Свемир скрушено срамоту скрива,
Пребиловци ћуте. Тмина језива.
Мртва мајка сузама нерођено дијете умива.
Утроба њена, прије рођења и крштења,
зна сва српска тамничења и погубљења,
а утроба Земљина шурманачка жедна.
О, Господе, што не погледа мученике своје?!
У јаму! – крвник наговара нечастивог.
Зар у јаму брата свог?! – промукло пита мој бол –
српски Бог.
Крст рушиш, иза крста се склањаш,
убијаш, а дјецу сањаш.

Одавно нисте у Божијој руци,
од изопачености изгладњели вуци.
Душа вам пуста, за њу гријех не постоји,
Дучићев епитаф над њом стоји.
Господа сте на ножу разапели,
Вјетри вам име и сјеме разнијели!

Човјека убити можеш, али не и живот.
Он је свет – божији непоновљив цвијет.
Овдје се из камена и туге обновио,
живот се овдје из живота донио:
Пребиловци јесу и на земљи и усред неба!
Страдално село ово никоме се не да!
А рађа се:
с муком под кожом, звијездом добром,
с пјесмом у уху, са Свевишњим у духу
и у стећку вјечном!

И грла за нож поново имамо, и аманет за освету
сваком свом нерођеном дјетету!
Арамејски Твој пој, Спаситељу, не долази до њих.
Нагрди их и награди казном стрешном:
Учини да од луди постану људи!

И опет!
Крвави крик кружи космосом,
расијеца вријеме, а ријечи нема,
ријечи утјехе, оправдања и кајања,
не би таквог дана у данима стварања!
Свевишњи, ко забаса?!
Има ли икоме овдје спаса?
Цијелих породица на прозивци нема,
драча им у дому пустом опијело спрема.
Мртви овдје свијеће прислужују живима!

Бол траје, а живот ходи…

Мук очајем прекрио сва питања,
мученици молитвом небеса творе,
крваве траве о крвожедним усташама зборе.
Малене дјечје кости
у Лувру еталони невиности!
Учитељица Стана, пререзана гркљана, држи час,
хорови анђела занијемили.
О, ријетки путниче, сјети се двапут убијених нас!
Рекох ти: Анђели над Пребиловцима плачу,
пречистим сузама моје сузе умивају.
Једино мјесто на свијету гдје анђели не пјевају…

СТЕЋЦИ

Кад сам се вјенчао у цркви, коју чувају стећци,
тад нисам знао да под њима су наши преци.
Сад сјећање стење, неко лудо вријеме:
у књигама нађем – камење је моје племе.
И загледам, онда, шта на њима стоји,
ћирилица каже: „Живи поштено – Бога се боји!“
На другом клесар уклесао знојем:
„Не дирај, пролазниче, овај кам,
Господ је са мном и нијесам сам!“
На трећем, у камену, моје име пише…
Дуалност је друга – доказ вијека:
И прије сам постојао, и небо ме чека!

СЛИКАЊЕ МИТРОВДАНСКИХ ОФАНЗИВА
Дани кад је свети Димитрије по Невесињу јунаштвом кадио

Ако ми допустиш, Господе, да их сликам
подлогу бих најцрњом црном нељудских душа.
Онда бих огњеноцрвеном, каквом су нас пржили,
битке тешке приказао,
па ту проклету црвену зеленом адских им утроба преливао.
Челик би сам избијао оловнометалном –
слику да разара.
Једна другачија, људска црвена,
као крв и срца предачка слику би од таме спасила.
Бјелином Твојом, праштај ми, обзорје бих додао,
а небесно плаветна дала би нам вис,
кога би доцртавало четири стотине седамдесет и шест
медаљномједних нијанси боје вјечности…