Анђелко Анушић
СВАКИ БРОЈ НОВЕ ЗОРЕ ЈЕ СВОЈЕВРСТАН ЈУБИЛЕЈ!
Од првог броја – па до данас – свака нова свеска Нове Зоре расвитнула би у
мени, увијек изнова, чувену (будилачку, у суштини хришћанску ) мисао драге нам
Анице Савић Ребац: Има још зора које нису свитале.
И да, сваки (нови) освит Зоре овидњавао би нову руковет поезије и прозе,
луцидно, завјетно подсјећање на наше велике људе из духовности, умјетности,
културне историје и задужбинарства, и поготово одличан интервју интегралног
српског кода (са неовдашњим питањима), какав се није могао прочитати (и не може
ни данас) у сродним публикацијама у нас.
Специфична одлика Нове Зоре јесте и то што има и окупља сараднике (и
читаоце) са простора докле досежу српски језик и писмо, српска ријеч, дакле скоро
свуда тамо гдје живи наш човјек, што мало којој публикацији данас полази за руком.
Честитајући часопису двадесетогодишњицу постојања, и говорећи тим
поводом, или ма којим другим – никада се не могу заобићи два кључна имена, два
стожерна човјека – која, иако нису физички међу нама – јесу тамо гдје им је и трајно
мјесто: у метафизичкој орбити Нове Зоре као добри дух, заштитна повеља – свако на
својој досегнутој љествици који часопису неодступно помажу да (мукотрпно, на –
жалост!) одолијева гравитацији нашег пословичног немара, наше жилаве недосљедности у стварима нематеријалне нарави, половичности наших намјеренија и
чинења, лаком одрицању, самозатајивању /од/ исконског почела и великих претходника. (О глиненој гравитацији друштвеног система, као исходишту свега овога, са
његовим иловачним теговима у култури, књижевности, просвјети и још неким
суштаственим пољима – нећу ни да говорим. Јер не приличи јубилеју нашег часописа. Било би то као на свадби прегањати се о судбини Ђекне Живка Николића!).
Та два стожерна човјека су (нека ми опросте ову „пристрасност“и „ексклузивитет“ сви знани и незнани, ако сам некога „закинуо“) Радослав Братић и Никола
Асановић. Обојица су домаћини и кућаници са (старог) херцеговачког гумна, и зато
не чуди што су иза себе оставили нам богато насљеђе које ће претећи наше доба, а
да ни ми, свременици, нећемо бити лишени свога дијела тог насљеђа. Дабоме, ако га
заслужимо.
Радослав Братић је покренуо (а строго узев, тачније би било рећи: обновио)
Нову Зору, концепцијски је, понајвећма, профилисао, окупио Редакцију – а све остало
је (придобијање сарадника, читалаца, претплатника и поготово добротвора) учинило
Братићево велико књижевно дјело, и његова старински тврда Ријеч коју никада није
одрицао.
Никола Асановић, Братићева десна рука, добра душа Билеће (и васцијеле
земље Светога Саве) која се својски старала о сложеним пословима које изискује
уређивање и штампање часописа какав је Нова Зора, не више у оскудно вријеме, већ
у невријеме, (јер наш народ, посвједочује се то и данас, као да још није изашао из
таквог грђаног земана). И не само о часопису – Асановић се несебично предавао
бризи око Ћоровићевих књижевних сусрета, као и Одбору СКиПД „Просвјета“ у
Билећи. Дух тог брижења и топле домаћинске пажње лебдио је свуда, био на свему,
у свакој ситници, детаљу поготово.
Наравно, честитки и захвалности за трајање Нове Зоре, не смије бити лишена
ни садашња Редакција овог часописа, понаособ госпођа Габриела Братић. Подразумијевају се ту Милош Ковачевић и Зоран Хр. Радисављевић. И добротвори, међу које
сврставам и сараднике као дародавце својих прилога, свакако.
Јер, данас и овдје, појава сваке нове свеске Нове Зоре представља, барем за
овог аутора, својеврстан јубилеј.
На многаја љета!