Божо Милошевић
Радослав Братић (1947‒2016)
НОСТАЛГИЧНИ ОСВРТ САПУТНИКА
(Радослав Братић и његова младалачка поезија)
Осврт на поезију из ране младости Радослава Братића, после више од пола века, за мене има двоструко носталгичан осећај. Како појам носталгија ‒ према њеном
изворном значењу код старих Хелена ‒ означава болан повратак у завичај, то се овај
осврт односи и на властито (под)сећање, не само на Радослављеву поезију, него и на
наше заједничко одрастање у истом географском и културном амбијенту, као и на
касније целовековно дружење и честа „размењивања“ сећања на наш херцеговачки завичај; било где да смо се налазили. Из тог, првог разлога, осврт на (рано/младалачко)
Братићево поетско стваралаштво има за мене и лични „жал за младост“, коју смо обојица живели, дружећи се од најранијег детињства; како у родном сликовитом
билећком сеоцету Брестице, касније у основношколском узрасту у Билећи и Планој,
потом у зрелом дечачком средњошколском добу у Требињу (као нашој истинској
поетској инспирацији), као и током студија у Београду и живљења у Србији (он у
Београду, ја у Новом Саду). Други мој носталгични осећај у осврту на Братићеву
поезију извире из живих сећања готово на сваку његову поетску творевину, јер смо
све до краја студија заједнички проживљавали разнолике тренутке у друштвеним
околностима и специфичним културним условима који су нас обликовали као
личности.
Повратак на та заједничка сећања и оживљавања осећања који из њих извиру,
неминовно ми ствара слатку бол, како због свести да се ево већ пуну деценију не
дружимо у стварности (иако ми се често причињава да Радослав није у „Алеји заслужних грађана“ на Новом гробљу у Београду), тако и због поновног уживљавања
у његове стихове (и то с јаким разлогом). Сматрам да је тај разлог „јак“ зато што у
овом осврту желим да у наш заједнички завичај (а одатле и и ширу књижевну јавност)
пренесем бар мало подсећања на Радославово младалачко поетско стваралаштво, које
је готово нагло усахло на његовој другој години студија. У том смислу, овај осврт
треба разумети као прилог његовој дубинској биографији (уз елементарни наговештај
„биографије о другима“ који су му били блиски од ране младости), а који указује на
књижевно стасавање једног врсног српског приповедача од његовог најранијег
животног доба. На крају текста су приложене фотографије, које служе као знак бар
елементарне илустрације мојег „сапутниковања“ са њим; а не као израз личне по –
требе за властитим „уздизањем“ поред књижевног великана из заједничког завичаја.
То морам посебно да нагласим на почетку излагања зато што о Братићу пишем у
данашњим, измењеним социокултурним условима, у којима превагу носи „ими –
џологија“ у сваковрсним облицима јавног представљања (коју смо и ми примећивали
као велику ману „надгорњавања“ код неки „земљака“ које смо сусретали крећући се
широм српског духовног простора и у срединама у којима смо живели. Ни он то не
би желео, а ни ја такво понашање нисам ни до сада исказивао својим деловањем.
Иако ће о томе још бити речи, потребно је да још једном кон статујем да се Братић
после друге године студија искључиво усмерава на писање прозе, која му је овенчана
најпрестижнијим књижевним наградама и „славом“ у средишту српске културе.
* * *
Заједничко одрастање и дружење са Братићем датира од првих систематских
лекарских прегледа (у његовој седмој и мојој петој години живота), када смо се
„зближили“ „преживљавајући“ заједно страх од вакцинисања, у просторијама основ-
не школе у суседном селу Корита; коју ћемо касније заједно похађати до завршетка
петог разреда. Као одличне ученике, учитељи су нас подстицали да се бавимо разним
ваннаставним активностима; између осталог и тако што су „откривали“ и пред
другарима похваљивали тадашњи наш дар за писање краћих записа о нашим доживљајима изван школе. У петом разреду основне школе смо – на путу од куће до школе,
дугом три километра – читали те наше записе. Једног топлог мајског дана, док смо у
хладовини овећег храста/цера размењивали свеске с тим записима, Радослав рече да ће ми „открити једну тајну“ (коју не смем никоме рећи), а то је да он има неколико
својих „песмица“; које ми је одмах прочитао из једне посебне свешчице.
Сећам се да се једна кратка песмица односила на његов жал за родном кућом
у којој су живели он и његова мајка – која им је изгорела „у пламену до неба“ (годину
и по дана пре тога читања). (Тог тренутка ми се у глави појави визија тог „пламена“,
јер сам са старијим члановима своје породице гледао са мањег узвишења, како у
мрклој ноћи тај пламен куће која гори обасјава пола села). То Радослављево поверење
у мене да ћу чувати његову „одату тајну“ и мене охрабри да му „признам“ да и ја
имам неколико написаних песмица – које сам написао након што сам видео да мој
старији брат (његов имењак, Радослав), тада средњошколац – има већ „пун блокчић“
написаних песама, па ме је то подстакло да и ја покушам „слично“.
Међутим, за те наше песмице нисмо говорили никоме, па је то остала „наша
тајна“ све док је нисмо крајем осмог разреда основне школе „открили“ старијем
Радославу. Он ће с одушевљењем да прихвати нашу заинтересованост за писање
песама, па је одмах предложио да формирамо окосницу једног клуба младих песника.
Клубу смо убрзо дали име „Свитања“. Од тада смо почели да повремено једни
другима рецитујемо своје стихове. Такође, готово спонтано смо почели да се
међусобно ословљавамо тако да смо млађег Радослава називали по презимену –
Братић, како би у нашим разговорима са другим саговорницима они били међусобно
препознатљиви. Такво ословљавање ће остати за цео живот. Пар месеци после тога,
Братић уписује средњу машинску школу (егзистенцијално „приморан“ због добијене
стипендије), а ја гимназију; и селимо се у Требиње.
У Требињу се наставља наше, а посебно Братићево, интензивније писање поезије; посебно од како смо неколико месеци после наставка школовања званично
регистровали Клуб младих писаца „Свитања“ у општинској управи тог града. У
организацији тог клуба и пријему нових чланова из Требиња посебно смо се ангажовали Братић и ја; наравно уз велику подршку и савете Радослава Милошевића
(који је прве двије године рада Клуба био на студијама изван Требиња) и у извесној
мери уз подршку тадашњег главног и одговорног уредника листа „Глас Требиња“
(Драшка Бубрешка). Отуда ће се, у том листу, већ прве године рада тог клуба појавити
песме неколико чланова „Свитања“; међу којима и песме његових покретача. Наредне
три године, млади требињски песници су периодично јавно читали своје стихове на
пригодним средњошколским свечаностима у школама и изван њих.
По доласку са студија старијег Радослава, и његовог запошљавања на месту
професора у Центру средњих школа у Требињу, следило је оно што ће више деценија
касније бити један од препознатљивих обележја Требиња и Требињаца широм
српског простора; а то је покретање „Дучићевих вечери поезије“ (прве две године
доста „стидљиво“ и не без отпора од стране неких „званичника“, а касније препознатљиво прво у босанско-херцеговачким оквирима и потом ширим бивше Југославије). Томе су два Радосалава дали највиши допринос, уз каснију испомоћ осталих
чланова Клуба младих писаца „Свитања“, као што су новопристигли у његово
чланство – прво Тодор Дутина, а потом Олгица Миличевић/Цице и Доброслав Ћук.
Шира препознатљивост песничког активизма чланова тог клуба почела је да
се примећује и пре његовог званичног регистровања; посебно од како смо оба Радослава и ја учествовали на „Првим Козарачким сусретима младих писаца“ (јули
1964. год). У годинама које су следиле (посебно у првих десетак година) одвијала се
– у ширим друштвеним оквирима – препознатљивост („афирмација“) требињских
песника који су потекли из „Свитања“. То се дешавало првенствено кроз њихово
учешће на више поетских вечери и „фестивала“ (од Козаре/Приједора, Тузле, Лукавца, Добоја, Бијељине, Сарајева, Дубровника, Никшића до Београда, Врбаса и
Сремске Митровице). У току средњошколског периода живота у Требињу, Братићу
(као и мени) некако је „полазило за руком“ да повремено одсуствујемо са наставе по
три-четири дана, како би смо могли да учествујемо на више тих поетских вечери.
Релативно лако смо добијали оправдања од директора Центра средњих школа
(филозофа Р. Вучуревића), вероватно и зато што је Братић био председник средњошколске омладине, а ја председник школске заједнице ученика тог школског центра
(док смо оба истовремено били у четвртом разреду чланови општинског комитета
омладине у Требињу). Обављајући те школске „функције“, готово илегално смо Братић и ја, организовали вероватно највеће (по броју учесника) антиратне демонстрације у Требињу икада, крајем трећег разреда средње школе (мај 1967. године). Те
демонстрације смо организовали, заједно са неколико даровитих ученика средњих
школа, као знак солидарности са тадашњим страдањима народа у Вијетнаму. Иако је
то био главни њихов садржај, ипак смо обојица због тога добили озбиљан прекор од
тадашњих општинских „званичника“ и неких наших професора. Тај прекор смо
вероватно добили и због тога што нам је стигао возом из Београда готово пун вагон
антиратних транспарената за ту врсту демонстрација.
Пошиљалац је био бивши требињски гимназијалац и истакнути активиста
међу тадашњим београдским студентима ‒ Владимир Мијановић (легендарни „Влада
Револуција“, најпрепознатљивији „лик“ студентских протеста у Београду, 1968. године; који је од тада „пао у немилост“ власти). Отада су неки људи из тадашње
требињске власти (укључујући и двојицу наших средњошколских професора) постали „ванредно сумњичави“ према нашим активностима; посебно од како смо у Београду нас тројица први пут формирали Завичајно удружење Требињаца, непосредно
по упису студија (али смо онемогућени да јавно окупљамо „завичајце“, управо због
спречавања његове званичне регистрације).
Посебно афирмативни наступи једног дела чланова Клуба младих писаца
„Свитања“ (у којима сам континуирано учествовао заједно са два Радослава) били
су трећи седмодневни сусрети младих писаца на Козари, у лето 1967. године; када смо
били „званично“ представљени публици Приједора и околних места као „група
младих требињских песника који су први пут покренули Дучићеве вечери поезије у
њиховом завичају“ (у пролеће те године). Тада смо имали прилику да се „дружимо“
са познатим књижевницима/песницима (Б.Ћопићем, С. Куленовићем, С. Раичкови –
ћем, В. Парун, М. Ољачом, Р. Прерадовићем и др.). Тај јавни наступ нам је уливало
самопоуздање да касније кренемо у садржајније припреме за окупљање младих
песника на следећим „Дучићевим вечерима поезије“. У међувремену нас посећују у
Требињу поједини млади, али и већ афирмисани, песници из окружења и Сарајева
(као што је Д. Трифуновић), који заједно са нама рецитују своје најновије стихове
претежно пред средњошколцима, а периодично и пред широм требињском публиком.
Из тог периода вреди поменути и наступ требињских песника на тродневном
„Првом маратону поезије“, у Сарајеву (пролеће 1969); када из Требиња учествују
Радослав Милошевић и Тодор Дутина, а Братић и ја долазимо из Београда (где смо
почели да студирамо). Како смо нас четворица требињских младих песника стигли о
на сарајевску жељезничку станицу, готово истовремено из супротних праваца, на
изласку из воза имали смо и „званични дочек“. У име организатора, на перонима нас
је поздравио књижевник А. Сидран. Поздрављајући се са нама, Сидран је држао левом руком једног поодраслог „дечака“, који нам се представио презименом ‒ Кустурица (Емир ‒ прим.); да би се при том Сидран нама мало шеретски обратио речима:
„Запамтите то презиме, јер ће се за њега још чути“. Наредних дана се заиста одвијао
својеврсни „маратон“, на коме су се песници из целе бивше Југославије даноноћно
смењивали на позорници пред публиком, непрестано око 60 сати; дружећи се и
упознавајући се међусобно. Три месеца касније, такође су били запажени наши наступи (два Радослава и ја, уз присуство са својим сликама мојег друга из требињске
гимназије, сликара и студента архитектуре у Београду, Растимира Цица Поповића) на
вишедневном поетском дружењу песника на Тјентишту (лето 1969). Тада су, поред
нас, одржали посебан песнички „перформанс“ крај Сутјеске неки од тада популарних
и препознатљивих песника (П. Зубац, М. Витезовић, Р. Јововић и др.).
Иако са мањим бројем учесника, нису били мање занимљиви ни наши сусрети
са песницима из других средина, приликом песничких вечери које су они организовали у својим, већ поменутим, срединама. Поменућу посебно прво гостовање
младих требињских песника у Никшићу, непосредно после званичне регистрације
клуба „Свитања“. Док смо путовали возом („ћиром“) за Никшић – оба Радослава, ја
и тек учлањени Доброслав Ћук, уз још неколико „сапутника“ – целим путем у
купеима смо рецитовали своје и туђе стихове; све уз духовите и чак „урнебесне“
коментаре Ћука. Те вечери смо, негде у касне сате, посетили старијег песника Вита
Николића у његовом скромном стану у Никшићу, где нам је он онако „боемски“
рецитовао неке своје стихове. Остали су ми у дугом сећању следећи његови стихови
(који су ми тада чудно „одударали“ од оних које смо ми-почетници писали): „Дане,
ђубре једно/, не свиће се тако/ Врати се, па поново свани“. Сличних „догодовштина“
у Братићевом и мојем дружењу је било „напретек“. Али, сећам се и непријатнијих
сусрета нас, чланова „Свитања“, с неким песницима; као што је био један од првих
са Л. Паљетком у Дубровнику (пролеће 1966. године).
Иако се он претходно договорио са песником, проф. Радославом Милошевићем
да ће организовати наш поетски наступ у нама суседном граду, по приспаћу тамо смо
увидели да од тога нема ништа; а сам Паљетак се једва „удостојио“ да поразговара са
нама петнаестак минута у читаоници дубровачке библиотеке. Више никада нисмо ни
покушавали да тамо наступамо као млади песници, иако смо имали међу-средњо –
школску културно-забавну и спортску сарадњу (не само са дубровачким, него и са
суседним билећким, гатачким и херцегновским средњошколцима). Сасвим другачија
(приснија) комуникација се могла остварити са младим песницима у другим срединама
(у Сарајеву са Д. Трифуновићем, у Тузли и Лукавцу са А. Мујкићем и Ј. Ловрић, у
Приједору са В. Крчковским и Р. Прерадовићем и супругом му Стевком, у Бијељини са
Ј. Бегићем). Из тих средина су гостовали неки од њих код нас у Требињу.
Са завршетком средње школе у Требињу, Братић (као и ја) одлази на студије у
Београд. Братићев „немирни дух“ се и ту исказао, одмах на почетку студија; тако што
је (уз моје ангажовање) оформио Клуб младих писаца „Генерација 69“ у Студентском
граду.
Активност тог клуба је трајала релативно кратко. У његовом окриљу су
деловали пре свега студенти-песници; од којих ће неки касније постати познати, чак
и посредством њиховог „уласка“ у школске читанке (као што је Р: Брајковић). Чла –
нови тог клуба ће, наредне две године, читати своју поезију на више јавних наступа
у Београду (које сам ја најчешће водио и усмеравао). Братић је био „прави мајстор“
у „анимирању“ младих песника из студентске популације. Он је њих упознавао како
на факултету тако и током његовог „експресног“ ангажовања на писању текстова/прилога за српски/југословенски омладински лист „Младост“ (Београд), али и
током наше заједничке хонорарне ангажованости на сарадничким новинарским
задацима у Радио-Београду 2 (посебна емисија „Радио-Младост), као и током његовог
обављања функције уредника културног програма у Радио-Студентском граду.
Током „бруцошких“ дана, осим јавних наступа пред студентима у Студентском
граду, као и на тада „култној трибини“ у Дому омладине Београд, периодично смо
самоиницијативно (обично после положених испита на факултетима) јавно рецитовали своје и туђе стихове најчешће у тада престижним београдским ресторанима
„Зона Замфирова“ и „Далматински подрум“. То је, у ствари, био покушај нашег ими-
тирања „боемског понашања“ пред кафанским гостима. Они су нас том приликом
чашћавали са толико флаша далматинског и херцеговачког вина да смо ми крајем
вечери поново све те флаше разносили и поклањали оним правим кафанским „бое –
мима“ што остају неко време и после „фајронта“. Врло брзо смо увидели да такво,
доста смело а још више непримерно понашање за наше карактере, па смо убрзо
одустали од сличних јавних „испада“. На одустајање од таквог понашања утицала је
наша решеност да се још озбиљније посветимо студијама.Међутим, са ове временске
дистанце, могао бих да закључим да су Братића (као и мене) сви ти јавни наступи –
од наши средњошколских до студентских дана – подстицали на писање својих
стихова и на њихова саопштавања у јавном простору. То је била нека врста младалачке стваралачке инспирације у комуникацији с публиком. После тог периода,
стваралачки порив неће пресахнути, али ће се испољити у другом виду.
После прве године студија, Братић напушта Факултет политичких наука, на
који се уписао „силом прилика“ (јер због завршене средње машинске школе није
могао да упише филолошки факултет). Захваљујући првим објављеним књижевним
текстовима као „јаким референцама“, он (уз подршку тадашњег ректора БУ Драгише
Ивановића) ипак уписује Југословенску и светску књижевност на Филолошком
факултету у Београду. (Убрзо и ја уписујем Светску књижевност на том факултету,
надајући се да ћу „упоредо“ са студијама социологије на Филозофском факултету успети да бар слушам занимљива предавања тада још занимљивијих професора књижевности). Е, тада, на Филолошком факултету ће се Братић осећати као „свој на
своме“. Почео је интензивније да сарађује и да се дружи са мање или више познатим
српским писцима; правећи занимљиве интервјуе с њима за разне листове, књижевне
часописе и за радијске емисије. Они су га врло брзо прихватили као врсног саговорника и, уз то, младог човека који има развијену приповедачку машту и
социјалну интелигенцију, као и изражене организационе способности. Од тада ће
Братић наставити да уређује разне књижевне часописе, почев од факултетског „Знака“ па до одговарајућих садржаја у тада најпрестижнијем српском књижевном часопису „Књижевност“. То је период у Братићевом животу када се он неповратно
„отис нуо“ у писање приповедака и романа; по чему ће он остати препознатљив у
српској књижевности друге половине двадесетог века.
Имајући у виду моје непосредно искуство са Братићевим „преласком“ са
поетског на приповедачко-романсијерско стваралаштво, вредно је поменути да се он
јавно „огласио“ – и у виду драматизације првих запажених приповедачких текстова
– са радио-драмом „Растурање лика Григорија Микетића“. Та драма је изведена на
Радио-Београду, као и на тек отвореној камерној позоришној сцени у „Фонтани“ –
тада први пут у Југославији изграђеној и награђеној за архитектонски обликовану
вишефункционалну грађевину на Новом Београду (1972). Седећи у „пробраној“
београдској и студентској публици, приликом извођења те драме, јасно сам препо –
знавао у њој Братићеве почетне замисли, које ми је он читао у „расутим“ деловима
више пута док смо се дружили на основношколским распустима у његовој (подстанарској, рођачкој) кући или крај кревета остарелог и непокретног му стрица-
„Солунца“ у комшилуку. Тај његов стриц нам је знао да прича данима у поподневним
часовима „приче од давнина“ (како би нас што дуже задржао уз себе „да не буде сам
у соби“). Њих је Братић врло ревносно бележио у своје свеске, више година у
континуитету. Те приче, као и целоживотно „приповедање“ његове мајке Јова –
не/„Бајуше“, наћи ће се у измаштаној митској стварности већине његових касније
насталих и објављених прозних дела. О томе је написано мноштво књижевних
приказа и критика од стране најеминентнијих српских (па и југословенских) писаца,
књижевних критичара и професора универзитета. (Највећи део тих – углавном
афирмативних критика – сакупљене су и објављене у посебној књизи Сабраних дела
Радослава Братића, у девет томова (Београд: Просвета. 2012).
* * *
У периоду после објављивања својих (младалачких) песама, у „зборнику“
Сунчане капије, која је публикована у Требињу, 1968. године, Братић је наставио да
пише и да рецитује своју поезију на разним јавним наступима (још две-три године
потом), али их није публиковао у трајнијем штампаном облику. Живо се сећајући
нашег заједничког одрастања и „упоредног“ школовања у истим срединама, могу без
двоумљења да тврдим да је Братић престао да пише поезију управо у време када му
је изведена поменута радио-драма; тј. у његовој двадесетчетвртој години живота
(1972. године). Од тада се он искључиво посветио писању прозних дела. То је време
када се и наше поетско „сапутништво“ раздваја. Он се, поред писања прозе, посветио
уређивању књижевних часописа и припреми књижевних дела и других публикација
разних аутора, углавном врхунског стваралачког домета, у тада најпрестижнијој
издавачкој кући у Београду (БИГЗ). Од тада се углавном прекида наше заједничко
„путовање“ у сфери поетског израза. Он целим бићем оде у прозу, а ја се усмерих у
трајно бављење науком и професуром на универзитету (уз ретке „излете“ у поетски свет). Имајући то у виду, по позиву мојих пријатеља-требињских песника (старих и
нових) прихватио сам да овим краћим освртом освежим оно што је било поетско у
стваралаштву Радослава Братића; и то до почетака његовог препознатљивог прозног/књижевног стваралаштва.
За највећи део Братићевих колега из Удружења књижевника Србије (у коме је
он готово три деценије био активан и као секретар и као потпредседник) било је
немало изненађење када су, неколико година после његове смрти, код његове супруге
Габи они угледали прву поетску књижицу шесторо младих песника из клуба „Свитања“, под називом Сунчане капије; у којој се налази осам Братићевих раних (младалачких) песама. Једноставно, Братић је за све београдске писце и књижевне
критичаре био и остао „рођени приповедач“. Али, ето појави се ипак неко ко ће –
казано доста прозаичнијим језиком – јавно да „сведочи“ како се Братићев почетни
поетски импулс оваплотио у виду врхунских приповедака и романа. Тих осам Братићевих песама, у наведеној „збирци“, доста јасно показују да се ради о једном дечачки стасалом сензибилитету. Из њих исијава и љубав и лична тескоба, али и
одређена доза самосвести. У првом реду, ради се о исказаној љубави према „драгој
мајци“; која га је однеговала до пунолетства; упркос изразито туробних услова у
којима су њих двоје живели током његовог детињства (баш како то гласи поднаслов
његове песме „Пакао у мојој души“ – „мојој мајци мојој драгој“). Зато му сваки
наредни растанак са њом и одлазак „у свет“ личи на онај први, када му се чини да је
„сваки (је) одлазак увијек ружан/ псујем и пљујем на дан тако тужан“. Одлазак из
дома и остављање мајке саме у њему, пратиће га и у реалном животу; све док је није
довео у свој нови дом у Београду. после двадесет година њеног „самовања“, у коме
су живели док их смрт није раздвојила.
Иако су Братића опомињале стрепње и савети мајке још од првих растанака,
(„мајка ми каже чувај се сине даљине и висине/ то је то од чега се гине“), он се
самоуверено определио путем којим се може стићи до књижевне висине, а да не „гине“.
Та његова рана самоувереност у властите способности посебно се назире у стиховима:
„ја сам тај Радослав први/ око чијег се имена природа снажи…/ који сам сачувао сунце
од кише…“; да би се такав осећај опет исказивао и у другим његовим песмама, посебно
у стиховима „Пјесме о мојој глави“ и „Сасвим сам“ из збирке Сунчане капије („сам у
средини сунца/ сам против смрти своје/ лишавам себе од судбине“), као и у песми
„Посљедња твоја ноћ у мени“ („јер ја имам своју главу и пјесму у њој“). Ти, као и
већина Братићевих стихова из Сунчаних капија, извиру из тескобне притиснутости
егзистенцијом младалачке Братићеве личности. Он се тим стиховима отима од боли и
утвара („пакла у души“) раног детињства; не плашећи се да им се супротстави („бол не
реже као нож/ бол одржава човјека и храни“). То осе ћање га неће напуштати ни у
зрелијим годинама; када у својим прозним делима изражава рану младалачку личну
тескобу кроз лик малог Јакова (Микетића), али и кроз многе друге „измаштане“ ликове.
Поред тога, у Братићевим стиховима провејава његово „слављење“ сунца, које му оличава херцеговачки завичај, посебно требињско поднебље у ком сунце „пада у луку“
(„па ми сунце каже да руку растворим/ да ме љу би да ме ломи да ме гњави“) и где се
истински осећа његово благотворно дејство на Братићеву личност у развоју („лежећи
на боку с лудилом у оку/ пред сунцем спаљујем мржњу дубоку“).
Могло би се рећи да у тим (раним) Братићевим стиховима провејава личност
будућег даровитог књижевника и самосвесног интелектуалца; што ће се и показати,
како у његовим прозним делима, тако и у изразито комуникативним односима са најдаровитијим српским (па и југословенским) књижевницима, али и многим другим
интелектуалцима. То се посебно могло запазити приликом уручивања најпрестиж –
нијих награда за Братићево прозно стваралаштво; када су тим поводом приређивана
права свечана дружења (где сам редовно позиван и где сам присуствовао, показујући
лично усхићење за његов књижевни успех). Иако крхког здравља, Братић није престајао да пише до краја живота.
* * *
Велики дуг свом завичају он је вратио као покретач и организатор књижевних
сусрета „Ћоровићеви сусрети писаца – Српска проза данас“, који се одржавају у
Билећи сваке године, и после његове смрти (већ готово три деценије,); као и
посредством престижног књижевног часописа Нова зора, који се редовно публикује
исто толико година. После смрти (вољене) мајке, Братић све чешће побољева, лечи
се и пише; да би га смрт дочекала поред супруге у свом дому, у ком је био окружен
књигама „до плафона“, на којима су се нашле и гусле из херцеговачког завичаја. Приликом последње моје посете Братићевом дому, на два дана пре него ће умрети, питао
сам свог друга/„сапутника“/кума да ли му некако могу помоћи; на што је он готово
шаљиво одговорио (и тада као што ме је с хумором увек дочекивао приликом наших
сусрета): „Треба ми – каже – два кила здравља, ако ми можеш дати“.
Поздравио сам се са њим последњи пут и са сузним очима изашао напоље.
Братићевој сахрани, на Новом гробљу у Београду, присуствовало је више стотина
његових колега-књижевника, пријатеља, познаника и читалаца његових књига. Све
остало што је у вези са њим је саткано у његовом књижевном стваралаштву, у чи –
талачкој публици и сећањима најближих пријатеља и сарадника; као и у активизму
његове супруге Габи, која та сећања на њега освежава настављајући организацију
књижевних сусрета у Братићевом завичају и у приређивању часописа Нова зора у
Београду. На петогодишњицу Братићеве смрти отишао сам, заједно са млађим сином
Бојаном и кумом Габи, на Братићев гроб. Тада сам се присетио његових следећих
стихова из поетске књижице Сунчане капије: „земља је најцрња и најтежа/ она свему
подлијеже/ свим законима неправде и равнотеже“. Истовремено – гледајући да је сада
„у друштву“ једних од најеминентнијих српских стваралаца – за мало не изговорих
гласно: „Ако ниси, мој друже и куме Братићу, имао неку значајнију бригу друштвене
заједнице током твог одрастања и стасавања у даровитог књижевника, сада ће се о
твојем вечном почивалишту бринути цео српски народ“.
Иако је смрт неумитна, а Братићева и прерана, његов лик и деценије врло
садржајног и увек веселог дружења са њим титрају у мојој свести као сунчани
загрљај крепког херцеговачког сунца у нашем милом Требињу.