Бранислав Матић
ОГЊЕМ ИСПИТАНО
(Фрагменти поводом Мртвог дима Небојше Јеврића,
Српска књижевна задруга и Српски национални савјет Црне Горе, Београд, 2024)
Неки путеви ка Христу воде кроз пакао. Као код Лотреамона, Бодлера, Вајлда,
Гогоља.
Бива да у животу мораш изгубити све, и себе самог, да би открио оно једно,
прво. Бива да тек крајње рашчовечење отвори очи за Богочовека, да тек пад занови
свест о изгубљеним висинама, на које се мора вратити. Посеје спознају да за тај повратак вреди живети, умирати, молити. Збуде се и да човек мора прећи најудаљеније
границе како би му се казало: сва историја спасења је у твом срцу. Једине даљине
које заиста треба савладати су „даљине у нама“. (…)
Знају то све баштине Истока и Запада, свети оци и тајновидци, показују проклети песници и јуродиви божјаци.
У српској књижевности нема много огледала у којима се ово, баш ово, види
боље него у сочињењију Небојше Јеврића, „писца овдашњег“, „писца грешног“,
„српског Хемингвеја“, „летописца подрума и јазбина“, „сведока и записничара“, „спасиоца од заборава, те друге смрти“, „пилота на оклопном бициклу“, „делиријумског
илустратора и илустрације“, „писца који је изабрао маргину или је изабраник маргине“. У словописанију тог бајкотворца, легенде лимске долине и „Луде куће“, стручњака за клупирање (заиграно дечје глупирање на клупи у парку).
Пред нама је, у прилог свему овоме, Мртви дим. Његова нова и вероватно
досад најбоља књига кратких прича.
*
Мртви дим?
Ратнички и робијашки последњи димови од пикавца-капиталца, оно што се у
плућа увлачи на крају, страсно и грозничаво, кад нема више. Последњи дим.
*
Педесет једна прича, у низу, изједна, без предговора, без поговора. Беласају се
голе кости. По теми, видимо неколико сорти прича. Оне из рата и о рату, оне са дна
града и друштва, оне горштачке и из долине Лима (за овог писца оне су и завичајне).
Можда су у структури књиге приче могле бити груписане по овом мерилу, чак са посебним насловима таквих целина. Можда би се тако избегла вртоглава надовезивања
и крива срастања. (На пример, прича „Љаник, село којег нема“, из прешевског краја,
делује као упадица и грешка.) А можда нам писац (и уредник) баш овако каже да
нисмо добро разумели и да је све то заправо иста прича, изложена у измењеним околностима, али у истом коду судбине.
*
Јунаци су са маргине, са периферије, из провалије, са стратишта, из черге, из
талога и сливника света. Са руба. Са правине круга. Коб неке страшне недовршености и недовршене страхоте лебди над њима. Неки онострани жамор испуњава рушевине људи, државâ и поредака, идеологијâ и верâ. Плетиво је то где се гротескно очас
преметне у трагично и обрнуто, или су то само два одсјаја исте промашености, исте
богоостављености.
Бранко Бољшевик пасош добија тек шест година пред пад комунизма и завршава
као монах негде у Грузији. Бонџи, радник поште у Завидовићима, у рату губи све и
потом се веша о радијатор у неуропсихијатријској болници у Сокоцу. Кум Косто пострада од „вијагре“. Писцу-самотњаку, одметнутом од света, мишеви су појели животно дело. Тодорина, комунистички милицајац са Штајге, међед, почетком
деведесетих бива распоређен у Светосавску странку и мора мукотрпно да учи молитве.
Џулиму, девету кћер хоџе биорског, сасвим младу силовао је неки рођак и после је
имали многи, и ко је хтео и ко није, од школских подрума до болнице за оне с ума сишавше, све док напослетку није нестала, пази сад, у Доброти. За Нову 1996. у изрученом Српском Сарајеву, на Грбавици, оно мало преосталих греју се ложећи крстаче са
исељених гробаља и свирају Пету Бетовенову: три кратка, па један дуги рафал. (…)
Ти животи, у Јеврићевим причама, често изгледају као кобна лакрдија, погребна бурлеска.
*
Реченица Јеврићева је кратка, једноставна, понекад са намерно испреметаним
редоследом, због ритма и поетике. По новинском усуду, дужина прича је као роњење
на дах. Разлика је у пар секунди или корака, у неколико редова. Психологизација брза,
у зрневљу и блесковима, портрети од колаж-папира. То је потпуно примерено у овом
свету напуклости, који говори сленгом („ушао је у кењару да оточи“), више подразумева него што каже, у свету где је љубав често пароксизам и поремећај личности, херојство врста лудила и очајништва, суровост одбрамбени механизам. У свету који
можда одавно не зна одакле је пао ту, али још уме да се руга својој трагичности. У
свету који је изнутра мрачан и дивљи, сав од вртлога и стихија, од померености и
коби, а споља тек мало оједен културом, више ради маске и прилагођавања. Или ти
слојеви, то изнутра и то споља, ипак стоје обрнуто. Ако не покушаваш да разумеш,
на исто му га дође.
*
Џумбара. Бамбрез. Скаполежина. Молотовац. Вукокољина. Згучити. Посусталица. Пилци. Упрутана. Сенкруп. Сјартати. Старох. Крља. Двогрла ловара. Бегани.
Мишићана. Грохотуља. Џеџити. Клуподери. (…)
Треба ли преводилац?
Сваки уверљиви прозни свет има и свој језик, јавке и лозинке.
Ове речи, само делић дат дочаравања ради, преписали смо из прозног света покривеног Мртвим димом.
*
Ако неко мни да у основи Јеврићеве прозе лежи „антрополошки песимизам“,
тај не пати од дубљег поимања. Зна писац да „није Бог човеколик, него је човек боголик“ (Хаман). Зна да није Бог оставио човека него човек Бога. Зна да „испод разине људског није животињско него демонско“ (Хамваш). Зато, аман, и пише. Цело његово
дело, све што је написао (а скоро ништа није прећутао), ту је да нас згрози и тргне,
отрезни и преокрене. Да све наше доведе у питање и промени нам смер. Јер на крају
пута на који смо се одметнули није тек човек-фукара, него ђаво. На више места понавља се мотив: „Нема тога ко се од силног пића не прозли. Ко не презупчи.“ („Дезертер“, „Удара гоч: о злу и злату“)
Да нема наде у тај преокрет, да не верује у скривену лековитост свог сведочења, писац би напросто заћутао. Цело његово књижевно дело откотрљало би се у
једној пијаној сузи, у свитање.
*
Учини ли се читаоцу да нека прича Небојше Јеврића нема поенту, или је
поента слабуњава, требало би да зна: у томе је поента. Опомена да такве животе живимо, у таквим провалијама векујемо. Без поенте.
*
Неко је одлично приметио да многе Јеврићеве приче гасну у зору и многи
јунаци баш тад заувек одлазе. Управо онда кад „светло јутро ствара привид да нешто
почиње“ (Борхес). Не без разлога, Јеврића доводе у везу са поетиком апсурда и хорора, са оксиморонски постављеном бајком и непренаглашеним елементима фантастике. „Зато Јеврић уме да осећа мисли и мисли осећања“, пише Добривоје
Станојевић, његов истрајни тумач. „Стручњак је за освртање унапред. Његов смех, за
који се понекад чини да је шкргут, одјекиваће, и због других књига, још дуго у српској
књижевности.“
*
Хумор је, да, нарочит састојак ове прозе, ове аветне поезије. И кад је притајен
и кад је громогласан, и кад је црни и кад је дечји, он изводи на шири друм, даје назнаку наде и ведрине. Често су код Јеврића најуспелије поенте у вези са грким хумором, као у причи о упокојењу пудлице са Дедиња („Реквијем“) или о пијаном
песнику („Кукрика“) који се из обезнањености буди у мртвачници и рецитује антирежимску поезију, па касније каже: „Ово је први пут да ме нико није пријавио. По-
штен неки свет.“
Рекох у једном давном стиху: „Смехом се разгоне будале и демони.“
*
Још један од пресудних чинилаца Јеврићеве прозе: нежност и бајковитост.
Нежност је, знамо, најмоћнија сила на свету (види пасаже о деветогодишњој Тањи
Кењић из Неџарића, у причи „Певају небеса“, или дечачко оплакивање једног умлаћеног јежа у причи „Јежурка у вихору светске историје“).
А бајке? „Госпођо“, каже приповедач немачкој новинарки на ободу ратног Сарајева, „зар ви не знате како је писац Малог принца, Егзипери, завршио? Написао је
Ратног пилота. Зар не разумете да су у рату бајке потребније него у миру? Једино у
бајкама добро побеђује. Да ли ви знате зашто су се нама Србима одушевљавала браћа
Грим?“
А она, новинарка? „Гледала ме водњикавим зеленим очима док јој је у дрхтавим рукама догоревала америчка цигарета. Баш ништа, ни о мом народу ни о мени,
није јој било јасно.“
*
Јеврић презире оне који врхуне у писању ни о чему. У целомудреном кашљуцању и тобож ученом пренемагању. Зна: прича је квасац живота и везивно ткиво и покретач и утеха. И ако сломљен испружиш руку кроз прозор, у кишни дан, накапаће
ти литература.
Дуго је мислио – поверава то често и свима – да су писменост и уредност и
стил скровиште за недаровите, изговор и смоквин лист. Сад зна да није тако и да без
потраге за савршеном реченицом нема мајсторства. А без мајсторства нема смисла,
па ни правог живота. Писменост и стил нису циљ него услов. Истински таленат не
обитава у дрљавости, нити се она њиме може оправдати. Па Андрић је преговарао о
свакој измени у реченици, Црњански се тукао и раскидао уговоре кад му помере
својеглаву запету. Толико је то неважно.
И Небојша Јеврић, „у цвету старости“, прикучио се тим позицијама. У
Мртвом диму види се колико је то благотворно.
*
Превалио је дуг пут између две таме. Једне измишљене, артифицијелне,
књишке, али једнако ледне и опасне, друге дозване и стварне, унутрашње и спољашње, злопутне и понорне. То је лук од Црног кофера (1981) до Ђавољег јајета
(2021) и Мртвог дима (2024).
Тешко је рећи шта је све видео на том путу, али знамо да је од тога бежао натраг у причу, понекад грозничаво, понекад усиљено, у неком прастаром страху да се
прича једне ноћи неће одазвати и да ће остати сам „под леденим равнодушним звездама“ (Ного).
*
„Лутајући по злу путу у трагању за причом, срео сам Нечастивог лично. Смеје
ми се у лице. И данас га чујем кад затворим очи. Смех другова што ми се ругају због
суза. Никада више нисам плакао.“ Ове Јеврићеве реченице, из приче о јежурки, с разлогом су се нашле на полеђини Мртвог дима.
У последњем постдејтонском месецу Српског Сарајева, Јеврић (односно његов
приповедачки глас) вели: „… Лутају чопори напуштених паса. Напуштени људи напуштају и псе. Њихово завијање личи на јецаје, на крике.“
Лутање је жиг на челу онога који је „пао као човек а буди се као човечанство“.
*
Једном у врело лето, деведесет и неке, свратих код Небојше у неко поткровље
у Крњачи. Затекох га за писаћом машином, усред битке. „Седи и не сметај. Видиш да
сам на службеном путу“, рече. У редакцији Дуге, где смо обојица тада писали, мислили су да је Небојша на фронту, негде на Романији. А заправо је фронт увелико био
у њему. Иако још зелен, знао сам да он, сабласан и изранављен, у тој ватри мора изгорети.
Овај Небојша сад, преда мном, тридесет година касније, овај необични окрајак,
писац овдашњи, овај што ми доноси Мртви дим да омиришем, други је човек. Из пепела пробуђен и изнова срочен, из чељусти боце и загрљаја Црне Принцезе отет, од
штектања писаће машине спасен, поново рођен у истој кожи. Прича је наизглед иста,
као по истој мустри одштанцована, али то више није за сладокусце згаришта, није то церекало које ужасима пренеражава дебелгузе малограђане, није то тек извештај „дописника са периферије“ о образу сецикеса и тананим дрољама, него бескрајна поема
о трагичности света и човека. Поема о смешној нади.
Пред нама је онај што се спуштао у пакао и преживео.
У љуштуру Буковског и Хармса населили су се Достојевски и Бабељ.
Није то мртви дим него кадионица.
Не будите ташти и површни, размислите о томе.
Не будите наивни и необавештени, не тражите Мртви дим међу награђеним
књигама прозе.
*
Ономад написах, у поговору за Ратну трилогију Небојше Јеврића:
„… Писац који је поштено платио сваки свој редак, ћутке крварио на оштрим
ивицама својих речи, досеткама откупљивао своју главу као Аска игром. (…) Скитач
по ужасним висинама, путник спаљеном земљом, ландарало за којим горе путеви,
горе године, горе земље и тела људи у ватри старе страсти, у ватри смрти.“
Тако је и данас, само што он сад зна за јадац. Више не застаје да се на том
огњу огреје и осуши чарапе, да појењем удави пакао. Не иде тамо, пише по сећању.
*
Бануо је почетком 2015. у редакцију Националне ревије „Србија“, као да га је
поплава избацила.
„Дај ми нешто да пишем“, рече ми. „Морам нешто да радим, полудећу овако.“
Како спојити његову мрчају са овим умивеним геопоетичким часописом?
„Добро, пиши нешто што може проћи код нас, објавићу ти.“
„Шта да пишем?“
„Пиши бајке. Започињао си то и пре, али би увек потонуо пре времена.“
„А ђе ја, овако аветан, бајке да пишем?!“
„То ти је терапија. Лечи се чедношћу. Обраћај се искључиво деци.“
„Добро, дај ми неки рок.“
„Седам дана за прву.“
За седам дана послао ми је бајку о девојчици Иконији и Господару паукова.
Тако је, у Националној ревији, почео да нараста Осми патуљак (2018). Кумче моје.
*
Имао бих још нешто да кажем Небојши, о Небојши, али нека.
Нека остане на овоме.