Већ сама белешка о писцу у књигама Милоша Ковачевића (Пресједовац код Улога у Херцеговини, 1953), универзитетског професора и есејисте чије су основне научне преокупације синтакса (синтаксичка семантика), стилистика и историја српскога књижевног језика, довољна је да наслутимо о каквом се аутору, знању, обавештености и задивљујућој енергији ради. Јер поред наставно-научног рада, Ковачевић стиже да уређује научне и књижевне часописе, да учествује на научним и књижевним сусретима, да и не помињемо његово (раније и позније) гостовање по иностранству.

У овом тексту ћемо покушати, више у форми назнака него целовитог представљања, да пишемо o књизи Поезија у стилистичком кључу. Књигу Милоша Ковачевића Поезија у стилистичком кључу чини тринаест текстова – радова, како се већ обичава рећи међу универзитетским професорима. Књига се отвара „Уводним словом“.

Кључева има разних, чак и калауза, али њиме се не отварају лирске капије. (Давно је било када сам у загребачком Оку, књигу чији је наслов био Кључеви златних врата, приказао под насловом критике „Зарђали калауз уместо кључева златних врата“). Али Ковачевићев стилистички кључ сасвим је друге природе и он, вишекратним (вишеаспектним) претитравањима привидно лако отвара многе лирске замкове.

Иако поезија, у правилу, пред сваког тумача поставља низ препона, Милош Ковачевић зна за јадац, и он за сваког песника чије дело тумачи лако проналази стваралачку доминанту и ону тачку с које се то дело види и у деловима и у целини.

Ковачевић се за сваку од стилистичких интерпретација припрема озбиљно: ишчита оно најважније што су критичари већ написали о писцу и његовим књигама и песмама, теоријски дело смести међу сродна дела и онда, разноликим аналитичким процедурама, међу које спадају рашчлањивање строфа, стихова, метра, песничких слика и њиховог смисла, постепено завршава текст закључком који је и запамтљив и проверљив. Али како су се, оријентационо, већ од седамдесетих-осамдесетих година прошлог (XX) века, песници извештили да од дојакошњег певања у хору, певају као солисти који, на фону традиције или нарушавању канона које су баш та традиција и култура омогућиле, и да пишу уникатне књиге и песме, то је херменеутика – а она увек видно каска за песничким проналасцима, који најчешће и нису само формалне природе – доведена у интерпретативни ћорсокак: или да брани оно што је већ минуло у времену или да покушава устоличити песнике нове, другачије идејностилске оријентације. Али, при свему томе, остају песнички језик, књижевни поступци, ритмови и слике оних песника који су личности што на мапи једног песништва остављају печат своје индивидуалности.

Иако сваки продор неког колико-толико кохерентног научног метода (у Ковачевићевој књизи га идентификујемо као стилистичко-граматички) помало и понекад делује као упад у књижевно дело, Ковачевић је – сем можда на терминолошком плану, на плану метајезика научних дисциплина којима се приклонио – свестан многих замки који поезија представља пред тумача. Није случајно што су се неки од Ковачевићевих најдубљих аналитичких продора у овој књизи догодили кад су ауторови текстови писани есејистички и кад су ослобођени баласта чисто научног приступа, мада је Ковачевић убедљив и када о поезији говори оборужан свим аналитичким поступцима које је научна стилистика изнедрила.

Својим аналитичким текстовима о савременим српским песницима Ковачевић се придружује тумачима поезије, предвођеним Богданом Поповићем, оснивачем српске научне лингвистике (са преузетом, нашим приликама прилагођеном и усавршеном теоријом реда-по-ред).

Иако нема посебно именованих нити одјелитих кругова/циклуса, јер је у целини посвећена дефинисању доминанти анализираних песника и тумачењу њихове поезије, Ковачевићева књига Поезија у стилистичком кључу, као што аутор пише у „Уводном слову”, ипак поседује једну сврсисходну структуру и логичну поделу, и то поделу по корпусу:  корпус представља више збирки поезије српских песника (Милосав Тешић, Петар Пајић, Рајко Петров Ного, Момир Војводић, Мирољуб Тодоровић и песник и рокер Бора Ђорђевић,  корпус представља једна, обично антологијска, збирка неког песника (Милица Бакрач, Предраг Бајо Луковић, Благоје Баковић, Даринка Јеврић и Љубивоје Ршумовић и  када истраживачки корпус представља по једна песма из опуса српског песника (Милован Витезовић и Предраг Богдановић Ци).

Милош Ковачевић се определио за метод интегралне стилистике (обједињује лингвостилистичку и књижевностилистичку анализу). Овим методом се песнички текст изучава од фонеме, као најмање, до дискурса или текста као највише језичке јединице. Књига, пише аутор, представља наставак његових стилистичких истраживања и, по неким особинама, најближа је књигама Лингвостилистика књижевног текста (2012), Стил и језик српских писаца (2015), и у целини је посвећена поезији. Требало би овим двема књигама, упркос свим разликама међу њима, па и времену када су настајале, додати књигу Стилске фигуре и књижевни текст (1998). То је, међутим, мање важно, јер су Ковачевићеве књиге о језику и стилу српских писаца ионако обележене дубоком оданошћу књижевности, тј. писцима и њиховим књигама.

Од великог је значаја што је Ковачевић, изван свих, махом политичких, и те како пробитачних, рецитација о равноправности књижевних писама обају полова, у књигу уврстио и два изврсна текста о поезији Даринке Јеврић (1947–2007) и Милице Бакрач (1977).

Нама је више него занимљива чињеница да баш један професор универзитета, и то лингвиста, пригрли песнике попут Мирољуба Тодоровића и Боре Ђорђевића, кад им је, упркос досадашњим критикама и књижевним наградама, остала дужна критика с дана на дан.

А на питање из наслова овога осврта – Чему служи метод интегралне стилистике – одговор се налази у Ковачевићевој књизи Поезија у стилистичком кључу и свако ће, сам за себе, морати да га пронађе.

Текст пред читаоцем је мој непотпун одговор на то питање.