Бранислава Марковић
СВЕДОК ДАНАШЊЕГ О СВЕДОЦИМА СТАРОГ БЕОГРАДА
(Мирко Магарашевић: Сведоци старог Београда, Чигоја штампа, Београд 2022)
Потребно је време, стрпљење, ентузијазам и удобне разгажене ципеле уколико се жели кренути у поход по антикваријатима, књижарама, библиотекама…Аукојем циљу? Проналаску наслова о којима Мирко Магарашевић пише у својој књизи Сведоци старог Београда. Тешко да ће се негде пронаћи нека релативно добро очувана књига, можда и она с посветом, коју је неко добио као поклон, па је отуђио не знајући шта би с њом, а не знајући колику вредност крије у себи.
Зато је Магарашевић свој племенити деценијски циљ да од заборава отргне ретке и (полу)заборављене књиге и писце, и сачува дух и дах Београда (како нас – ловљава најновију своју књигу) за генерације које долазе, али и нас, данашње, који полако али сигурно заборављамо и своје претке и историју града који је, како се бележи, срце Србије.
Аутори књига које Магарашевић извлачи из таме нису само писци дела о којима је реч. Они су више од тога. Више и од сведока, како су именовани у наслову. Они су значајне личности свога доба, прегаоци, визионари, вешти хроничари и свестрани социолози и психолози којима не може да промакне тренутак у којем заустављају објектив свога фото-апарата/пера. Откуд сад помен фото-апарата? Потпуно логично, будући да се у овој књизи репродукују и знамените фотографије београдских топонима, објеката, јавних зграда. Дакле, реч и слика у служби незаборава.
Ход по сећању отвара опсежан текст о Тодору Стефановићу Виловском и његовом трајно значајном делу Светли и тамни дани. И како се Магарашевић и сам пита на почетку шта данашњи Београђанин зна о Виловском, можда одговор може бити да постоји на Врачару улица Виловског, скрајнута и неприметна, за коју већином знају (можда) само они „из краја“ или родитељи који њоме пролазе водећи своју болесну децу у дечји диспанзер у близини те улице. Отуда скица/кроки о Виловском, упознавање с његовом породицом, образовањем, радом, пре преласка на ове његове мемоаре који су у правом смислу „сведоци времена“. Истичући у први план родољубље и приврженост родној груди, Магарашевић ће осветлити бечки период овог писца, његове политичке везе, и посебно рад на „књижевно-поучном“ месечнику Српска Зора. У једној од драгоцених фуснота које су у функцији што бољег сагледавања онога о чему се говори у основном тексту, Магарашевић ће на једној целој страници навести „импресиван збир Зориних чланова у периоду 1875–1881“, осведочивши тиме колики је значај у недугом периоду имало залагање Т. Виловског.
Пребирајући по његовим успоменама, помно се треба задржати на поменима значајних личности о којима Виловски оставља писани запис, па нека буду поменути само Даничић, Лаза Костић, Љубомир Ненадовић, С. М. Љубиша, Јован Суботић, Каниц, Мина Караџић…
Свакако познатија од претходне је књига Косте Н. Христића Записи Старог Београђанина. Овај уважени државни чиновник у обреновићевској епохи Краљевине Србије објавио је своје записе у две књиге, а нама је најдоступније издање које је у „Просветиној“ едицији „Баштина“ објавила Светлана Велмар-Јанковић.
Колико уважава Београд, његову традицију, историју и културу, а самим тим и његове житеље, можда би могао да потврди и наслов, где је придев СТАРОГ исписан великим словом, као део имена, његова потврда. Христић се осведочује не само као искусан хроничар већ и као врстан приповедач. Његова запажања о оновременом Београду, навикама његових становника, историјским догађајима, повезивања с прошлошћу писана су живим стилом, сликовито и питорескно. А став према славној и оној мање славној прошлости допуњава се истицањем историјских личности које су обележиле поједини период, ситуира се у познате београдске улице, здања, институције. Зато Коста Н. Христић трајно остаје и сведок и чувар онога Београда чији се трагови данас могу видети у његовој оскрнављеној лепоти, и глас разума који позива да се не сатре оно што је вредело и да се на њему изгради још боље.
На заборављени Београд подсетиће и Силуете старог Београда, књига Милана Јовановића-Стојимировића, са занимљивим историјатом настанка. Магарашевић ће проговорити и о томе, али овде се задржимо на Београду од пре 150 година, историјским догађајима, славним личностима које су креирале српско-турску историју, као и на здањима која су носила печат архитектуре, напретка, моде деветнаестовековнога града. Поменуће се и заслужни архитекти, (Илкић, Леко, Максимовић), породице које су утиснуле свој печат на европеизацију града: Јовановићи, Гарашанинови, Крсмановићи…). Магарашевић је направио практичну спону између некад и сад, објаснивши шта се данас налази у појединим зградама, кућама, здањима некада знаменитих породица (на пример, кућа Крсмановића, која је до данас имала најразличитије функције, а далеко је од свог оригиналног изгледа). Као сведок времена данашњег, Магарашевић испушта у етар апел-крик да се баштина „не утули“.
Други део књиге Сведоци старог Београда посвећен је Црњанском, Исидори Секулић и Ђорђу Вајферту. Полако се приближавајући личностима и делима која су за шире читалиште познатија од претходно елаборираних, Магарашевић још једанпут исказује своју посвећеност и неуморно осветљавање Црњанског и Исидоре Секулић.
Црњанског ће представити виђењем Београда 1936. године. Боље од било каквог критичког објашњавања, препричавања, послужиће цитат (стр. 116) који јасно говори шта је поента и овог текста Црњанског, писаног на француском, као и самога Магарашевића да га уврсти међу сведоке.
„Црњански у време 1936. заиста није могао ни сањати колико ће његов опис тадањег Београда једнога дана знатно више деловати као откривена историја, а много мање као сажето сведочанство негда актуелног београдског живота. Тако је овај рукопис Црњанског о Београду истовремено постао и опомена, и сећање, и сведочанство о промењеном, затртом и несталом.
Своју везаност за Београд Исидора Секулић је исказивала и потврђивала у многим својим есејима. Магарашевић се задржава на њеном есеју „Усредсређујемо се“, изабравши га како би и сам одговорио на питање које су постављали и Исидора, и Слободан Јовановић, и Владимир Ћоровић: „Ко ће напослетку победити?“ Ово питање настаје као резиме размишљања о историји Србије од 1903. до 1941. године, што је време турбулентно, прекретничко, пуно изазова. Резиме је да се морају ујединити дух и памет, дисциплина и морал. И успоставити Бог. И кључна порука: „Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо…“
Помало неочекивано, уз посленике писане речи, литерате, позиционира се и Ђорђе Вајферт, индустријалац значајан за развој привреде и доброчинстава у Београду његовога времена. Магарашевић исписује његову прегледну биографију, порекло и породичне везе, образовање и племените намере да подигне ниво живота и делатности својих суграђана. Својим акцијама он пропагира на најбољи начин племенити чин задужбинарства, записујући своје име у племениту листу добротвора. Дотиче се и његове улоге као познатог масона, везе са европским масонским врхом и српским политичарима, помиње делатности на месту гувернера Народне банке. … Све до данашњих дана када је можда најпознатији по својој пивари и лику на једној савременој новчаници. Али данас онима које то занима доступне су Вајфертове Посланице. У њима је исказао своје наде да ће се превазићи посрнућа, необузданости, непримерена расипања оних који то могу, а у први план доћи морално-просветно деловање.
И с речи прелазимо на слике. Трећи сегмент књиге посвећен је фото-апарату и двојици заљубљеника у целулоидну траку: Марку Стојановићу и Милети Магарашевићу. Обојица су били признати у својим професијама, адвокат и лекар, а фотографија им је била аматерска страст, коју су развили малтене до нивоа професионалаца. Захваљујући њиховом оштром оку и добром фото-апарату данас можемо бити сведоци изгледа Београда током 19. и прве половине 20. века, остајати задивљени пред велелепним грађевинама које су данас или уништене или непрепознатљиве, обратити пажњу на људе који су несвесно позирали, односно били ухваћени испред фото-апарата. Описујући призор по призор, Магарашевић педантно упућује читаоца/гледаоца на групу људи, идентификује их поименце, описује њихову гардеробу, аксесоар, држање тела које сведочи о односу између њих, а све то одише с толико достојанства и отмености, о чему сведоче и корице на којима је управо ухваћена група пред кућом Марка Стојановића у Кнез Михаиловој (снимио Исак Леви). Зашто не рећи, и ова књига одише отменошћу, од корица, колоритно тамноплаво – белог контраста, читљивог и зналачки одабраног слога који не напреже очи читалаца.
И ако би требало истаћи неку ексклузивност књиге, и то би се могло учинити. Као посебан додатак, штампане су фотографије и биографије писаца о чијим је књигама била реч, поткрепљене богатим подацима и објашњењима. Занимљивост су и приче о београдским кафанама којих више нема, као стецишту интелектуалаца, али и ситне раје, њиховим карираним столњацима и задимљеним собама. Многих данас нема, ретки су и карирани столњаци јер се њима не покривају пластика или плексиглас или метал, али да све има трага и у неком другом времену, потврђује и мода седамдесетих година прошлога века, када су се кошуље и хаљине шиле од материјала који се звао канафас, било га у комбинацији црвених коцкица с белим, и плавих с белим. Ако није било сунцобрана-балдахина и кринолина, карнера и чипки, макар је нешто подсетило на дух и дах старог Београда.
И на крају, функционалан и прегледан именик, који је обухватио 250 имена и регистар топонима Београда, којим се може повести у обилазак око 120 места у Београду и околини.