Божидар Бјелица Јапан
НЕЛИЦА, МОЈА ПОСЕБНА ПОТРЕБА
Ми смо живјели у Херцеговини и јако нас је нервирало, не знам због чега све
тачно, поједине скоро вријеђало, кад неко каже да смо из Босне. Биће да су нас некада,
изгледа, вјештачки повезали. Нама је, док смо били мали, та Босна била негдје много
далеко. А тек Србија?! И досели се нама једна фамилија из Србије. Нисмо их звали
по презимену, него смо сви говорили – Србијанци. Имали су радионицу –
вуновлачару. У граду је била још једна, али у другој улици. Било нам је занимљиво
да гледамо како њихове машине, начињене од чистог гвожђа и само са понеким
каишом, од вуне ошишане са оваца праве велике баршунасте кудеље налик облацима.
У ствари, мени је од тога много занимљивија била њихова дјевојчица. Она се
звала Нелица. Не знам да ли јој је то било право име или нешто што се слагало са
именом Нешо, како се звао њен млађи брат, а они су говорили – Неша. Становали су
у кући преко пута радионице. Већ сам рекао, сва дјеца из улице ишла су да гледају
чудне машине, а ја сам више гледао њу. У вуновлачари су радили њен отац Тома и њен
ђед, који није имао име. Они су га звали деда, па смо га и ми ословљавали са – чика
деда. Њена мајка је била лијепа. Звала се Мира и имала је привлачан осмјех. Горе јој
је фалио један зуб, сад знам да је то била четворка, и мислио сам да је то нешто
најмодерније јер су дошли из далеке Србије. И данас, немојте ми се смијати, привлаче
ме дјевојке са, на тај начин, модерним осмјехом.
Моја мама и тета Мира су се брзо спријатељиле и једна другој често ишле на
кафу. Моја мама нешто рјеђе, а ја сам увијек наваљивао и запиткивао: „Кад ћемо код
Србијанаца? Кад ћемо код Србијанаца?” Мени се није ишло на кафу, ја сам имао
скоро пуних шест година, ишло ми се због Нелице. Она је била много лијепа. На
маму. Није ми сметало што је имала све зубе. Дуга, црна коса као код тета Мире.
Кожа необично бијела, ваљда што је мање излазила од нас, и затегнута, вјероватно
што је пуначка. Тек послије сам схватио да је мени одговарао ренесансни идеал
љепоте. Моја Нелица се мало теже кретала и требало је да је неко држи за руку док
хода. Ја сам био срећан кад је држим. Она ми је дјевојка. Желио сам да се оженим
њоме. Мало спорије је говорила. (И то ми се свиђало). А најљепше је било кад дођу
код нас, маме се запричају, а ми се подвучемо под кревет и љубимо се. Па ко је не би
оженио?!
Тај кревет, а можда се и није звао кревет, мада се не сјећам другог назива, био
је од дрвета и мислим да га је направио неки столар. Налазио се у великој, главној
соби и на њему се сједило, а само је отац на њему спавао послије ручка. И кревет
сам много волио јер смо могли под њим да се кријемо и будемо муж и жена. Од погледа нас је крила завјесица. Висила је на канапчету с двије стране лежаја које нису
биле до зида, а рајснедле су је додатно причвршћивале за дрвену конструкцију. Био
сам поносан кад их руком успијем угурати у даску, али тада нисам могао правилно
да им изговорим име.
Једанпут су она и њена мајка отпутовале на неколико дана. Ишли су код неких,
за Нелицу важних љекара. Много ми је недостајала. Кад су код нас дошли послије
тога, дрхтао сам од нечега. Мајке су нешто тихо причале и нису обраћале пажњу на
нас, а ми смо се завукли под кревет.
Кроз неколико дана је дошао бицикл за моју слатку дјевојку. Мама ми је рекла
да она треба што више да га вози, па ће послије боље ходати. Бицикл је имао три
точка, а на педалама је имао каишчиће којима су се везивала њена стопала, јер су
спадала с педала. Ја сам по читав дан гурао Нелицу како би она што прије лијепо
ходала, па да можемо трчати заједно. Никад нисам хтио да возим њен трицикл, иако
ми је тетаМира стално говорила, јер не бих да помисле, поготово Нелица, да је гурам
да бих добио неки круг да провозам.
Наш парох, сиједи свештеник, који је изгледао као монах испосник – благ и
скоро провидан, увијек је имао лијепе и њежне ријечи. Радовао сам се кад је долазио
у нашу кућу да oсвјешта водицу уочи славе. Имали смо једну свешчицу у коју је
најстарији брат правим школским рукописом на једној страни уписао имена нас
живих, а на другој наших преминулих. Кад би свештеник читао из те малене свеске
и помињао наша имена, ја сам у себи увијек изговарао Неличино име. И она је наша,
мислим моја, а требало је да добри Бог и њој подари здравље и излијечи ноге…
Код њих сам често био и сâм, обично у вријеме ручка. Тета Мира се појави на
вратима њихове куће и почне да виче:
– Ручак, рууучак! – а онда дође по нас.
Ја се спремам да одјурим својој кући или негдје низ улицу, а њена мајка ме, уз
привлачан осмјех без једног зуба, умилно позове:
– Пођи, злато, и ти с нама, Нелица ће лепше јести кад си ти ту.
Ја срећан као нико, иако знам да не треба јести по туђим кућама. А тамо, деда
на челу стола, ми посједали около, а он ће као и увијек:
– Овако се, бре, једе пасуљ! Удроби се много ’леба, па навали…
Заиста, мени се чини да су они увијек јели пасуљ, а ми много рјеђе. И моја
бака и моја мајка су биле из јужне Херцеговине, коју смо звали Хумнина, па је, то тек
сада знам, наша кухиња била мјешавина медитеранске и континенталне.
Некако изненада, поготово за мене, мало прије поласка у школу, Србијанци се
одселише. Само сам успио да лијепу Нелицу пољубим на растанку и да се расплачем
као магаре и побјегнем одатле, а да се нисмо договорили гдје ћемо се наћи кад
одрастемо. Патио сам за њом и патио сам што нисмо протрчали. И никад је више
нисам видио. Кад сам одрастао, дознао сам да су све праве љубави тужне.
Тек много година послије неки су измислили дјецу с посебним потребама. Сад
би моја Нелица била то дијете, а онда је била само једно од нас дјеце из улице.
Послије су измислили суживот, а ми смо и без њих, прије тога, живјели једни с
другима или једни поред других. Кад су измислили тај суживот, ми смо се поклали.
Ако измисле још нешто, јебаћу им матер!