Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Анђелко Анушић

БОЛНИЧКА АВЛИЈА

„Кога сте ноћас сахранили“?, пита јутрос докторица Ева, психијатар.
Ми посједали на под, уокруг, као увијек. На сеанси смо.
Она је у средини, на вртећој столици.

Има нас двадесет петоро. Шеснаест жена. Остали смо ми, који још око учкура
нешто петљамо.

Тако она сваког дана. И стално нова питања:

Јесте ли ноћас били дијете? Мајку, оца, сестру, брата, дједа, баку – кога сте сањали? Флаша, чаша, тањир, или нечија глава – шта вам се у сну разбило? Са супругом сте се помирили, и љубили се као прије? Или сте се љуто свађали? Муж, је ли вас опет тукао? Дошао пијан? Од своје друге наложнице? Сањали да сте спавали са братовом женом, дјевером, са неким из блиске родбине? Са киме сте се гушали: учитељем, пријатељем, сусједоим, љубавником, љубавнциом, шефом, човјеком у униформи, политичарем? Са неким од своје дјеце? Са мном? Или с неким непознатим?

Или сте заборавили своје снове?
Ништа нисте снивали, можебити?
Причајте. Ако желите прездрављење.

Ми се тешко отварамо. Заливени, као јама безданка цементом. Оне неке године, у земљи – која је – ни земља, ни држава, ни територија.
Онда она прозива. Ишчепркава из нас смрзнуте, смушене ријечи. Вади их са дна. Као из муљевног бунара.
Савјетује нас да пишемо. Слободно, све. Записујемо своје снове. Описујемо како се осјећамо, о чему размишљамо, шта желимо, за чим жалимо. Чега се и кога плашимо. На кога љутимо. Кога, и шта, мрзимо. Шта бисмо мијењали у своме животу. У друштву у коме живимо.
И она пише.
Скоро је објавила књигу пјесама За мрву људства.
Нудила је и нама, на поклон.
Ја сам узео, из пристојности. Не сјећам се је ли још неко.Можда нека од жена.
Скинули плочицу с мојим именом са врата, нацртали на њима мртвачку главу. И оно слово..
„Да сте наставили да пишете и објављујете, не бисмо се можда овдје видјели“, каже ми докторица.
Послије покушаја самоубитства. Да.
Неки људи, из комшилука, преко ноћи омрзнуше моје име. Заћуташе од мене.
А до јуче смо се поздрављали. Бог, сусед! Истјераше ме с посла. Из творнице жаруља „Никола Тесла“. Двапут избацише из амбуланте. И сваки пут са збора станара. Дочекали ме, једне јулске вечери, испред зграде, скинули одјећу и обућу, оставили само чарапе. Да не идеш бос, рекли су.
Појео ме је стид пред кћеркама.
Скинули плочицу с мојим именом са врата, нацртали на њима мртвачку главу. И оно слово..
Провалили у стан. Испретурали. Поломили. Покрали. Опоганили, псећи. Долазили више пута да ме истјерају напоље.
Не припада ти стан, није ово твоја земља.
Спасио ме сусјед, пензионисани милиционер. Не срећем га више на стубишту.
Телефоном, касно ноћу, непрестано звали, псовали, пријетили.
Опкољавали су ме са свих страна, из часа у час.
И сатјерали у подрум.
Био сам пребацио уже преко топловодне цијеви. Уомчио. Крадом, из стана донио столичицу.
Али, нисам могао. Било ми је жао дјеце.Жена ме је напустила, одмах спочетка велике омразе. Раздвојили нас прсти и пест.
Отац им се објесио. Полудио, сигурно. А луд је и био. И требало га је ликвидират’.

Е, па нисам полудио, рекао сам наглас.
И скинуо оно уже.
Психијатрица понавља оно питање.
Подижем руку.
Ја бих нешто прочитао, докторице.
Па дајте.
Стид ме је.
Какав стид? Па ми смо овдје једна обитељ.
И – читам, дрхтавим гласом:

„Пролази прошлост кроз моју авлију. И носи што мора. Осипе времена. Прхут вијекова. Опало лишће. Старе вјетрове. Олињале страхове. Подмлађене стријепње.„Пролази прошлост кроз моју авлију. И носи што мора. Осипе времена. Прхут вијекова. Опало лишће. Старе вјетрове. Олињале страхове. Подмлађене стријепње.

Звекет оклопа.
Цилик сјечива.

Шкрипу апсарница.
Силне и посилне.
Добоше и добошаре.
Трубе и трубаче.
Брвна и труње.
Руна и перике.

Прошлост пролази кроз моју авлију.
И ваља кристалне ноћи.
Расходоване димове конц-логора.
Залеђене ножеве у збоденом грлу.

Кроз авлију прошлост пролази.
И враћа што се опире стихији.
Хỳк и бỳк небеске воденице.
Снијег зглобова. Рђу кољена.
Метеоролошке поводње.
Темпиране циклоне и антициклоне.
Ласи гријехова. Лепршају ли лепршају!

Тутњи прошлост кроз авлију, која је можда и твоја.
И котрља котрљано.
Плави плављено.
Жеже спаљено:
Колибе. Потлеушице.
Брвнаре. Кућишпта.
Поратне бајте.
Зиданице.
Па опет и опет огњу предате куће.
Пустаре. Утрине. Думаче.
Згаришта са младим крастама шума.
Гробља. Расцопане крстаче.
Згажене хумке. Ископњеле кости.
Зејтином Црвеног крста препране мошти.
Црквишта. И младе Исусове невјесте, у шипражју.
Пољске зараслине, чкаљем ђавоимане.
Села и селишта.
Расколничке крајине.
Спепељена мјеста.

Пролази, што пролази.
И не односи ни бол ни блато.
Не спира бол ни злато.

Развијава прах са прахом.
Размјењује земљу за земљу.
Ништа за ништа.

И кроз твоју капију, соколе, прошлост сукља.
У томе свртњу, тој орљави, има ли твога врапчијег перца?
Пухора јуначаке славе?
Прашчица прашчице с твоје обуће – има ли је“?

„Браво, Арсеније!“, запљеска докторица.
„Јесте ли чули? Овдје гдје сад јесмо – то је та авлија. Заправо, њено предворје.
А ми – обитељ.
Хајде да разговарамо о овоме, обитељи моја“!
Мене обузе стид и страх.