Бранислав Матић
ТРЕЋИ ПУТ ДРАГОША КАЛАЈИЋА
(Поводом књига Калајић. Видици и идеје, зборник, „Катена мунди“,
Београд, 2024, и Драгош Калајић: Огледало 20. века. Есеји о књижевности
и ликовној уметности, СКЗ, Београд, 2024)
„Ви сте Бранислав. Нисте ту да браните мир него славу. Не своју, него славу
наших светих и небеских предака, славу свега кроз шта су се пројављивали. (…) Не
обазирите се на оно што ће о Вама рећи људи. Мислите на то какви ћете бити у очима
наших светих претеча. Тамо су венци наше победе, а не овде. Овде су завети и
дужности, по којима ће нам све бити мерено. Чувајте сва божанска оглашења у срцу
човека. Не устручавајте се да будете узвишени (непријатељи ће рећи: патетични);
чувајте се да не будете ниски. Нискост је узрок многих издаја и изневеравања. (…) Ако
оправдате своје име, одбранићете све. У супротном, нећете одбранити ни себе самог.“
То су последње принципијелно важне реченице које ми је изрекао Драгош
Калајић (1943–2005), сликар, писац, философ историје и културе, геополитиколог, полихистор, један од мојих најважнијих пријатеља. Помињем те реченице зато што
упечатљиво показују какав је човек био и какав дух, какве су биле његове вертикале
вредности. Било је то у његовом атељеу подно Црвеног крста, у Београду, у јуну 2005.
Због поодмакле болести, задобијене услед америчког бомбардовања осиромашеним
уранијумом у Хаџићима код Сарајева, Драгош Калајић говорио је тешко, на тренутке
неразумљиво. Разговарали смо више од четири сата. Обојица смо знали да се
растајемо и да је све што он тада каже заправо завештајно.
Те вечери у Етнографском музеју примио је награду Прстен уметничког
братства манастира Крка коју су му доделили Срби из Крајине. По једној линији
потомак опеваног ускочког сердара Стојана Јанковића, у сродству и са породицом
Десница (из које је писац Владан Десница), Београђанин Драгош Калајић био је
нарочито везан за Равне котаре и српску Северну Далмацију. Мним да му је, присно,
то била најважнија награда у животу.
Следећег дана, поводом награде, приредио је ручак у „Чарди на крају света“,
у Ковиљском риту. Увече, по повратку у Београд, допануо је у кому и више се није
враћао. Преминуо је месец дана касније, 22. јула 2005, пет минута после поноћи.1
Опет у жижи
Прошле године (2023) навршило се осам деценија од рођења Драгоша
Калајића, догодине (2025) биће тачно две деценије од његове смрти. И баш сад ми
бележимо талас поновног великог интересовања за њега и његово дело. У минулих
једанаест месеци у српској култури и јавности нанизало се, у вези са Калајићем,
двоструко више важних догађаја него у претходних деветнаест година. У новембру
2023. у београдској Кинотеци одржан је велики скуп Драгош Калајић (1943–2005).
Видици и идеје. Учествовали су професори Мило Ломпар, Слободан Антонић,
Миломир Степић, тада директор Института за европске студије Миша Ђурковић,
редитељ Драган Ћирјанић, песник и ликовни критичар Драган Јовановић Данилов, а
свој рад приложио је и ликовни критичар Дејан Ђорић.2 Затим, пролетос у Руском
дому у Београду одржан је такође велики скуп Драгош Калајић и Русија. Осим
угледних српских учесника, видео-везом из Русије укључиле су се академик Наталија
Нарочницка и историчар Јелена Бондарјева.
Пред октобарски Сајам у Београду појавиле су се књиге Калајић. Видици и
идеје4 и Огледало 20. века5. Велика сајамска промоција, у сали „Иво Андрић“, била
је једна од најпосећенијих. Издавачи наводе да су оба наслова била најпродаванија на
њиховим штандовима.
Поврх свега, средином октобра потписани су уговори о објављивању Дела
Драгоша Калајића у осамнаест књига. Једанаест томова су наслови објављени за
Калајићевог живота, шест ће бити новоприређени, а осамнаести је Био-библиографија Драгоша Калајића. Изаћи ће у наредне две године, а носећи издавач биће Архив
Војводине.
Драгош Калајић, очито, био је необична и важна појава српске и евроаријске
мисли на размеђу другог и трећег миленијума после Христа. Па ипак, откуд тај налет
поновног великог интересовања за њега и његово дело?
Феномени културе су сложени и разлога је свакако више. Овом приликом
указаћемо само на два, чини се најнепосреднија.
Испред свог времена
Први разлог је, могли бисмо рећи, филозофско-историјски и културно-антро –
полошки.
Преко Драгоша Калајића, кроз његов теоријско-филозофски и есејистички рад
седамдесетих година прошлог века6, као и кроз његов уредничко-издавачки рад
седамдесетих и осамдесетих7, у српски језик, културу и мишљење ушли су
најзначајнији традицијски писци из 20. века и цео корпус литературе о кризи света.
Поменимо, примера ради, Мрачно доба Ренеа Генона, Побуну против модерног
света Јулијуса Еволе, Историју и утопију Емила Сиорана, Побуну маса Хозеа Ортеге
и Гасета, ново издање Пропасти Запада Освалда Шпенглера, Седам смртних грехова
модерног човечанства Конрада Лоренца. (…)
Сви они упозоравају нас на погубне процесе којима је подвргнуто модерно
човечанство. Ту су демонија свеекономизма и новца, свођење човека на
материјалистичку економску животињу, разарање миленијумских поредака и
вредности (од личности и породица до држава и народа), укидање богатства
различитости на којима почива свет, масификација и униформизација, оно што мудри
Бела Хамваш назива „новим потопом“9 и „провалом варварства по вертикали“10,
индустрија свести и индустрија снова, глобално ђубриште модерне уметности,
пљачка планете, нихилистичка пустиња која се шири, страшна провалија између
драматично брзог развоја технологије и културе средстава (на једној страни) и
духовно-културног опадања (на другој страни)… Никада у познатој нам историји
света нису разорнија техничка средства била у рукама нижих духова.
Ми видимо да сви ти процеси управо у овој нашој епохи метастазирају и показују
своје наказно лице.Ине можемо се не сетити да је неко на њих указивао још пре четрдесет
и више година.Ине можемо бити незаинтересовани да се вратимо тим ауторима и делима.
У нашем случају, то је у великој мери повратак управо Драгошу Калајићу.
Други разлог за поновно велико интересовање за Калајића и његово дело
назовимо геополитичким и геоекономским.
Већ после објављивања првог модела Римског клуба из 1972, под насловом
Границе раста, затим прве нафтне кризе из 1973, три чудне посете Хенрија
Кисинџера Кини средином седамдесетих, споразума америчког председника Регана
и римокатоличког поглавара Војтиле из 1983, покретања катастројке у Совјетском
Савезу средином осамдесетих, рушења Берлинског зида 1989, Драгош Калајић
истрајно је опомињао да је крајњи циљ јудеопротестантског Запада, заправо, Русија.
Објављивао је налазе да се око 65 одсто необновљивих извора енергије на планети
налази у Русији или на просторима под руским утицајем. Позивао се на америчке
изворе који показују да је светска хегемонија Запада до 2100. године немогућа без
овладавања руским пространством. Наглашавао да је све што Запад чини Србима у
рушевинама Југославије само стварање преседана и припрема за оно што ће бити
примењено против Русије. И да ће западноевропске „вазалне елите“11 увући Европу
у тај самоубилачки рат, рат против себе саме. Тврдио је да ће поприште главног
спољњег удара на Русију бити у Украјини, или на руским јужним границама,
средњоазијским и кавкаским („меки трбух Русије“), или у обе те зоне истовремено.
Предвиђао је, такође, да ће кључ расплета те епохалне игре држати четири
евроазијска геополитичка џина: Русија, Кина, Иран и Индија. (…)
Агентурне мреже такозваних аналитичара – тај јефтини алат лоших режима и
постмодерног колонијализма (стога и данас харају српским медијима) – ругале су се овим Калајићевим упозорењима. Говорили су да је егзибициониста, испразни денди, салонски
фашиста, молер који је свратио у геополитику, и тако даље. А све то што је подробно
износио Драгош Калајић, пре тридесет и више година, данас имамо у свакодневним
извештајима. Данас се то одвија пред нашим очима. Бољи и самосвеснији део јавности
се још сећа. Они млађи начули су нешто о томе, па пожеле да провере. И то је један од
јаких разлога за нова читања и тумачења Калајића и његовог дела.
Конзервативна револуција
Више дугих линија кроз историју идеја беле Европе сустичу се у Калајићевом
делу и погледу на свет. Од ведске, хиперборејске и зороастријске баштине, од
Хераклита, Платона, Плотина, преко староримске књижевности, далекоисточне
самурајске традиције, гибелинског средњовековног наслеђа, до Жозефа де Местра,
Хуана Доноса Кортеса, Бала Гангадара Тилака, неких писаца из сребрног века руске
културе (Леонтјева, Данилевског и Шестова, на пример), до поменутих највећих
традицијских мислилаца и уметника у 20. веку.
Ипак, изнад свега тога, Калајић у српској култури оличава онај идејни и
естетички ток настао као реакција на ништитељску провалију Француске буржоаске
револуције, онај ток који знамо под називима конзервативна револуција и трећи пут.
О чему је реч?
За почетак, довољно је погледати студију Конзервативна револуција Артура
Мелера ван ден Брука, или Конзервативну револуцију у Немачкој 1918–1932. Армина
Молера, или Кратку историју идеологија Трећег пута Александра Дугина, или
текстове Алана де Беноа на ту тему, и знаћете шта је по среди.
Укратко и поједностављено речено: буржоаске револуције донеле су, поред
свега осталог, „разоран секуларни и мамонски удар на миленијумске поретке
вредности беле Европе“, на њене сакрално-традицијске темеље. Потпуно су раздвојени, како смо поменули, технолошко и духовно. Направљен је расцеп између моћи
и етике, вештине и врлине, шпекулације и одговорности у заједници. Тајна безакоња
и демонија новца постале су главно знамење епохе која је освитала.
Каква је била реакција беле Европе?
Једни, леви либерали, похрлили су у новотарију, спремни да општи интерес
подреде свом сопственом, да себе ставе у центар а Бога дају на гласање, да своју
слободу прогласе јединим мерилом.
Други, класични конзервативци, веровали су да могу спољним конзервирањем
продужити дотрајали и обеснажени поредак, да могу напудерисати трулеж и одржати
привид да је све исто како је било у минулим вековима.
Трећи пут, негде између и изнад ове две странпутице, тражили су такозвани
конзервативни револуционари. То није јединствена и истогласна групација. Само у
Немачкој било је бар пет различитих конзервативно-револуционарних праваца и варијација, да не помињемо Француску, Италију, Шпанију. Али, сви су имали нешто
заједничко у основи: знали су да вечне метаисторијске вредности човека и
богочовечанства не смеју нестати у вртлогу једне епохе, да сакраменти нису ствар
моде или пролазних поетика, да се кров који прокишњава не поправља минирањем
темеља. Били су конзервативни у својој базичној чуварности и револуционарни у
својој методологији. Некима од њих био је близак ничеански став да „свему што је
склоно паду треба помоћи да падне“. Генерално, у намери да сачувају исконско и
примордијално, били су конзервативнији од класичних конзервативаца. У својој
спремности да мењају пролазно како би сачували вечно, да уклањају празне љуштуре
и беживотне форме, да у то уносе највишу креативност, били су модернији од левих
либерала. Зато су били клеветани и прогањани и од једних и од других.
Тражили су синтезу најбољег са деснице и са левице, трећи пут. Тражили су
традицију будућности.14 Нису намеравали да до обновитељских првоначела дођу
враћајући се уназад и оживљавајући лешеве. Били су, како ће много касније рећи
Гијом Фај, археофутуристи.15 Остварили су високе домете у књижевности (на пример
Јингер, Паунд, Бен), у музици (на пример Вагнер), у сликарству (на пример Дали),
касније и у филму и другим уметностима.
Истражујући најудаљеније и најопасније границе ствари, неки су залутали и
никада се нису вратили. Неки су се играли ватром и у њој изгорели. Али оставили су
нам трајни наук да се не сме тек тако повиновати стихијама историје, идеологије и
политике, да истина често измиче пуким паровима логичких супротности, да се не
сме „отићи немо у тамну ноћ“.
У 19. веку, па све до Другог светског рата, Срби су имали више суштинских
конзервативних револуционара, чак и кад они себе нису тако звали и доживљавали. У
култури, изразито, Вук Караџић. Или Владимир Вујић, преводилац Шпенглера, и круг око
њега. Или Милош Црњански и круг око његових Идеја. У богословљу, по више битних
елемената, били су то Николај Велимировић и Јустин Поповић.16 У политици и
идеологији то је покушао да буде несрећни Димитрије Љотић. (…) После Другог светског
рата вероватно једини прави српски конзервативни револуционар, у европском смислу,
био је Драгош Калајић. Можда је обновљено интересовање за њега и његово дело плод
осећаја да је данас излаз из „епохалне таме постистине“ управо у конзервативној
револуцији. Није случајно што су међу личним исписима које нам је оставио Драгош
Калајић и ове реченице Дријеа ла Рошела: „Функција интелектуалаца (…) јесте да иду
испред свакодневних догађаја, да искушају ризичне стазе историје. Није страшно ако
погреше. (…) Довољно је што су изашли из стада масе. Будућност се ствара од оног што
ће видети већина и што је предосећала мањина.“