Бошко Ломовић
Дијана Будисављевић (1891–1978)
Полазила сам од стајалишта
да мој живот није вреднији
од живота недужно прогоњених…
Дијана Будисављевић
УМЕСТО УВОДА
Деценијама уназад, зјапила је поголема празнина у нашим уџбеницима
историје, у историјској науци и публицистици, у друштвеном вредновању и
уметничком отелотворењу једне историјске чињенице из блиске прошлости. Готово
да то никоме није сметало, јер мало је људи који су знали за подухват Дијане
Будисављевић, а још мање оних који би се усудили да о томе јавно проговоре. Више
од пола столећа њен подвиг је прекривао прах немара, заборава, незахвалности или
нечега безочнијег. Тек одскора, ту и тамо, почело се понешто писати, призивати њен
лик и дело. Неки од скорашњих текстова су подсетили да се 20. августа 2013. године
навршило 35 година од Дијаниног упокојења, па су информације о њој донекле
учестале, углавном као извештаји са уприличених вечери сећања на њу или као
разговори са још живима који су спасени из усташких логора у „Акцији Дијане
Будисављевић“. Дневник Ане Франк, одавно објављен, и згрозио је и задивио свет,
али Дневник Дијане Будисављевић „чекао је на сунце“ 58 година (објављен је у
Загребу, 2003). И тада је штампан у скромном тиражу од 700 примерака.
Дијанини смо вечити дужници. И они којима је спасила живот, и ми који, са
закашњењем, сазнајемо за њено дело, и сви будући нараштаји. Њен дужник је – није
нимало претерано рећи – целокупно мирољубиво човечанство. Ова књига је само
скроман део у отплати тога дуга. Многи нараштаји су остали ускраћени за сазнање
оЖени Храброст, о нашој Magnum Mater, а она је отпутовала на онај свет без иједног
признања. Она, чије је дело „без дилеме, једна од највећих хуманитарних акција
током Другог светског рата“, како је записао М. Кољанин из Института за савремену
историју Србије. Закаснило се, грех је на душама и савести многих због тога.
Склапајући животопис (прича о њој, уистину, потврђује да стварност, каткад,
може бити фантастичнија од бајке) о Дијани Будисављевић, користили смо се
бројним изворима: од кратке вести у новинама, преко репортажа новинара-
истраживача, података са интернет-сајтова, до повесно-публицистичких књига, у
првом реду оних које су написали Драгоје Лукић (Били су само деца 1, Београд –
Лакташи, 2000), Душко Томић (Путевима смрти козарске дјеце, Приједор, 1990),
Мирко Першен (Усташки логори, Загреб, 1990), Петар Станивуковић и Јурица Керблер (Деца у логорима смрти, Београд, 1986), Драго Шормаз (Образ – кад је смрт
била ближа од кошуље, Београд, 2004), (Козара, споменик нашег памћења, зборник,
Београд, 2012), те још неким истраживањима као што је оно Јасмине Тутуновић
Трифунов (Зборник радова Музеја жртава геноцида, Београд, 2012) и, пре свега,
Дијаниним Дневником. (Покоји подаци и краћи цитати чији извори нису дати у фуснотама, углавном су из управо набројаних дела).
Повремено смо напуштали основну нит и „рукавцима“ се удаљавали у коментарисање, упоређивање (са подухватима сличним Дијанином, на пример), у покушаје
проницања у узроке неких последица (рецимо, намерног дугог прећут кивања). При
томе смо се користили и многим другим, дакако, писаним изворима. После репортажа
у „Политикином магазину“, писмима и телефоном редакцији су се јављали многи
читаоци, неки од њих су помогли покојим за нас непознатим податком.Желимо да сви
они, именовани и неименовани овде, од аутора новинских вести, извештаја и репортажа, до писаца књига, осећају нашу искрену захвалност. Свима – коме више, коме
мање – припада заслуга што је Дијана избављена из заборава, што се књига о њој,
поштовани читаоци, нашла у вашим рукама.
Ова књига није представила све оно што је била и учинила Дијана Будисављевић. Није то ни могла у обиму у којем је. Али, надамо се да прва књига о Дијани
Будисављевић неће остати и последња. Јер, Дијана је Јованка Орлеанка 20. века, не
као девојка из Орлеана од пре пет стотина година са челичним мачем у руци, већ са
великим људским срцем у грудима, спремним за давање и даровање.
ДА НИЈЕ ДЕЦЕ, РАТОВИ БИ БИЛИ МАЊЕ СТРАШНИ
Судбина је неких личности, вредних дивљења, да буду мало знане или посве
заборављене. Име човека који је, 356. године п. н. е. запалио Артемидин храм у Ефесу,
Херострата, остало је, а нико не зна ко је био неимар храма. С друге стране, имена
многих злотвора у људском лику и облику остаће упамћена у веке векова. Уз њихова
имена ‒ мислимо на актере догађаја којима се бави ова књига ‒ иду свеколики логори
у Независној Држави Хрватској, на њиховим душама је стотине хиљада угашених
живота, а једина „кривица“ беше им што су били Срби, Цигани, Јевреји или антифашисти из наведених и других народа. По некој Божјој правди, то им је досуђено као
страшна казна.
О Дијани Будисављевић и њеном подвигу, рекосмо, знамо мало или готово
ништа. Платонове стожерне врлине: мудрост, храброст, умереност и праведност, ван
сумње су красиле Дијану. И две више ‒ хуманост и несебичност, јер „мој живот није
вреднији од живота недужно прогоњених“, записала је у Дневнику.
Неко је једном рекао: кад не би било деце, ратови би, сигурно, били мање
страшни. Овде је реч управо о деци у рату.
Дијана Будисављевић је рођена у Инзбруку (Аустрија), 15. јануара 1891. године.
Рођена је као Diana Obexer и тако се звала до удаје, 1917. године, за Србина др Јулија Будисављевића (и о њему ћемо, касније). У родном граду завршила је основну и средњу
школу. Са мужем хирургом, 1919. године, долази из Аустрије у Загреб. Он бива
именован за професора хирургије наМедицинском факултету и, све време између два
рата, живе као угледна, добростојећа загребачка породица. У браку су стекли две
кћерке, Илзу и Јелку. Године 1972, вратила се са мужем у родни Инзбрук где је, у
тишини, преминула 20. августа 1978; три године потом, упокојио се и Јулије у стотој
години живота.
У добру је лако добар бити, али бити добар и бити човек у времену кад „гуја
креч једе“ ‒ мало их је могло. На самом врху човечности, хуманости, саосећајности,
милосрђа и херојства нашла се Дијана Будисављевић током ратних година. Била је
алфа и омега „Акције Дијане Будисављевић“ (тако се звао подухват, њен и њених
помагача), а „Акција“ је подразумевала хуманост и опасност по своје актере (многи
су је главом платили). Муж Јулије, који је и сам помагао супрузи, у једном тренутку
је тражио од ње „да се заустави, јер доводи у животну опасност целу породицу“. Није
га послушала. Користила се чињеницом што је Аустријанка и угледом своје породице
у загребачким круговима да би из пакла усташких логора спасавала православну
нејач, српску децу са Козаре и Кордуна, пре свега, одакле их је највише и било
сатерано у „жицу“.
Дијана Будисављевић је успела да избави, безмало да отме, испод усташких
кама, испред врата крематоријума, од глади и болести, 15.536 деце, узраста од пелене
до 14 година. Нажалост, више од три хиљаде (пронашли смо податак да је реч о 3.254)
умрло је током спасавања и одмах по напуштању логора, њихова глађу и болешћу
исцрпљена телашца нису издржала. Но, нешто више од 12.000 малишана (наишли
смо на податак: 12.282) имало је бољу судбину; иако су избављена деца остала на
територији Независне Државе Хрватске (НДХ), смештајући их у привремена прихватилишта или дајући загребачким породицама и по сеоским кућама на усвајање,
Дијана и њени сарадници сачували су их од засигурно извесне смрти коју им је била
наменила власт НДХ.
Ако је све то тако, а јесте, неизбежно се намеће питање: зашто се о „Акцији“
ћутало све време од рата до Дијаниног упокојења и још три деценије после тога?
Зашто ниједан град, све доскора, није имао улицу са њеним именом, а и дан-данас
нема њеног имена на таблама изнад улаза у дечје вртиће, школе, друштва и удружења
која се баве децом? Зашто се нико није сетио да јој додели икакво признање (а нема
ордена који није заслужила) уз бројне годишњице у вези са антифашистичком
борбом?
Публициста и новинар Ратко Дмитровић истиче да „ниједно име за које се
веже хуманизам страшног времена Другог светског рата не може да се пореди са
оним што је урадила Немица Дијана Обексер, удата Будисављевић“.
Елем, зашто је подвиг Дијане Будисављевић деценијама чуван подаље од јавности?
Све је започело 28. маја 1945. године, двадесетак дана после уласка партизанске војске у Загреб. Пред зградом у центру града зауставио се, тога дана, амерички „теренац“, са петокракама на вратима и хауби. Двојица наоружаних људи,
у уни формама боје песка, ушла су у зграду и на првом спрату снажно закуцали на
врата стана Будисављевићевих. Упућени у тај сусрет описали су амбијент, безмало
поетски: „У великом салону, којим су доминирали скупоцени примерци стилског
намештаја, насупрот двојице официра седела је жена средњих, педесетих година
(имала је пуне 54 године – прим. аутора), изразите лепоте, са необично крупним
тамним очима и држањем које се стиче у друштву гувернанти и личних учитеља“.
После непун сат разговора, један официр одлази и враћа се са двојицом војника како
би преузео (запленио) сву Дијанину документацију у вези са спасеном српском
децом коју је она брижљиво водила. Њена убеђивања официра Одељења за заштиту
народа (ОЗНА) да одустану од заплене, јер она намерава да, уз помоћ своје
евиденције, настави посао, да споји децу и родитеље где се год и колико се год у
већем броју може. Официр диже глас, Дијана се гуши у сузама, успева још само да
каже: „Ово што чините је злочин“
Војници су из Дијаниног стана у накнадно пристиглу „кампањолу“ пренели
следеће: комплетну картотеку (ормарић са 25 фиока), пет бележница за тражење непознате деце, једну бележницу-регистар деце с посебним ознакама за распознавање,
један регистар и пет свезака фотографија деце. Тиме су јој били онемогућени покушаји да, касније, идентификује децу која су у картотекама била вођена као „безимена“. За те покушаје, заједно са Иванком Џакула, својом најближом сарад ницом у
из ради картотеке, пред крај рата разрадила је детаљни план.
Дијана је, истога дана, тај догађај описала у свом Дневнику који ће, у писању
ове књиге, бити од кључног значаја:
„Долазе неке жене и питају за дјецу коју су предале у логору у Сиску. Имам
још неколико фотографија. Мисле да су препознале једно дијете. Телефонски питам
проф. Бреслера куда да жене упутим. Каже, у Рачкога 9. Уједно ми каже да ће г.
Мадјер доћи и преузети моју картотеку. Око 10.30 дошла је гђица Когој. Одмах затим
и г. Мадјер с носачем и портирком. Остављам Верену у чекаоници. С г. Мадјером
одлазим у трпезарију. Каже да је дошао по картотеку и пита хоћу ли му је дати. Не,
добровољно је нећу предати, једино ако има налог. Показује ми допис Министарства
(социјалне политике – прим. аутора) потписан од Татјане Маринић, начелнице. Кажем
да ћу му, онда, картотеку предати. Нека му дам што хоћу и за то ће ми дати потврду.
Казала сам да ако му морам картотеку предати, онда ћу му дати све. Кажем му да сам
очајно увријеђена.
Предајем картотеку, биљежнице за налажење непознате дјеце, регистар за
фотографије и биљежницу с пописом посебних ознака за дјецу. Зовем гђицу Когој и
предлажем г. Мадјеру да им она у Министарству помаже тако дуго док се неко не
увјежба у раду с картотеком. Осим абецедног распореда, имали смо још и посебан
распоред, како бисмо по могућности покушали идентификовати што већи број непознате дјеце. Био је то главни циљ који смо поставили за раздобље послије рата.
Проналажење веће, тачно пописане дјеце, није никоме задавало тешкоћа. Но, жељели
смо што је могуће више мале дјеце вратити њиховим родитељима. И била је то сада
велика бол, моја и гђе Џакуле, да нам се тако нагло наш рад на нашој картотеци одузео
и да нам је, на тај начин, било онемогућено то остварити. Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју дјецу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња мајки на раду у Њемачкој за њима, а сада неће наћи своје најдраже.
Договорено је да Верена одмах оде с г. Мадјером. Кажем јој да је наше настојање увијек било помоћи мајкама и дјеци и нека је поступак против мене не
одврати да и даље ради за њихову добробит. Морала сам се читаво вријеме максимално контролисати да не клонем. Било ми је страшно тешко што ми се мој дугогодишњи рад на овакав начин одузима. Не толико због предаје картотеке ‒ увијек смо
рачунали с тим да ћемо је предати Црвеном крсту или некој другој установи ‒ већ
због немогућности да се многи родитељи сједине са својом дјецом. Гђица Когој је
неко вријеме помагала у Министарству у раду с картотеком, али јој је убрзо дато на
знање да њен рад тамо није пожељан.
Послијеподне истога дана, кад сам се мало примирила, отишла сам сестри
Хабазин и обавијестила је да сам и даље спремна у ово тешко вријеме помоћи и да
може на мене да рачуна ако јој моја помоћ буде потребна. Но, то се није остварило,
јер је и она била стављена „на лед“.
Циљ је ‒ јасно се види из случаја Верене Когој и сестре Хабазин – да се не
доврши херојско и хумано дело Дијане Будисављевић. На такав закључак упућује и
следећи новински напис:
„Заоставштина Дијане Будисављевић ‒ њени дневнички записи, дописи, фотографије малених логораша које је спасла, писма људи који су тражили своју децу,
али и оно највредније: картотеке и спискови малишана, брижљиво чувани и преписивани, да би се деци сачували име и вера – налази се раштркана на више места у
Загребу. Један део те непроцењиво вредне грађе, и то онај који је Дијана морала да
преда новим властима, нестао је, можда и уништен, после Другог светског рата (или
почетком последњих сукоба), када су ОЗНА и ново Министарство социјалног старања преузели бригу о документима. Баш зато, многи родитељи нису пронашли своје
најмилије, за којима су чезнули у суровим усташким и немачким логорима, и многа
деца нису сазнала да су прве године живота провела у усташким логорима. Ти су
малишани одрасли у Загребу или околним местима, подигнути као Хрвати, без икаквог сећања на колевке и куће на Кордуну, Козари, у славонским селима. Процењује
се да таквих и данас живи – на стотине“.
(Бошко Ломовић: Књига о Дијани Будисављевић, „Свет књиге“, Београд, 2019, стр. 7‒17)
