Бранко В. Радичевић (1925–2001)
Бојана Кулиџан Громовић
НА ТЕМЕЉИМА УСМЕНЕ ТРАДИЦИЈЕ
Бранко В. Радичевић рођен је у угледној трговачкој породици од оца Велимира
и мајке Косаре, у Улици кнеза Милоша у Чачку, 14. маја 1925. године. Од родитеља је
наслиједио љубав према усменој књижевности, жељу за причом и причањем, а искре
епских пјесама које му је отац говорио или прича што је мајка приповиједала,
распламсале су се у једну велику творачку ватру која и након сто година од рођења
пјесника тиња и грије срца његових читалаца. Живио је у Чачку, Сарајеву, Паризу,
Београду, Овчар Бањи и сва та мјеста на посебан начин обиљежила су његово стварање.
Биографска одредница Бранка В. Радичевића испуњена је не само његовим богатим
стваралачким опусом, него и богатим животном искуством које је и те како имало удјела
у умјетничком обликовању његове личности. Иако рођен у миру нису га мимоишли
Други свјетски рат и распад СФРЈ, као ни бомбардовање СРЈ. Иако један од шесторо
дјеце, суочен је са смрћу тројице браће. Школарац, а ипак борац и заробљеник.
У мају ове године поводом стогодишњице од рођења пјесника у Градској
библиотеци „Владислав Петковић Дис“ у Чачку, одржана је свечана академија на којој
су присутни имали прилику да прославе рођендан, лик и дјело свог завичајног писца
и културног прегаоца. Наиме, прије четири године оформљена је библиотечка цјелина
која се састоји од личне библиотеке Бранка В. Радичевића, предмета, рукописа.
Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ у сарадњи са Институтом за књи –
жевност и уметност је поводом 90 година од рођења пјесника организовала научни
скуп који је одржан у мају 2015. године у оквиру 52. Дисовог пролећа у Чачку, а као
резултат скупа проистекао је Зборник радова Поезија Бранка В. Радичевића (2016)
чији је уредник др Драган Хамовић. Поред ранијих тумачења Радичевићеве поезије,
те радова у којима је заступљена анализа његових дјела намијењених дјеци, овај
Зборник омогућио је да сагледамо Радичевићева дјела у контексту савремених
тумачења. Од новијих издања његових дјела поменули бисмо неизоставне Песме о
мајци у издању ИК Клет из 2021. године, изабрана дјела Бранко В. Радичевић у
оквиру едиције Десет векова српске књижевности Издавачког центра Матице српске
2023. (прир. др Милан Громовић) и роман за дјецу Учени мачак (ИК Пчелица 2025).
Сиромашење породице као и трагични догађаји који су пратили његово стваралачко сазријевање утицали су на формирање Бранкових ставова. Оно што је оставило
посебан утицај на његов опус су смрт браће Обрада, Радмила, а касније и Радомира,
заробљеништво, тешки услови живота. Још као гимназијалац почео је писати стихове, а
познати чачански пjесник Драгољуб Лека Обућина упознао га је са Дисовим
стваралаштвом. Бранково школовање прекида народноослободилачка борба те у септембру 1941. године одлази у партизане – гдје бива примљен у II чету Љубић ког
батаљона др Драгише Мишовића. Као курир Ратка Митровића у децембру је заробљен
са Пуришом Ђорђевићем. У чачанском затвору ћелију дијели са својим учитељем
Драгославом Урошевићем, а 1942. године је депортован у „Завод за при нудно васпитање
омладине“ у Смедеревској Паланци. Док је боравио у Смедеревској Паланци, 1943. додао
је своме имену надимак Мачиста по трагично страдалом брату Радомиру и почетно слово
очевог имена. Након боравка у логору наставио је шко ловање у Чачанској гимназији.
Послије ослобођења радио је као новинар, а прве пјесме које је објавио послије рата
потписане су псеудонимом Србин Стојковић и именом Б. Радичевић Мачиста.
Бранко В. Радичевић је послије рата радио као новинар у редакцијама:
Слободног гласа, Чачанског гласа у Чачку. Током 1945. радио је за дневни лист Глас,
Танјуг, и 20 октобар, и сарајевски лист Омладинска ријеч. Сарађивао је са бројним
листовима и часописима у Југославији пишући чланке, извјештаје, колумне,
интервјуе, итд. Од 1947.: Радио Сарајево, 6. април, дописник недељника НИН, Дуга,
Борба, Вечерње новости. Писао је телевизијску критику ТВ питалице за Борбу (1974–
1975), а у Вечерњим новостима објављује текстове „Свакодневне питалице“ (крајем
70-их и почетком 80-их година).
Своје интересовање за народну пјесму и игру преточио је у ТВ емисије: Коловођо, ногом крени, Песма је живот –шта народ пева и како народ пева, ауторске
емисије: Вук – сабор народне музике, Чаробна фрула, Витезови слободе (песме из
ратова и буна, регрутске тужаљке, двије емисије), ауторска емисија на Радио Београду: Од бисера песмарица, Шареница од песме и кола.
Током свог боравка у Паризу (у више наврата 1962–1979) слао је репортаже и
путописе за Илустровану Политику, НИН, Борбу. Позната је његова серија репортажа
„Галским стазама“ коју је писао за Вечерње новости 1979. У рубрици Прича Политике објавио је више од 30 прича 1945–1999.
Сарајево је заузимало посебно мјесто у његовом животу, тамо је стекао
професионалне сараднике и пријатеље које је често помињао у својим чланцима и
интервјуима. Радио је у Омладинској ријечи. Због непослушности, био је искључен
из Комунистичке партије 50-их година. Професионално бављење новинарством
пратило је његово умјетничко стварање, а посвећеност етнологији, етнографији и
етномузикологији усмјериле су га стварању видео-формата за телевизију и покретање
културних манифестација. Дјечјој књижевности допринио је као писац и уредник
више угледних библиотека. Писао је филмске сценарије, а његова дјела су адаптирана
за радио, телевизију и позориште. Са Радом Ухликом препјевао је и приредио
антологију Циганске поезије 1957. Заслужан је за идеју и покретање манифестација
„Сабор трубача“ у Гучи 1961. године и „Дисовог пролећа“ у Чачку (1964).
Добитник је бројних награда: „Вукова награда“ (1968); Плакета, „Дисово
пролеће“ (1976), Октобарска награда Чачка (1976), Статуета „Младо поколење“
(1977). Награђен је престижном Седмојулском наградом за животно дело (1978).
Награда „Политикиног забавника“ за најбољу књигу за дјецу (1990). Награда „Ласта –
вица“ (1991), Повеља Змајевих дечијих игара (1992), овјенчан је Наградом за животно
дело (Српска књижевна задруга, Београд 1995), Наградом Вукове задуж бине, за
књигу Сујеверице и друге речи – књига трећа, 1995.
Дјела Бранка В. Радичевића превођена су на: француски, њемачки, енглески,
италијански, чешки, мађарски, енглески, албански, словеначки, словачки, а у разним
антологијама и на руски, турски, пољски, шведски и др. језике.
Вриједност његовог дјела огледа се у специфичном умјетничком изразу, прије
свега препознатљивом по одабиру мотива, лексици – обогаћеној дијалектизмима, изграђен на темељима усмене традиције. Иако прве стихове пише још као средњошколац,
постаје препознат са првим књигама поезије након Другог свјетског рата.
У пјесничком опусу поред љубавне тематике посебно мјесто заузима мотив
смрти и војне из којег се крије пјесникова тежња да култ мртвих приближи читаоцима
са више аспеката. Наиме, мало је познато да је Бранко В. Радичевић осмислио кованицу ,,крајпуташ“, а њено тумачење образложио у монографији Плава линија
живота – српски споменици и крајпуташи (1961) и Српски надгробни споменици и
крајпуташи (1965). Ове монографије обогаћене су фотографијама споменика и
значајно доприносе тумачењу феномена овакве врсте споменика са аспекта
традиционалне културе, историје, антропологије итд. „Takav spomenik nije ni grobljanski
ni drumski. Ne pokazuje zemne ostatke. Ne predstavlja seoskog deliju kome zahvalno
selo za osobite zasluge podiže beleg. To je krajputaš. Tako sam ga nazvao“ (Radičević
1961: 9), дефинција кованице којом аутор гарантује себи неприкосновено право на
именовање необичног споменика, поступком самоцитатности пренијета је и у
лексикографску збирку ријечи сујеверица и сл. (Сујеверице и друге речи 1990).
Бранко В. Радичевић ову врсту споменика објашњава на основу усменог казивања и
личног сазнања: „Такав споменик није ни гробљански ни друмски. Јер не показује
земне остатке. Он је дух јер нема тела. То је споменик крајпуташ. Тако сам га назвао“
(Радичевић 1990: 62–63). Плава линија којом је опасан споменик, као сам споменик,
постали су својеврсни симбол и мотив који је обиљежио умјетничке радове Бранкових савременика са којима се лично познавао и сарађивао. Његова љубав према
усменој књижевности се огледала у сакупљању старих и заборављених ријечи, а
објашњења је обогатио конкретним примјерима у виду кратких прича или анегдота.
Сујеверице и друге речи доносе низ специфичних обичаја и вјеровања која се зову
варовнице: ,,ваља се, не ваља се“ и дају ширу слику једног простора (Драгачево, Чачак, Шумадија) која је погодна за детаљнија етнолошка, етнографска, лексикографска
и др. истраживања. Сујеверице и друге речи објављене су у четири тома (1990, 1992,
1995, 1999).
Стереотипне теме: живот, љубав и смрт, пјесник рашчлањује на пјесничке
слике и исконска осјећања разликовања добра и зла реактивирајући архетипску слику
свијета. Зло је представљено ратом, убиством, братоубиством, али смрт као мотив
најчешће не носи осјећање бола изузев када су у питању дубоко личне релације (мајка
–син, браћа, син–отац, сестра–брат), а на колективном плану је често пародирана (нпр. у приповијеци „Парада“ из збирке приповиједака Како је Јошика отишао на
небо, 1992. Баџо посматра групу Рома које Њемци воде на стријељање и чини му се
да је у питању парада, жарко жели да им се придружи, али га војници одгурују,
захваљујући томе остаје једини жив. Поступак карневализације ублажава трагична
осјећања чиме се релативизује однос према смрти.
Збирке пјесама Вечита пешадија (1965) Војничке песме (1961), Божја крчма
(1965) доносе нам наслове: „Песма незадовољеног тела“, „Крајпуташ“, „Исто то само
мало друкчије“, „Војничка песма“, „Опет то, мало друкчије“ којима је пјесник указао
на главну окосницу свог стварања – сељак ратник који стоји на бранику отаџбине, и
након смрти бди окамењен смијешећи се весело брком. „Војничка песма“ обједињује
ерос и танатос јер окамењени гробови у љетној ноћи хватају се за руке опијени
пјесмом играју коло све до изласка сунца.
Епитаф је често полазна тачка на којој настаје жив дијалог између крајпуташа и
пролазника, односно лирског субјекта који проговара: „Путниче, мука ми, тако свене ти
станак. / У неверици око залудно тугом сја. /Ја знам: живот је наш као конац танак. Боље
да лежиш ти а словље да читам ја“ (Радичевић 1965: 74). Тај непосредан „проговор“
лирског субјекта чини да се читалац замисли, досјети, осјети сву муку и терет живота, а
не трен и скамени зачуђен лакоћом подношења смрти. Смрт због које се пати и тугује се
не именује већ се ломи и круни попут трошица хљеба за умрлог млађег брата коме мајка
намјењује тањир за „Михољске задушнице“ у истоименој пјесми.
Поменули смо увијек актуелне Песме о мајци (1971) и податак да је велики
узор у приповиједању и инспирацију пјесник имао у мајци Косари. Цијела збирка
пјесама са кратким причама које обилују аутобиографским елементима кореспондира
са пјесмом „Сторучица мајка“ (Земљосанке, 1978). Док је мајка у пјесмама за дјецу
та која ради кућне послове, спрема колаче, плете, шије, покрива, у пјесми „Сторучица
мајка“ приказана је као биће које својом руком крштава, склапа очи умрлом дјетету,
кити у весељу, ставља пушку на раме, тка покров. Контраст продубљује бригу, понос
и задивљеност којим лирски субјекат скривен иза колектива каже: „Сто руку има
наша сељачка мати“ – јер свака мајка суочава се са истим бригама и недаћама,
поготово у рату. У посљедњој строфи у молитвеном вапају лирски субјекат призива
Господа да ,,утрне кандило ратова“ и обели „нашу сељачку мајку“.
Збирка пјесама Песме о мајци не садржи ниједну пјесму са темом смрт мајке,
али пјесме о одласку сина на фронт имплицитно указују да мајка полако нестаје док
чека. У том контексту, сјетимо се пјесме „Смрт Мајке Југовића“, Мајка Југовића која
добија трећу руку те на извјестан начин постаје тројеручица. Синовљева рука са
позлаћеном бурмом мајци је додата, и као што би у криоцу држала сина, она држи
руку(…) (Кулиџан Громовић 2024: 111).
Жена у Радичевићевој поезији бива величана и слављена јер је родитељка,
стваралац, смирени трпилац недаћа. Отац је сељак – ратник, ратар који оставља свој
плуг и постаје трећепозивац. У ,,Балади о очевима“ током повечерја „отварају се
невидљиве капије“ и „Очеви којих нема, наоружани до зуба, / улазе у домове пијани
од крви и од ракије. / На њима шињел или натрула гуњина“ (Радичевић 1978: 26). Ни
Велимир Радичевић, носилац Албанске споменице, пишчев отац, није остао без
пјесме. Пјесмом „Свети Илија и артиљерци“ (Са Овчара и Каблара 1970) Радичевић описује посљедње тренутке остарјелог ратника који се пред својом кућом присјећа
ратних дешавања и помоћи коју је добијао од светаца, поготово Светог Илије.
Достојанствен је сусрет са смрћу, старац се вазноси изнад Јелице и стиже на други
свијет, гдје га дочекују његов помоћник и небески топ који ће ратник задужити.
Не заборавимо такође Радичевићеву антологијску пјесму „Крцање ораха“
(Кадионик, 1990) којом актуелизује тему јасеновачких мученика, као ни оне којима
слави Лазара, Милоша, Светог Саву, помоћника и чудотворца. Спој традиције, историје, језички израз, стил, чине његов рад препознатљивим и привлачним за разне
врсте проучавања и адаптација (посебно у драмској и филмској умјетности).
Стваралаштво Бранка В. Радичевића без обзира на теме којима се бавио,
одувијек је било опасано плавом линијом крајпуташа која, на извјестан начин апострофира његово дјело, славећи живот, пјесму, игру, сељака и његов тежак рад.
Говорећи са извјесне временске дистанце, примјећујемо да је стваралачки опус
Бранка В. Радичевића недовољно истражен (највише пажње посвећено је књижевности за дјецу). У складу са насловом збирке Похвалнице и покуднице, поводом
Бранковог рођендана истичемо да је његово дјело својеврсна ода животу: похвала
хљебу, војнику, мајци, жени, оцу, прецима, историји, селу или сажетије: похвала
човјеку.
Остављамо задатак тумачима књижевности да приступе Радичевићевом дјелу
и сагледају га у контексту времена када је настало, али у свјетлу савремених тумачења
која ће открити нове слојеве његове поетике. Такав приступ омогућиће да се у
потпуности сагледа богатство једног пјесничког гласа који је на темељу традиције
изградио јединствен израз којим је опјевао вјечну тему која се живот зове.