Божидар Бјелица Јапан
НЕВИДЉИВ ИЛИ МОГУЋ ПУТ
КОЈИМ СЕ ХОДИ ПРЕМА СРЕЋИ
О животу и смрти и размеђу свијетова у причама Ранка Крстајића или
како невидљиво виде очи писца и сликара
Aуторскa дјелa Ранка Крстајића, и књижевна и сликарска, су (пре)озбиљна, а
књига прича Господар среће је кат-кад и смртно озбиљна, па сматрамо да стил њеног
приказа и представљања не би требало да буде методолошки и академски уштогљен,
како би се на различите начине отвориле капије разумијевања и аутора и дјела.
Прво да погледамо шта би могли да значе његово име и презиме. Знано је да
свако носи свој крст, али Ранков је много тежак, дат му је и презименом! А име?!
Могло би му се приписати, као и многима прије њега, да је поранио, па с тога постаје
оправдана запитаност ко и колико може да разумије и њега, и његово писање и његово
сликарство?!
А шта кажу нумеролози, ти необични „научници“ 21. вијека (у које не вјерујем): „Нумеролошка вриједност за име Ранко је 8. Особе са именом Ранко имају тежу
судбину и живот пун препрека које захтјевају велику борбеност и истрајност.“
Човјече, знају да је борбен и истрајан?! Такав је и у књижевном и у сликарском
раду и исказу. У овој књизи Ранко Крстајић упорно трага да открије који је свијет
стваран: онај који свакодневном срећемо у три димензије са релативним појмом
времена или онај који је уселио и живи између корица, свијет у пишчевој свијести или
подсвијести, онај кога виде његове очи писца и сликара, свијет који су му даривале
приче из дјетињста и пренијеле му почетна знања како да чита симболе око себе,
невидљиви свијетови око нас за које слутимо да постоје, а Крстајић их чини вид –
љивим или нам, пак, даје упутства да их откривамо. Не мање важно је и трагање за
срећом. Често показује и другима и себи невидљив или могућ пут којим се ходи према
срећи, али је питање да ли његови јунаци имају среће…
У једној рок пјесми кажу: „На шесто чуло сам глув као топ!“. То је масовна
појава, али Ранко Крстајић од многих од нас боље чита знакове и симболе које нам
живот или неко оставља, а ми, полуписмени и закржљалих чула и душа, одавно не
знамо да их читамо и разумијемо.
Познато је да почетници обично пишу у их (ich) форми, па се тек, у зрелом
стваралачком добу, враћају тој форми, што у причама ове књиге то чини њен аутор,
како би казивања постала убједљивија и сугестивнија.
Оно што је написано о Ранку Крстајићу, заиста је обимно и репрезентативно,
али су му дали један печат: његов књижевни и сликарски рад су окарактерисали као
фантастика! Дакле, неко му је на чело ударио тај печат. А ко има право да удара
печате? Наравно, Радоје Домановић и моћне поштанске службенице кад лупе тешки
печат на неки документ, а испод је гумирана подлога дебљине неколико милиметара да би сачувала дрвену плочу од стола да је не скрше. Ето, одавно нема Домановића,
мада његови ликови марширају земљом Србијом, само нема Марка Краљевића. Ово
садашње вријеме је успјело, нажалост, да укине и омаловажи многе вишевјековне
карактеристике наше цивилизације, па је и печат доживио ту судбину, што ће рећи да
су и поштанске шалтерске раднице по том питању са сцене отишле у заборав, те
сматрамо да је добро жанровску одредницу Крстајићевог књижевног рада ставити у
други план, а истаћи њену вриједносну карактеристику.
Овдје је битно истаћи и да оно што би неко за приче из Господара среће назвао
фантастиком, неко други би, пак, за то могао рећи да је стварност – стварност коју не
знамо, не можемо или не желимо да видимо!
Ранко има очи и сликара и писца које виде вишеструко боље и даље него очи
обичног човјека. Такве очи се могу поредити са телескопима најопремљенијих свјетских опсерваторија, које нам пласирају невидљив спектар свемира, слике антиматерије и свијет који за обичног посматрача и обичне очи не постоји, а, у ствари, постоји.
Ето, о томе прича и слика Ранко Крстајић, само што је он загледан у планету Земљу,
у ово наше зрнце свемира и људе на њој и успијева да нам њен невидљив свијет или
свијет граничне стварности постане јаснији.
Кад је био млад Ранко је држао очи широм отворене. То је наравно да би кроз
њих ушло што више свјетла и што више слика. А сада, кад га је походила мудрост
зрелијег доба, смањио је отвор бленде. Сад може да види много више уз мање
свјетлости или да не види оно што не жели!
Крстајић је мајстор детаља. С лакоћом уочава сваки детаљ важан за причу и
животе ликова о којима пише. Али то није мајсторство, то је дар! Мајсторство је што
исто то пренесе са мало ријечи и мало боје!Могао би се навести низ таквих примјера.
Илустративан је један из приче Последња соната: „Ходник је био неосветљен, а
ваздух устајао и загушљив. Мирисао је на трулеж и распадање, на кисели купус и
мокраћу; степенице излизане и стрме, а гелендер изубијан и лепљив.“ У истој причи
налазимо опис женског лика: „На вратима се појавила жена, рашчупане јефтино
офарбане косе и засуканих рукава. Била је изразито мршава, са великим модрим
подочњацима и ситним полуугашеним очима пуним туге и разочарења.“
Промјеном имена улица успјешно раздваја временске периоде и јасно их
дефинише: улица је некада носила име Крсташки пут, сад је Партизански пут, а
сама адреса је увијек бб (како год се окрене, увијек смо у улици без броја, ваљда
непостојећи и просто се намеће да повучемо паралелу са неким од безимених
ликова); друга се некад звала Вртларска, сад је Црнотравска… (само име већ
сугерише смјер промјене у тој улици и наговјештава дешавања која могу бити црна
или мистична). Крстајић се поиграва и са другим улицама без броја и додјељује им
различиту симболику.
Избор имена за ликове је феноменалан, тако да често није потребан никакав
опис, а нарочито не подтекст анализе ликова: Стана Радодајка, Марко Видан, Мара
Уседелица, Зорка Змијарка, Јана Љутица, покерашко друштво Миле Ројал, Аца Пуб,
Киро Лиша… Какав је тек губитник Киро Лиша?! Уколико је потребно, врло кратко
и вешто ће дочарати лик: „…стари омалени дебељуца са црвеним образима и крупним
буљавим очима, као у сове. Као надувени жабац.“ (Прича Стара виолина)
Обично је тренд да крај приче, чему су склони многи писци, буде ефектан и
да има јак обрт. Код Крстајића је крај обично благ и логичан, без драматичности и,
што дјелује невјероватно, баш тако постаје ефектан! Мада зна за крај да остави
изненађење.
Слутимо да су се идеје за Крстајићеве приче зачињале и рађале у Кнез Михајловој или некој сличној улици, а завршавале се на периферији града и на периферији
живота, али ипак на мјестима гдје још постоји живот инспиративан за писца и гдје се
могу читати стари симболи и знакови.
Ранко Крстајић, као што рекосмо, пише смртно озбиљно и жели да нам укаже
на много тога важног, јер пише о животу и смрти, а између њих је срећа, па ко је
ухвати. Приче су му на корак од смрти, какав је уосталом и живот. Понекад је пређена
та граница између живота и смрти, а врло често су помијешани, па би неки филозоф,
пошто живот у свијету који се налази у књизи Господар среће, носи клицу смрти,
могао рећи да је Ранко Крстајић, узимајући у обзир и остале сегменте, дефинисао
дијалектику смрти.
Најчешће су свијет смрти и свијет живота у причама Ранка Крстајића помијешани. Неки од ликова прелазе из једног у други свијет, а неки, рекло би се да имају
среће, па без обзира што их посјећују, призивају или долазе по њих да их воде с друге
стране живота, остају у овом свијету. Ту испреплетеност свијетова и живот на размеђу
свијетова налазимо у више прича, али, чини нам се, да их најјасније и најуочљивије
можемо уочити у причи Зингарела.
Понекад се учини да се покаже тај пут среће, али треба да схватимо да у
његовим причама, као и у животу, имамо два преозбиљна лика и нас, обичне смртнике
између њих. Важно је да знамо коме да се приклонимо, а од кога да бјежимо. Читаоцима који не вјерују у то, аутор врло јасно даје слику нечастивог у причи која сама
по себи то лако појашњава – Последња партија покера.
Самоћа и некаква отуђеност избијају из ликова и чудне свакодневице, овостране или оностране.
Ликови и наратор често су заједно и тешко је препознати да ли су у сну, сновиђењу, овом или оном свијету или се крећу кроз све те равни. Обично на тај пут
крећу главни лик, наратор и писац, а срећу се са саучесницима садашњег или бившег
живота, почесто са самим собом у било којој димензији, било ком свијету и времену.
Овај трио доноси необично питко казивање, али ту плетеницу велике литерарне
вриједности није лако расплести.
Приче могу да теку на нивоу свијести, на нивоу подсвијести или се јавља алтер
его, али препорука за читање је, нарочито за почетак читања, да се не троши вријеме
на тумачење. Много је сврсисходније препустити се причама, лагано, али опрезно,
направити отклон од рационалног, уживити се у тај свијет који и видимо и не видимо,
не улазити у њега – само га посматрати и тај ће се мистични свијет сам показати и
открити.
У неким причама наратор и / или главни лик пролазе кроз догађаје који су се
десили прије много година њему или неком њему из паралелног свијета. Други пут
се срећу са ликовима из другог свијета у који су давно и врло загонетно отишли, па
је понекад тешко схватити перспективу приче, тј. да ли се дешава у овом или у оном свијету и умјесто да се тражи одговор на то питање, аутор елегантно и с лакоћом
сервира могућност преласка из једног у други свијет, а нигдје нема ни трун било
каквог хорора. Понекад тај прелазак у смрт подсјећа на испуњење услова какви
постоје у бајкама. Ипак, у већини прича то је сусрет са самим собом у преозбиљним
ситуацијама, али тамо гдје су вријеме и проток времена релативне категорије.
Ову књигу, као и остале Крстајићеве, карактерише кристално јасан израз,
чистота језика, приповједачки дар, вјера у причу и у речено и посвећеност занатском
дијелу списатељског посла.
За крај остаје једно велико питање:
Има ли среће у свијету Господара среће? Једини сигуран одговор био би: срећа
постоји, али тражи труд…
И једна констатација:
У српском културном и књижевном простору обично се деси много
некњижевних полемика везаних за награде. Књига приповиједака Господар среће је
несумњиво достојна награде „Светозар Ћоровић“, а њен аутор имена награде!
