобне науке, есејистке и критике радо помињу Платона, радо
такође преводне/преведене њиге, старије или новије, али нерадо многе критичаре из
нашег времена, без чијих се текстова данас не може сагледати књижевноисторијски
ход теорије, есејистике и критике књижевности за децу.)
* * *
Иако темељит као и сви радови уврштени у ову књигу, и Ковачевићев рад,
попут свих других који понајвише проучавају језичко-стилски аспект песме, донекле
је, кад бисмо терали мак на конац – једностран и, упркос тој једностраности или баш
њој захваљујући, целовит. Као што је једностран и сваки текст чији аутор не би
довољно пажње посветио књижевно-језичкој анализи и синтези дела. Међутим,
пошто Ковачевић не омашује, његови текстови, које ћемо анализирати, треба да
укажу на чињеницу да овај аутор у сваком новом огледу надмашује сам себе.
* * *
Е сада би, како то налажу фини универзитетско-институтски обичаји, било
пожељно да наведемо и примере који би наше оцене и закључке потврдили или
демантовали. Уместо тога, ми ћемо укратко наводити оно што смо подвукли графитном оловком. То, вероватно, неће бити довољно, а неки сигнал ипак јесте.
О Душану Радовићу Ковачевић је написао два текста: (1) „Мимолошки
језичко-стилски поступци у ’Вуковој азбуци’ Душана Радовића“ и (2) „Језик и стил
Радовићевих драмских текстова за дјецу“. Оба су, по примерима из тих књига
карактеристични – и за Радовића и за Ковачевића. За Радовића, јер је о њима ређе
писано, а за Ковачевића – јер је он у тим огледима показао раскош свога талента и
доследност каква се ретко сусреће.
Ево само две честице из Закључка: (1) „Са језичко-стилске стране битно се
разликују дијалошки и дидаскалијски дијелови драмског Радовићевог текста. У
дијалошким дијеловима текста Душан Радовић је пренео главне језичке особине
разговорног стила и дјечијег језика“; ( 2), „али се без стилематичнио-стилогене анализе
не може досећи до одгонетке књижевноумјетничке вриједности драмског текста“.
И тако из текста у текст. Сваки читалац ће, према својим склоностима и
знањима, пронаћи наводе које ће памтити, а нама преостаје да им у томе помогнемо.