Анђелка Цвијић
ПРЕБИРАЊЕ ПО СЕЋАЊУ
(Миломир Ђукановић: Албум ишчезлих слика, „Дерета“, Београд, 2023)
Шта значи враћање у прошлост ако смо је већ скрајнули у неки, најудаљенији,
кутак сећања? Има ли оно неку посебну сврху, да ли је то доказивање да можемо да
победимо време, и да је управо сећање његов највећи непријатељ? У овом наизглед
једноставном питању крију се многе замке, почев од тога да ли је одлука да вратимо
прошлост селективна, да ли се она односи само на лепе, угодне догађаје и доживљаје
или на неизбежни низ узрочно-последичних збивања зачињених медом и горчином.
Какогод било, свако ко се одлучи на такав корак је ван сваке сумње храбар и
духом богат човек јер је свестан да ће га из таквог враћања воза уназад кроз његове
прозоре заслепити нова сазнања, каква ономад није умео ни да сања. И којима се
можда није надао. А сањање је само корак до књижевности – и у то нас својим новим
прозним остварењем уверава наш познати писац Миломир Ђукановић. Назив романа
– Албум ишчезлих слика, издавач „Дерета“, Београд, 2023 – пружа одговоре на горе
постављена питања, и рађа нове недоумице. Шта, онда, чини прошлост? Звуци, боје,
слике…, или људи који су их стварали, и бивали створени од њихових честица, остали
забележени у њима. Ђукановић се одлучио за слике, знајући добро да су управо у
сликама најјасније сачуване тајне онога што је било. Пажљивим посматрањем, оне
се претварају у садашњост, и мистерија свих у кадру ухваћених звукова и боја
преображава се у причу, у незаустављиву игру прича које делују и засебно, али и
сједињено, чинећи један од најзанимљивијих романескних конструкција у нашој
савременој прози.
Миломир Ђукановић (1948, Милина), правник по професији, а по вокацији
писац, аутор је бестселер романа „Амерички експеримент“, „КоктелМенхетн“, „Сан
бојен жутом бугенвилијом“, „Манастир“ и „Маузолеј“. Писац је и збирке прича „Тајна
Петровачког камена“, десетак књига поезије, али и пет књига сатира. Приредио је и
„Најлепше приповетке Бранислава Нушића“ и „Најлепше песме и сатире Радоја
Домановића“. Био је уредник сатиричног листа „Јеж“ и Играног програма РТС. Проза
му је донела награде и признања, преводе на светске језике, и заступљеност у
књижевним антологијама.
Читалац који се одлучи у улазак у Албум ишчезлих слика Миломира
Ђукановића схватиће врло брзо да се заједно са писцем упустио у авантуру
пребирања по сећању. У тој су авантури оживеле слике постале сведоци времена које
је било, али паралелно са тим одједном и времена које је сада, па и онога које ће тек
бити. Сва три се понављају и обнављају кроз ткиво низа прича у којима је аутор себи
доделио две улоге: лик главног јунака који препричава своју аутобиографију, и лик објективног приповедача који посматра са стране, понекад и коментарише, па и
учествује (са стране) у догађајима. Тако ова два лика, ускачући један у другог и
искачући, враћајући се у слободан оквир сопственог идентитета, доприносе
атмосфери забавне, духовите али подједнако меланхоличне игре живота који
припадају свима са којима су се сретали у албуму ишчезлих слика. Двојици својих
главних јунака Ђукановић препушта да ту приповедачку игру доведу до фантастике,
стварајући надасве бескрајно шармантну и маштовиту прозу зачињену ретко богатим
језиком са готово раритетним изразима-драгуљима којима успоставља везу савремене
српске литературе са својом традицијом.
Овакав приступ прошлости аутобиографу / независном приповедачу омогућава
укидање времена; оно што је данас, истовремено је и оно од пре пола века, и пре
више од једног века, они које смо волели, познавали, са којима смо се дружили, они
који су волели нас, одједном су живи, говоре нам (најчешће нас подучавају – а шта
је прошлост него историја као учитељица живота!), и научавају нас животу, иако смо
већ одавно у њега загазили. Тако приче од детињства до зрелих година теку у
Ђукановићевом роману засебно, али се и мађионичарским палицама двојица
усмеривача убацују једна у другу, уводећи не само измишљене и истините личности,
већ и ликове везане за књижевност, домаћу и страну, било да су писци, или њихови
јунаци, свеједно. И са свима њима, заједно са аутобиографским рефлексијама,
најчешће у разговорима са мајком, и доживљајима са пријатељима којима незаборав,
као и двојици приповедача не прија, теку бивша и садашња повест ових крајева у
којима је народ веровао да ће све своје ране успети да позлати.
Тако из Албума ишчезлих слика, наоко успутним назнакама, врло суптилно,
налик напомени, аутобиграф /приповедач подсећа на бурна раздобља кроз која су
пролазиле генерације које су живеле, и живе у овој ојађеној земљи. Од
комунистичких власти које су конфисковале куће без кривице кривима до, по паду
комунизма, нових власти које почињене неправде морају да исправљају и кроз
програм реституције враћају одузето; па до грађанског рата с краја прошлог века и
последица које је он оставио за собом на граници с оне и ове стране (једне!) реке. И
до најновијих поступака нове самољубиве власти која сада своју обест уграђује у
Београд на води (друге једне реке), а који се противи свакој здраворазумској идеји о
лепоти једног града. Од појединачних, људских судбина, ту су пак и случајеви
осионог понашања или сујеверја, који сви одсликавају тешко искорењиву сировост и
бахатост, неукост, као још свеприсутни амблематични елеменат живота на овим
просторима.
Приче из Албума ишчезлих слика обухватају све ово, али се из њих као
самосталан део издваја опус који је писац / аутобиограф посветио књижевном животу
једног, слободно се може рећи, златног доба српске литературе и културе. Тај ће део
старији читалац препознати и као омаж књижевно-уметничком серклу из
седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. А омаж, као сваки знак искреног
поштовања, не може проћи без спомињања имена актера тог доба – од Петра Џаџића,
Новице Тадића, Петре Крдуа…, који нису дуго са нама, али нам се из прошлости
јављају. До оних који су и данас активни, и у самом врху српске савремене
књижевности, као што је Милисав Савић који неуморно објављује романе и путописе.
И који је, узгред додајмо, написао да се роман „Албум ишчезлих слика“ може читати
и као збирка дужих, претежно љубавних прича (ох, да, и о љубави је у овом делу реч,
прим. А. Ц.). Ово вредно књижевно дело представља, сматра Савић, носталгичну
слику једне списатељске генерације која нестаје и државе која је већ нестала. То је
узбудљиви литерарни водич кроз време у којем се више волело, али та љубав –
нажалост – није успела да заустави погубну људску мржњу.
„Албум ишчезлих слика“ има, међутим, још једну димензију. Између
љубавних, политичких, па и крими прича, провлачи се тиха дискусија о
књижевности. О ономе што највише тишти писце: како постати писац, како писати
а да се не погуби нит, да се не погубе јунаци и измешају њихови животи до
баналности, како држати читаочеву пажњу, устрепталост, и испунити његово
очекивање. Због свег овог тематског изобиља, у Ђукановићевом Албуму… ваља
одгонетати једну по једну матрицу. На свакој од њих записани су откривалачки
кодови који их повезују у целину, у једну јединствену слику на граници фантастике.
На тој граници јунаци романа излазе из књижевне и улазе у своју животну причу, и
обрнуто; велики талас времена потапа све безначајности, све баналности и
ефемерности. Остаје само слобода од оне врсте коју својевољно, у бекству од
увредљво ружних времена, бирају сви који желе да остану самосвојни. А то је
слобода свесно изабраног дружења са онима с ума сишавших. У свим временима,
бити на тој страни значи имати слободу, бескрајну, какву имају само птице, и небо,
ноћно или дневно, које оне својим крилима надлећу у Албуму ишчезлих слика
Миломира Ђукановића.
