Биљана Самарџић
Миланка Бабић
ОТИМАЊЕ „ПОВЕЉЕ КУЛИНА БАНА“
Ових дана се појавила вијест да је од стране бошњачких политичких активиста
при Институту за истраживање геноцида из Канаде – канадским музејима и
библиотекама достављен препис Повеље Кулина бана, с намјером да се Канађанима
Повеља представи као искључиво споменик „босанског“ језика и „босанске“
ћириличке писмености, а који уз то потврђује и „босанску државност“. Поводом
таквих поступака, дужни смо рећи да се ради о грубом фалсификовању и присвајању
српске културне баштине, односно једног од најзначајнијих сачуваних
средњовјековних споменика писаних ћирилицом на српском народном језику.
Повеља Кулина бана из 1189. године најстарија је сачувана ћириличка повеља
и представља документ којим, у облику заклетве, Кулин бан даје Дубровчанима пуну
слободу кретања и трговања. Упућена је дубровачком кнезу Крвашу, а записао ју је
банов писар дијак Радоје. У питању је документ који има два језички и графијски
диференцирана дијела. На почетку је текст писан латиницом, на латинском језику,
док је други дио писан ћирилицом и на српском народном језику, као и друге
ћириличке повеље са подручја Босне, Хума, Рашке, Дубровника и Зете. Документ је
сачуван у три примјерка. Најстарији примјерак се сматра оригиналом и налази се у
Библиотеци Руске академије наука, док су преостала два примјерка преписи који се
чувају у Дубровачком архиву.
Идентитет Повеље одређују њен језик, писмо и сам садржај. Повеља започиње
православним заклињањем „У име Оца и Сина и Светога духа“, а завршава се
заклињањем над јеванђељем на дан Усековања главе Јована Крститеља, а то је
празник који се по новом календару обиљежава 11. септембра, што значи да 29. август
по старом јулијанском календару, као датум када је Повеља написана – није 29. август
по новом грегоријанском календару, али како би то знали они који су се одрекли
православне традиције?! Особености народног српског језика видне су и у
карактеристичном српском фонетизму (у коме је стари приједлог въ замијењен са у
– у иницијалном заклињању У име Оца и Сина), као и у деклинацији именица, па је
по писму, правопису и језику Повеља Кулина бана подударна са неколико година
млађом Првом оснивачком повељом манастира Хиландара (1198/1199), издатом од
монаха Симеона, раније великог жупана Стефана Немање, чиме се потврђује да је
избор и ћирилице и ортографске норме показатељ Кулинове припадности
оновременој немањићкој култури. То значи да ћирилицу са простора данашње Босне
и Херцеговине можемо посматрати само и једино као дио општег скупа разнородних
варијетета српске брзописне ћирилице, не као посебно писмо, а облици слова који се посебно форсирају као посебности тзв. „босанске ћирилице“ или „босанчице“ не
могу се одвојити од цјелине богатства и разнородности ћирилице на широком
простору српског језика.
Ћирилица је била најраширеније и доминантно писмо у средњовјековној
Босни и Хуму (Херцеговини). Сачувана писана грађа са тог подручја показује својим
садржајем, језиком и писмом припадање српској културној баштини. Споменици
босанске провенијенције, епиграфски споменици, црквена и дипломатичка грађа,
рукописне, а касније и штампане књиге – писане су/штампане на ћирилици, коју су
поред Срба православаца користили и католици и исламизирано становништво. И не
само да су је користили већ су је и идентификовали као српско писмо. Појмови
српски, ћирилски, српско писмо, српска слова, српски језик поистовјећивани су на
овим просторима и код католика, и код муслимана, и код православаца, без обзира на
њихово етничку опредијељеност. Тако, на примјер, римски папа у писму дубровачком
надбискупу из 1188. године, као и у повељама из тог периода, Босну назива српским
краљевством. Све документе на ћириличком писму који се налазе у Дубровачком
архиву влада Дубровачке републике именовала је српском грађом, језик и писмо те
грађе идентификовала као српски језик и српско писмо, а службеника који је
обрађивао те документе назвала канцеларом српског језика. Службена преписка и код
исламизираних потомака босанског племства вођена је брзописном ћирилицом, која
се због тога и назвала још и беговско писмо, беговица, на језику који су они сами
називали српским, као што га је називао и Мехмед-паша Соколовић, добро позната
историјска личност. У једном писму из октобра 1551. године са угарским
заповједником Андрашом Баторијем на крају писма Мехмед-паша Соколовић пише:
„У Тамишвару Батори Андрејашу: и што посилаш листова, и све ми српским језиком
посилај, а не фрушки“ (које ми листове шаљеш, шаљи ми српски, а не латински).
Ћирилицом су исписани и епитафи на неким муслиманским споменицима –
нишанима – из 15. вијека, који су пронађени у околини Рогатице. Сви угледни
филолози, и то не само српски, Повељу Кулина бана, откад је откривена, сматрају
спомеником српског језика, па и чувени бечки слависта Ватрослав Јагић пише да је
„листина Кулина бана од године 1889. прво и најстарије што је писано ћирилицом, а
србским језиком“.
Идентификована са Србима, ћирилица је кроз историју била писмо које је из
политичких разлога више пута забрањивано. Многи владари и завојевачи
забрањивали су употребу ћирилице (Марија Терезија, Фрањо Јосиф, Бењамин Калај
итд.), а њен прогон наставља се и за вријеме Првог и Другог свјетског рата. Поред
прогона, ћирилица је дочекала и судбину преименовања у тзв. „босанску ћирилицу“
или „босанчицу“ или пак у „хрватску ћирилицу“. Вијековима идентификована са
Србима, у антисрпској политици сматрана негативним српским обиљежјем, у новије
доба, кроз форму тзв. „босанске ћирилице“, приказује се разним ванлингвистичким
средствима као несрпско писмо, с једним јединим циљем присвајања српске културне
баштине, оличене најприје у Повељи Кулина бана. Извртањем научних и историјских
чињеница, жели се свијету „показати“ да је Повеља писана тзв. „босанчицом“ на
народном „босанском“ језику, што служи циљу стварања етнички и језички хомогеног
идеала државе, потврђеног у јединству државе, нације и језика не само у савремености него и у историји. Зато данашња бошњачка лингвистичка и службена
политика настоји да одвоји ћириличко насљеђе Босне и Херцеговине од српског
писма и језика, што се управо покушава урадити и са Повељом Кулина бана и тако
преко „босанчице“, као наводне његове историјске подлоге, дати аутохтоност
„босанском“ као државном језику, чиме би се поништио и српски језички и српски
етнички идентитет становника Босне и Херцеговине. Повеља Кулина бана стоји на
том путу као свјетионик српске историје, културе, језика и писма и у том смислу –
свака њена злоупотреба не само за Србе него и за науку уопште је недопустива.
Истина о Повељи Кулина бана несумњиво је и борба за историјски укоријењени
идентитет националне културе српског народа, а она гласи: Повеља Кулина бана
исписана је ћирилицом и српским народним језиком. Термини „босанчица“ и
„босански“ језик из новијег су времена – продукти су аустроугарске политике из доба
анексије Босне и Херцеговине и немају никакве везе са Повељом Кулина бана из 12.
вијека нити са лингвистиком као науком.
