Бранко Ћопић (1915–1984)
Бранко Ћопић
БИТКА С ЂАВОЛОМ
Сједимо недјељом, негдје око сат-два послије ручка, нас десетак под липама
испред Тривунове биртије. Ту смо ти, драгости моја, ја, Бајтрак, Мићан Раилић, стриц
Мића, Перкан Болтић, некакви одозго с Козина и још – богами, не знам који оно још
бише с нама. Упекло сунце ко што само бог и његова милост хоће, гачу око бунара у
авлији гуске, мува се под орахом Тривуново парипче, привезано за испрегнута кола,
а ми се протежемо и зијевамо на оним клупама, нико ништа не пије (нема се зашто);
разговор се испреда лијен и искидан. Бајтраку се сваки час подригује, а он послије
тога сјетно уздахне и на сав глас хвали Васукин грах:
‒ Добар, браћо, гра’ у овога мога газде, лијепо онај бијели, па кад се добро
свари, раскока се све-све’дио кô ку’рузи буљачи … Хут!… о, рођени мој Васука, добра
у тебе гра’…
А Тривица нас сасвим заборавио, кô да му и нијесмо гости и муштерије. Прислонио се он у хлад код врата од штале па се нешто сашаптава и смије са Симицом
Џакулом. А Симица под руком држи голему бијелу мисирачу (враг зна одакле му у
ово доба године), милује је десном руком и све се нешто умиљава око Триве:
‒ Срећицо моја, могô би ти ’вако ђекада да навратиш горе код мене на част.
Одавна те нема. А непгго сам ти и дужан од лани…
У неке тек, одоздо од задруге, помоли се и Мартин Пеулић. Праши одоздо уз
пут разгаженим опутњацима и маше некаквом шљаком. Накривио се пггркљаст, дугачак и мршав, као да се на панти сушио. На њему некаква клемпава сламна шеширина. А ми се таман подбочили на шљаке па слушамо што нам стриц Мића
приповиједа о некаквом старом Босанцу како је пушећи прогорио тур.
‒ Друже, у оније старинскије чакшира била голема турина, куја би се у њему
оштенила, а мој ти Глишан увалио у лулетину угљен колик шака. Кад мало послије,
засмрђе нешто ко кад крпа гори …
‒ Помози бог, људи, ‒ избаци задихано Мартин, сједе на крај клупе и рукавом
стаде да брише ознојено чело.
‒ Бог помогô, Мартине, бог, ‒ дочекасмо сви ми радосно. Већ знамо, Мартин
ти увијек донесе некаквих новости; а кад их баш и нема, он ће већ нешто и сам из-
мислити.
Утихнули смо и чекамо шта ће Мартин да започне. Око нас лијено прозуји понека мува. Са Црквине се неко разглавио и нешто виче, али нас мрзи да извиримо и
ослухнемо шта он то одозго зјали.
‒ Мој брате, не знате ви синоћке са мном тога посла и предачине започе Мартин ‒ кад ја синоћке остадо’ жив, чујеш ли, стриче Мића, кад ја синоћке нијесам на-
белајисô, живићу, вала, сто година.
‒ Ама шта је то било с тобом, Мартине, побогу брате, дедер приповиједај. Ето,
ми вође већ одавна сједимо, а нико ништа о томе не казује.
‒ Ђаволе, ђаволе, на те вавијек натрче некаква напаст и слабоћа.
‒ И то још каква напаст, сатрô је часни крст и света данашња неђеља… Мој
брате, враћам ти се ја синоћке одоздо од онога нашег поредовничког млина, поправљô
сам нешто јажу, провалила се била таман више оне Ђуканове барице, па, знаш, кре-
нем онијем путем кроза шуму. Истина, подобро се смркло, особито у ономе доље
кланцу, али ви, вала богу, знате мене: мени све’дно ‒ био мрак, био дан, ја се не бојим.
Дао ми зар бог некакву краброст, шта ли. Пребацио ја мотику преко рамена па све
идем одоздо уз онај пут, идем, ништа се и не надам. Кад одједном, слу шај стриче
Мића, кад одједном, жалосна ти мајка, застадо’ ја и стадо’ нешто слуктити. Виђо’ ја,
Часније ми Верига, да се нијесам преварио. Јест, јест, добро сам баш чуо, имам ти ја
танке уши .. .
‒ Ама што то, Мартине, крста ти, казивај, ја се већ о’ладио ‒ прижурује га Мићан
Раилић, а ми сви истегли вратове и слушамо га, живи се не чинимо. И, богами, и нама
нешто нелагодно око срца и чисто нам драго што је дан и што су ту толики људи.
‒ Држим ја, мој брате, oну своју мотику па стојим и све слуктим, кадли одозго низ пут нешто, јадан ти бог, бакти, па бакти, бакти, бакти. . . Би рекô чо’ек, не иде
на ногама нег на балванима. Виђо’ ја одма’, људи моји, да оно није никаква земљана
сила, него нешто с оне стране . . .
‒ Очувај нас, боже, сваке слабоће и несретлука! ‒ скрушено уздише и крсти се
Бајтрак.
‒ Слушај ти, мој брате, шта ће сад бити. Нијесам ја још честито ни дошô к
себи, кадли одозго нешто затутња и зазвекета, згромиња се одозго нешто колик ево
ова Тривичина ку’рузана, па право на ме. Шта ћеш сад, Мартине, жалосна ти мајка.
Виђе’ ја, бо’ме, да сам пропô ако не буде какве помоћи од божества. Те ти ја спомену
бога и светог Николу, крсну славу моју, прекрсти се, зграби’ мотику па по оној нечастивој сили: ожежи, ожежи, овуда оћу, овуда нећу. Мој брате, звечи оно и ргеће кô да
дереш маљем у празну кацу, а она се нечиста напаст пропе на вр’-вршке букве и згромиња се некуда доље низа шуму према јажи. Виђе’ ја поново да је то некакво ђаволско масло, јер ђаволи, далеко им кућа, обноћ најволе да ’одају око млинскије јажа и
око гробља и раскршћа. Те ти ја онда ондале кренем и једва, ни жив ни мртав, стигнем до куће.
‒ Па видите, браћо. И све је то, држим ја, због некаквог мог прегрјешенија.
Ма, све ми се чини, откад оно узе’ један нарамак сијена с кошанице оне сироте Стеваније Балаћеве, отада нешто и ружно сањам и све ми иде некако снеруке. И ето,
пошô сам, идем одма’ да јој све кажем. И сијена ћу јој двоструко вратити. Е, збогом, људи.
‒ Пошô збогом, Мартине брате, ‒ испрати га Бајтрак гласом пуним побожне
језе.
И Мартин таман замиче горе уз пут, кад се од Јапре помоли некакав лончар.
Гони пред собом натоварено парипче. Нешто утучен и сјетан, поздрави се с нама и
одмах стаде да се жали како га синоћ у шуми сусрео некакав човјек и низашта напао
на његово парипче и полупао му десетак лонаца, па је сад сиромах на штети.
‒ А ја кад виђе’ како он кидиса на парипа, лијепо се, људи, препадо па се сакријем за дрво док мине напаст. Шта знам, море бити да је луд човјек.
Још нам се мало појада, попи с ногу чоканчић ракије и окрену према Шитима.
А ми се сви сневеселили. Нешто нам чисто криво на лончара. Истом ти се јави
Мићан Раилић:
‒ Лаже пас, нит га је ко напао, нит му је што било. То он, као тобож, мисли на
нашег Мартина.
‒ Лаже, лаже!
И баш нам нешто дошло големо криво што му то сад некако испаде да је наш
Мартин лагао. Не, ми нећемо да у то вјерујемо. Ама о чему би ми онда, реци ми, ве-
чером, послије рада, причали да није те његове битке с ђаволима. Нит чо’ек чита но-
вина, нит куд путује, нит шта чује о свијету ‒ све’дно кô марва. И сад да нам тај
проклети лончар украде и причу о ђаволу ‒ та цркô би човјек од чамотиње.
Да, да, све је оно истина што је Мартин казиво ‒ увјеравамо ми сами себе, спотичући се у сутону низ кваран, пролокан пут ‒ има, брате, и ђавола, и вукодлака, и
вјештица, свачег има у помрчини. Истина је да се наш Мартин синоћке тукô с ђаволима. Ћаћин га ћаћа, ко му не би вјеровао. Ето ти …