Бранислав Матић
„МНОГО МИ ЗНАЧИ СЕЋАЊЕ“
Кроз пукотине упорног заборава
„Потражиће те у забораву.“ Тако, у познатом стиху и наслову из 1964, навешћује
Танасије Младеновић. Андрић вели да је „заборав смрт са правом на наду“. Чувени
песник са руба пампе, слепи а видовити, издиктирао је: „Сећање је име које дајемо
пукотинама упорног заборава.“ Новалис: „Свако сећање је садашњост.“ Цео један корпус
литературе који бисмо могли назвати ’мистиком сећања‘ указује на то да су највиша
знања, заправо, поново досегнута сећања. Обриси човекове првобитне висине. Артур
Кестлер додаје: „И имагинација је само врста сећања.“ Френсис Јејтс, у студији из 1966,
предочава историју вештине памћења. Да ли је и сећање вештина, или дар, или петељка
о којој висимо над провалијом таме и безимености?
Сећање је једна од чворних тема филозофије, психологије и уметности,
нарочито књижевности. У савременој српској књижевности, Драган Лакићевић је
један од писаца и песника код којих је то најизразитије. Понекад помишљам да се
цела његова књижевност, сва њена разуђеност, може свести на поетику сећања. Јер
у дубинама Лакићевићеве уметности, сећање је и белина снега у Морачи, и стари
платан у Топчидеру, и ћутљиве митске планине, и метафизика завичаја, и водопад
Светигора, и породични албум, и књига на полици на коју пада последњи зрак сунца,
и мач кнеза Стефана, и неке давне очи у којима је утеха света. И сама поезија,
умногоме, обред је сећања.
И Лакићевићева нова књига прича (Љубавни регистар, 2024) тако је саздана.
У њој су, како с разлогом истиче АлександраЖежељ Коцић, „три дела увезана темом
сећања“. У првом је сећање кроз дечје очи и загонетку детињства, у другом су људи
као огрисци историје и друштва, у трећем су љубави. Смешне љубави, додао би
Кундера. Љубави којих можда није ни било, које смо домислили као последњи
пламичак у зими и ноћи. У том трећем делу је и прича „Много ми значи сећање“, од
које полазимо и до које долазимо у овом запису. Није то само наслов једне приче, и
није само кључна реченица целе ове књиге, него и темељ књижевности, срж културе
и предања.
Из свих димензија и значења, сећање се овде сажима на лично, како је можда
било одувек. Нама рођеним у претходном миленијуму, прошлост сада као да постаје
неизвеснија од будућности. Као да ћемо ускоро почети да се бавимо прорицањем
прошлости. Пробудили смо се, нагло, у непознатом свету. Кулисе су промењене,
потонули су и пореци, и земље, и градови, и људи. Памћење је непоуздано, све је то
остало у неком филму који је давно отишао из наших биоскопа и видокруга. Памте
ли нас бар наше некадашње љубави, стварне и могуће? Чини нам се да још у себи
носимо важне реченице које нисмо успели/смели да им кажемо, дарове које нисмо
знали да дамо, сусрете који се никада нису догодили/поновили, пре него што је све,
како каже Лакићевић, „потиснуто животом и испретураним доживљајима“.
Те мисли и мотиви покрећу Игора, јунака-приповедача ове приче. Искрсавају
пред њим Оливера, Ћака, Мира, Косовка, Верослава… Где су сад? Помисле ли
понекад на њега? Знају ли да је жив? Потраже ли га на интернету? Схватају ли да је
тада био „одвећ млад, млађи и од ње и од себе“? Или да је био „већ остарио, бирао
речи, неприступачан пред приступачним женама“?… У мноштву лирских детаља код
Драгана Лакићевића су племенитост и сета оних који, суочени са пролазношћу,
опраштају свету. Оних којима је сећање драгоцено бреме, најфиније ткање од којег
су и у којем су.
„Много ми значи сећање“, каже Лакићевићев јунак. А не каже, подразумева:
„Ако ме нема у том сећању, има ли ме уопште? Од тог сећања можда зависи да ли
постојим. Или сам, ипак, измислио све, па и себе самог?“