Кад време не допусти да се корак роди,
у пуном вриску где ничега није било,
већ је сваки уздах заробљен у слободи
и сенка нежна расла кô мајчинско крило.

Ни речи, ни гласа не беше у стварању,
само уснуло место, тихо без наде и туге,
нешто што је било слично непостојању,
кô ласта што се није винула пут дуге.

Као сни што не дођоше на врата дана,
и ништа није мерено туђим смехом,
само тајна блажена тишини одана,
што не зна за ране помешане с грехом.

И не постоји жал што никад нисмо знали,
ни да смо пропустили то што није било,
само тужна слика – љубавни анали,
у нама – где ништа није се ни збило.

(2024)

ХЛЕБ

У тишини куће – више нема мириса брашна,
ни топлине прстију што су знали да га месе.
Фуруна, као споменик, бди хладна и страшна,
као да чека да јој се негдашње ватре десе.

Пече се ћутање, густо као надошло тесто,
и све је мање сећања – што је живота више.
Као кора старог хлеба мирише празно место,
што теретом предака у нама тешко дише.

У старцу дечје непце памти хрскање коре,
које сада одзвања само у празним собама.
Укус хлеба – бол између ове и оне зоре,
позив детињства и говор старости у нама.

И сада, у сенци свега, без гласа човек седи,
с немиром у дамарима од свега што је било.
Као што зором авети тако све друго бледи:
хлебови црни и бели – кô да се само снило.

(2024)

БОЖУР НА КИШИ

Кисне над давним погледом детета,
у тишини травâ што све чешће ћуте,
божур – цвет што у крви нашој цвета,
шапуће јунаке што се још тек слуте.

Све је у њему: и Косово, и роптања,
и мирис на киши што га време брише,
и снага срца што пуца од чекања,
и земља што дуго туђим дахом дише.

Црвен је као стид у дане нејасне,
од киша клоне – не пада у траву.
И мада никне где памћење гасне,
у свакој латици носи исту славу.

И кад му корен ишчупа историја,
стајаће као крв што још у сну сија.

(2025)

НОЋНА ТИШИНА

На прозор гледа месец без обала,
у чаши мрака мир се тихо слеже;
ноћ сва од даха у мисли је стала,
у грлу безречје као омча стеже.

Под сводом ноћи у мени птица чучи,
не ћути – хук јој кроз тишину гази;
у сваком сату звезда се с неба сручи,
као безнађе што низ дрвеће слази.

А месец плеше с празнином на зиду,
превијајућ ране тешкој успомени,
и мир већ прилеже по очињем виду,
у мраку где сваки сен је безимени.

Док ја – загледан у душе нигдине,
записујем одјеке ноћне тишине.

(2025)

У ЈЕДАН САТ

Кроз прозор вири сребренаста луна,
на столу чаша, сенка, перо, прах.
Тишина цвили напукла кô струна,
а у срцу све је бол, трпња и страх,
док време бледи кô без краља круна.

На зиду лик, без црта, без дубине,
дух што тражи давнашњи облик ствари.
У мени памћење кô промаја мине –
сваку реч што написах у мраку остари
кô звоно празно, кô пећинске тмине.

О, светлости, што касниш као нада,
што кроз прозоре не доносиш мир!
Историја је глува, ево, и сада,
за савест човека као тајни је вир
у ком се даве векови људског пада.

Не знам да ли спавам или сам будан,
гледам у лист где тражим један знак.
Није ли свет већ давно постао чудан,
а ја у њему једино мамац лак,
што тражи себе у самртни дан.

Све речи сам рекао, тај Божји дар,
ал’ нисам сазнао где је суштина,
јер песма је суд – ја само њен писар
што бележи ко човеку природни је пар
кад ноћ запева у часу без истина.

(2025)