ИЗ МОСТАРСКЕ „ЗОРЕ“ Из старих бројева „Зоре“ (2)
Бојана Топаловић
БРОЈ О ЊЕГОШУ
Његошев број Зоре, посвећен обиљежавању педесетогодишњице смрти срп –
ског генија, објављен је у октобру 1901. године. На мјесту уредника у том тренутку
нашао се Атанасије Шола али су, по свему судећи, учешће у издавању овог броја
листа узели сви чланови мостарске интелигенције.
За изглед и садржај листа посебно се бринуо Светозар Ћоровић, што се и види
из његовог писма Тихомиру Остојићу: „Уредништво Зоре ријешило је да, септембарску и октобарску свеску уједно посвети Његошу. Али да радове што боље уредимо, купимо их одмах. Стога те молим, да и ти, барем кроз мјесец дана, пошаљеш
какав чланак о њему. (…) Надам се, да нам ову молбу нећеш одбити, те ти напријед
топло захваљујем. Узгред те молим да и Радоњића умолиш за што“. Остало је
забиљежено да се са истом молбом обратио и књижевнику Александру Сандићу: „С
тога и вас, као одличнога књижевника српскога, најљепше умољавам да будете тако
добри, те да нам барем кроз мјесец дана пошаљете или какав чланак или барем какав
кратак запис о њему, као кад би у споменицу уписивали“. Познајући Ћоровићеву
педантност и посвећеност, сигурно је да су писма послата на велики број адреса.
Дакле, припреме за објављивање овог броја часописа биле су озбиљне и темељне.
Како записује Љубица Томић Ковач, Мостарци су „представили у свом часопису црногорског владику и пјесника текстовима који у оквиру наше критичке
литературе и данас представљају озбиљна и вриједна остварења“.
Његош није био први пут тема мостарске Зоре. Годину дана прије свечаног
бро ја у наставцима је објављивана студија Павла Поповића, посвећена Његошевом
Горском вијенцу. „Овај изванредни рад, најпотпунији међу текстовима своје врсте,
писан на основу минуциозне анализе великог Његошевог спјева, окончан је управо
пред јубиларни, Његошев број Зоре, тако да сасвим природно долази као увод и
стабилна окосница за изучавање цјелокупног Његошевог дјела. Сви остали радови у
Зори придружују се Поповићевој расправи као освјетљења појединих етапа из живота
црногорског владике и тематски чине складну цјелину у којој ништа није значајније
изостављено, нити је – без одређеног разлога – додато“.
Овај број листа конципиран је другачије од Змајевог што је, с обзиром на повод
објављивања, сасвим разумљиво. Састоји се од седам прозних и три поетска текста.
Отвара га прозни текст „У пјесников вијенац“, писан руком Марка Цара. Аутор текст
пише са пуно поштовања и дивљења, али са специфичног гледишта. Иако бисмо баш
од њега очекивали подробан критички рад о Његошевом стваралаштву, Цар се
ограђује и објашњава читаоцима да је овај текст искључиво „синтеза његова генија“‚.
Марко Цар са одушевљењем наводи да је Његош српски Шекспир, човјек изразитог талента и умјетничке снаге. Његошев таленат је надмашио вјештине, а стихови које је тај таленат изњедрио су нешто најљепше и најскладније што је икада
написано у нашој књижевности. Репрезентативан примјер Његошевог савршеног стила и изразитог талента јесте монолог владике Рада из Горског вијенца:
„Моје племе сном мртвијем спава,
Суза моја нема родитеља,
Нада мном је небо затворено
Не прима ми плача, ни молитве“
Аутор се с правом усуђује да овај говор упореди са стилом великог Дантеа
Алигијерија и наводи да „сличном говору нема равна у нашој пјесничкој књижевности; то је он, главом он, Владика Раде, својом двоструком свијешћу српскога пјес –
ника и помазаног вође српског народа“. Управо његов пјеснички таленат гради тај
савршени и препознатљиви стил писања који се на том нивоу није никада поновио у
српској књижевности.
Текст „Петар II Петровић Његош“, аутора др Лазара Томановића, велича Његоша као владара. Ово је најдужи текст у часопису, а другачији је од осталих и по томе
што се ослања на прецизне чињенице из српске историје за вријеме Његошеве владавине. У овом раду детаљно су описане одређене борбе и владичин константни труд
да оствари своју највећу жељу – да дочека „слогу међу браћом у којима једна крв
кипи и коју је једно млијеко одојило и једна колијевка одњихала“.
Мисао ослобођења од туђинске власти Његошу је била изнад свега. Онако како
је писао, тако је и дјелао – генијално. Његова поезија била је звук његове душе и вапај
за коначним ослобођењем Црне Горе. „Да је његов живот и владалачки му рад у
противурјечју са његовом поезијом; да је једно радио а друго пјевао, би ли његова
поезија тако силно на нас дјеловала? Би ли данас из тако интенсивне милоште наше
мисли и наши осјећаји лећели на врх Ловћена и ту се око његова гроба савијали? И
би ли нас тај његов гроб овако напајао, утјехом, надом, вјером?!“
Некњижевна страна Његошевог живота у овом тексту употпуњена је одлом –
цима из писама која је упућивао Русији и скадарском везиру Осман-паши Скопљаку,
а све са циљем да Црна Гора постане слободна. Ако оставимо по страни Његошеву
непрестану борбу за ослобођење и посматрамо ова писма из другог угла, можемо
примијетити да она, поред значајног свједочанства о томе добу, још једном потврђују
Његошев природни дар. И приликом писања обичног писма, без обзира на све борбе
које је водио и у којима га је писао, код Његоша надвлада таленат. Зато су у сваком
том писму реченице природно и смислено повезане, а тон поетски и достојанствен:
„Ми љубимо своју отаџбину, као и сви народи што љубе своју, и не штеде за њу крв
пролијевати. Но воља Господара Имепатора за нас је најсветија на овоме свијету“.
У мучним приликама живио је, владао и, што је веома важно, пјевао српски
вла дика. Са истом енергијом бранио је сваки камен земље, трудећи се да одметнуту
браћу врати својој постојбини и да коначно ослободи Црну Гору. То потврђују и
детаљи из овог Томановићевог значајног текста.
Даље своје радове Зори прилажу др Милан Шевић и Светислав Стефановић.
За разлику од рада претходног аутора, њихови записи говоре искључиво о Његошевом
књижевном дјелу, и то из новог угла посматрања.
Милан Шевић расправља о Лучи микрокозми, Његошевом спјеву које многи
критичари упоређују са Милтоновим Изгубљеним рајем. Шевић стаје на другу страну
и у својој студији детаљно објашњава разлике између ова два дјела. Признаје да само
једна епизода повезује Милтонов и Његошев спјев, али дјелимично. Његош је као
предмет свог спјева употријебио Милтонову епизоду у којој божји изасланик Рафаило
говори првим људима о значају Сотоне и искушења пред којима се налазе.Међутим,
Шевић додатно објашњава да је није употријебио „у истом смеру, нити је њезине
појединости одржао: он је и по својој основној замисли, сасвим различитој и од
значења те епозоде и од целокупног спева Милтоновог начинио и у целини и у појединостима, упоређену са Милтоновим спевом, оригиналну песму“.
Главна Његошева мисао је однос човјека према васељени, дакле филозофска,
док је Милтонова мисао религиозна. Све ово, као и остале чињенице које Шевић наводи, иду у прилог закључку да је Његош створио оригинално дјело и да је оно свакако дубље замишљено од Изгубљеног раја.
И Светислав Стефановић се у свом раду „Његошев Шћепан Мали“ супрот –
ставља својим претходницима и побија њихове раније изнесене тезе о драмском у
овом спјеву. Сви дотадашњи критичари тврдили су да у овом дјелу, иако је замишљено као драма – нема ничега драмског. Даље наводе да „нема јединства и да су
главно управо оне упоредне сцене у којима се слика народ“. Све ово подстиче
Стефановића да Шћепана Малог представи из другог угла, упоређујући га са Шилеровим Виљемом Телом. Он је ову тезу изнио најприје у Бранковом колу, а у Зори је
детаљније објашњава.
Светислав Стефановић улогу Шћепана Малог посматра у склопу социјалних
и духовних прилика у Црној Гори. Додијелио му је исти задатак као што је и Шилер
Виљему Телу: да изврши одређену историјску мисију. „Тако је Његош скоро непре –
рађену, сирову грађу млетачке архиве оШћепану – унео у своју трагедију, али је ожи –
вео оно, штоШћепана управо носи, што му, као и Телу, даје историјског значаја“.1
Тел ослобађа свој народ, а Шћепан Мали „показује огледало части једног
витешкога народа“. Иако је био вјешта варалица, народ му вјерује и управо та част
и вјера народна јесу оно што га одржава и чини значајном историјском личношћу. Та
тврда вјера изазива страх код непријатеља, а Црногорцима је „таман добро дошао да
им подигне веру у победу над вековним угњетачима“. Што су непријатељи опаснији, вјера у Шћепана је све већа и већа.
„Оданост и вјера народа облачи га и пред нашим очима у неку врсту
наивности, ми га више сажаљевамо, никад га не презиремо“. И сама његова смрт од
стране турског непријатеља мири нас са свим његовим гријесима. Она Шћепана
Малог приказује као спасиоца једног народа који је имао амбиције да настави истим
током, али га је судбина прекинула. „Идеја части и образа његовом таком смрћу
управо постаје светиња његова народа – а он њен мученик“.
У Његошевом броју Зоре нашла се и једна филолошка расправа под насловом „О
језику Петра II Петровића Његоша“. С обзиром на то да је Његош, како наводи аутор
Никола Симић, „Црногорац и мислима и језиком“, у овом тексту објашњене су одређене
особине црногорског говора који је управо овај пјесник увео у српску књижевност.
Са циљем да се особине црногорског говора међу читалачком публиком „не
држе за погрјешке“, аутор таксативно наводи и објашњава један по један филолошки
појам. Он наводи да нам је владика Раде вјерно пренио „говор онијех крајева“, баш
као што је вјерно приказивао живот и обичаје црногорског народа.
Такође, Симић указује на још неке карактеристике Његошевог језика. Једна од
њих јесу ријечи преузете из црквеног или руског језика. У доба Вукове борбе за
српски књижевни језик, којој је значајно допринио и сам Његош, ово можда није било
сјајно рјешење. Ипак, лако закључујемо, а то наводи и сам аутор ове студије, неке
ликове из Горског вијенца просто није било могуће одвојити и отргнути од црквеног
језика. Поред црквених и руских ријечи, у Његошевом Горском вијенцу нашле су се
и одређене ријечи из италијанског и других страних језика.
Иова чисто филолошка студија на крају доноси закључак да су Његошева најбоља
дјела резултат неоспорног талента и природне генијалности. Његошев језик се „одликује
од језика осталијех пјесника наших, а то је једрина, крепчина израза, краткоћа и
сликовитост. Овим је својствима наткрилио владика Раде све наше пјес нике“.У овој јубиларној Зори, одлуком уредништва, прештампана је и поново објављена Његошева
почетничка пјесма под насловом „Спомен на гробу Чедомила, сина родољубивога
господина Доктора Димитрија Фруштића“. Из кратког коментара уредника сазнајемо да
је ова пјесма први пут била објављена у Сербском народном листу 1837. године, а Зора
је доноси „као интересантну појаву Његошева почетничког рада и карактеристику утицаја
тадашње струје Милоша Хаџића Светића и Харфе Шишатовачке на прве почетничке
радове Владичине“.
Поетска страна овог броја часописа допуњена је, како су их назвали сами
аутори, двјема алегоријама. Алекса Шантић и Светислав Стефановић величају Његоша кроз стихове које су спјевали посебно за ову прилику.
Шантић у својој пјесми „Било једно момче Црногорче“ уздиже пјесника до
вила и представља га као њиховог миљеника. У помало епском тону,Шантић записује
стихове који истински величајуЊегоша као човјека и пјесника чија је пјесма „појила
крајеве српске витештвом и снагом“. У овим стиховима нема мјеста хиперболи, они
представљају Шантићево истинско и искрено одушевљење најмудријом српском
главом:
„Заиграло срце у јунака,
На прсима тешке токе звече,
Токе звече, златне гусле јече,
Док уз гусле пропојало Момче
Дивну пјесму, какву чуле нису,
Наше горе ни виле на вису…“
На крају одаје почаст мртвом Његошу, увјерен да ће његов гроб бити огањ који
ће гријати будућа српска покољења.
Исте мотиве кроз своју пјесму „Његошу“ протеже и Светислав Стефановић.
Славећи Његоша, Стефановић се у свом пјесничком заносу уздиже до оде. Узвишеним тоном пјева генију чија је душа „тело за собом понела“ и смјестила га на Ловћен:
„ На врх виса српског уздања,
Спустила је душа тело твоје:
Да почива,
Снове да снива.
(…)
Од тих снова, златотканих сјајних,
Успламтео, зажарио се Ловћен цео“.
Ето колико је била велика душа Његошева и са каквим одушевљењем српски
пјесник пјева и слави великог владику Рада. Ове двије пјесме су најискренији изрази љубави према пјеснику који је читав свој живот, баш као и Змај, посветио народу и
народном добру.
Његошев свечани број часописа завршава се прегледом значајних новинских
чланака, штампаних поводом обиљежавања педесетогодишњице Његошеве смрти.
На прелазу између књижевних текстова и овог прегледа налази се и једна кратка, непотписана анегдотска цртица из Његошевог живота.
Зора нам пружа сазнање да се о Његошу писало на свим странама свијета.
Пригодни текстови о Његошу објављени су у сљедећим часописима: Коло, Бранково
Коло, Женски свет, Дубровник, Виенац, Будимпештанске Мале Новине, Словенски
преглед и други. Сваки од ових часописа донио је најљепше текстове о човјеку који
се издигао изнад времена, владару чија владавина представља посебну епоху у црно-
горској историји и пјеснику који ће још дуго стајати на престолу најбољег. Исплетен
је вијенац у славу његову, при чему ниједан лист из тог вијенца до данас није увенуо.
Ови бројеви часописа „нису само конвенционални израз пажње према годишњицама које је читав српски народ обиљежио у тим тренуцима. Оне су, прије
свега, доказ да јеМостар, покренут тадашњом генерацијом младих пјесника и културних прегалаца, био довољно зрео да на једном таквом нивоу – испише ријечи љубави
и поштовања према пјесницима са чијим су дјелима живјели…“
Каснији записи Стевана Жакуле, које Љубица Томић Ковач наводи у својој
монографији посвећеној Зори, свједоче о томе колико су ови тематски бројеви Зоре
оставили великог трага наМостар. ЦијелиМостар знао је напамет половину Горског
вијенца, „а без Змаја, опет, није се могла замислити ниједна значајнија јавна приредба,
сијело или светосавска бесједа. Јер Змај је, као и Његош, за Мостарце био пјесник
кроз чију је поезију говорио српски народ у свим тренуцима свог живота“.24 Мос –
тарски интелектуалци заиста су постигли оно што су замислили и што су започели у
Ћоровићевој магази – пробудили су Херцеговину и културну сцену ове некада
успаване средине подигли на завидан ниво.