ХЕРЦЕГОВИНА

1.
Има више песника него шума,
више сећања него водâ.
С неба се поји,
на видиковцима се рађа.
У пећинама проклијава.

2.
Осећа да се на тим
каменим пољима,
обгореним и запустелим,
збило нешто веће од ње.
Нека битка небоземна,
прва и последња. Збило се
и потонуло са светом
којем је припадало.
Ту громку одсутност,
ту нечујну грмљавину,
она носи тихо, као судбину.
Скрива иза ње
свој господски јад
и своју огњену нарав.
Свој бој за сој.
Чежњу за слободом.

3.
Ноћу из њених јама,
из урвина у стењу,
немо дозивају кости
уморених стараца и деце.
Проломно ћуте села прекрижена
подмуклим косијером Луне.
Од тога се по целом шару
зликовци унезверено осврћу
и свакога дана умиру
безброј пута, рашчеречени.
Опевани својим маљем
по лобањи.

4.
Цвета њен камен,
запева у себи,
игра глуво коло, непомичан.
Сазива синове своје
раштркане по глобу.

ДРИНА

Небосводна, непокорна, урекнута,
војскама и сеобама била одмориште
после којег се враћа назад.
Свакоме срдашце задрхтури
кад у њој сагледа небеса.
Ко то обрежје пренебрегне
не стигне ни да се покаје.

Монахиња, светица, осветница,
та вода нас чемерне крепила
и наду у нас садила, и кад је смртовала,
кад се као сечиво у нас заривала,
кидала, располућивала.

Шуме наше низ њу одлазиле.
И данас у њој откове и чела хладимо,
столећа у њу полажемо, у њој
ране видамо, љубимо, умиремо.
И кад ми нисмо сигурни,
она зна шта чекамо.

РТАЊ

Заклонила се планина-сфинга
нараслом липом, суседским кровом.
Обукла се у своју недокучивост.
Уморила се од слепаца на видиковцу,
од празнословља пред светилиштем.

Сада до ње можемо
само дугим успињањем,
сећањем дубоким,
домишљањем првоначалним.
Више животом него оком,
више одјеком него стопом.

Када последњи пут усних
под њеним веђама, подсети ме:
„У ватри прочитај себе и све.“

КРАЈИНА

У вучјој јами, на петом спрату,
у павиљону новобеоградском, оронулом,
тиња Крајина прекомандована
из простора у време,
са уводних страна у смртовнице.
По том запуштеном складишту,
бездетном дому, гробу,
куљају књиге и стећци.
Тетурају и смирују се давне сенке,
доцртане неонским рекламама.

Он, остарели јарчић, брдски коњић, песник,
са рушевног балкона опет види
дечака који се у сутон враћа кући
кроз Петрово поље, с упецаном рибом крилатом.
Дечак застаје, ослушкује: чека глас
који ће поново родити његову земљу.

Ти знаш, Седобради, зашто злумили
баш од тог дечака толико зазиру.

ЦЕР

Још се сукнено плаве
твоје ливаде, живи покрови,
планино, доме.
Помундириле се, забечиле,
еј, кога су све
од охолости излечиле
и какве лудости царске
над провалијом спречиле.

Не да сојка, не да славуј,
не дају кос и крагуј
да гора занеми
од толико смрти.
Не дају да из јаруга и потока
надјачају сломљени одјеци
дворских игранки и маршева,
смех, звон кристала,
олаке речи изнад раширених мапа.
Пет ти обронака никло
од празних капа.

Низ прса ти и сад липте булке
од разбратске невере и твојих рана,
али сва је ова земља
кроз тебе и сабрана.