Српска интелигенција (због ситуационих околности, под овим корпусом морамо подразумијевати не само мислеће, националноисторијски и егзистенцијално сензибилисане, самоосвијешћене индивидуалце, већ и високошколски образоване појединце) није се једнако понашала – није се културолошки очекивано сналазила – током грађанско-вјерског рата у (пост)титоистичкој Југославији 1991–1995. године. Док су високи српски интелектуалци у силом отцијепљеној БиХ-и, захваћеној милитантном хистеријом муслиманско-хрватског популуса – махом стали, духовно и акционо, на страну одбрамбеног, културнополитичког покрета заснованог у Српској демократској странци на челу са др Радованом Караџићем – српска ситуација у сецесионистичкој, за рат и дом одавно припремљеној Хрватској (још у вријеме масовног националистичког покрета 1971.) – била је коријенито другачија. Српски интелектуалци у великим хрватским градовима нису са емпатијом гледали, напротив, на нужност политичког самоорганизовања и (макар) културалног окупљања и сабирања нашега народа на подручјима Сјеверне Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније и Барање гдје је у претежитој бројности вјековао српски живаљ.

Хронично асимиловани и анестетизовани животом у авнојевско-комунистичком карантину подржављене (још од 1974. године) Републике Хрватске, у којој је, тих деведесетих година, мрзилачка прозивка и окапање српског народа досегло усташоидни регистар – овај српски социјални крем (претежнији његов дио) са културoлошким зазором, па и поругом је отклањао и саму помисао на потребу аутентичног страначко-политичког отпора са националним знаком. Поготово је одбацивао сваку могућност отвореног солидарисања са својим сународницима на подручју Републике Српске Крајине (основана о Светом Николи 1991.), суоченим са подмуклом хрватском војном агресијом. Штавише, да самонаметнуто друштвено сљепило доврхуни своју апсурдну и трагичну тачку – овај високообразовани слој „хрватских грађана српске националности“ (хрватских Срба, како се уобичајило павелићевски говорити, и није престало) сам себи је ставио повез преко очију – оснивањем у Загребу соцоијалдемократске Странке урбаних Срба! У овој екс-политичкој еквилибристици нарочито су се јавно истакли политиколог Јован Мирић, др Драго Роксандић, др Јован Бамбурач, Симо Рајић, у извјесној мјери и др Санда Рашковић Ивић и још понеки.

Ипак, да не будемо оптужени за генерализацију и тотализацију увида, треба навести да се међу овим урбаним Србима издвојио тек један мали број (тужни знамен статистичке грешке!) који је већ на почетку ратних припрема у Хрватској, зарана наслутио кобну сјенку историјског рецидива фашистичко-усташког погрома недокланог народа, обнављања Независне Државе Хрватске. И они су први проговорили
јавно и децидирано о томе, упозоравајући домаћу и свјетску јавност на могућност наставка Другог свјетског рата у титоистичкој Југославији. То су, прије свих, др Станко Кораћ, књижевник и новинар Здравко Крстановић, академик Јован Рашковић, професор Душан Старевић, Јован Опачић, Јован Дмитровић, Душан Зеленбаба, Симо Дубајић, проф. др Милан Ратковић, проф. др Слободан Комазец и засигурно још по неко,  што је (још неотворена!) тема једног полихисторског истраживања. Управо су они први доспјели под гиљотину хрватске демокрације. Лишени су хљеба насушног, харангом и лажним оптужбама буквално су истјерани с посла, и ту врсту егзистенцијалне егзекуције извело је њихово радно окружење. Потом су свакодневним, ритуалним злогуким пријетњама и застрашивањима истјерани из својих домова и градова у којима су живјели, са личним пртљагом у рукама. У томе прогону учествовале су и њихове прве (иновјерне) комшије. А Јован Опачић је доспио и пред судије. И не само он.

Забрињавајући феномен упадљиве несолидарности (порицања самобитности) српске интелигенције (ову сорту М. Ломпар дефинише као секуларно свештенство) са егзистенцијално и историјски угроженим дјелом народа коме припадају (па и цјелим етносом!), несолидарности са његовом прошлошћу и животом, његовим сада и овдје, сада и тамо, сада и сутра, нарочито испољеној крајем двадесетог вијека до данас – феномен, ваљда, једино познат у крилу нашега национа, и отуда реверзибилан – посебна је тема која чека своје истраживаче.

На подручју Републике Српске Крајине која је дугих пет годиница била на мети хрватске стројнице (и постројби), на мети тешких глобалистичко-мондијалистичких оруђа, и медијским топништвом, те под копитом тројанског коња Уједињених народа – онај тањушни слој српске интелигенције није промијенио своје агрегатно стање. Остао је чврсто у народној стопи, на своме прагу и прађедовском грунту. На оном Јакшићевом камену, с пером и пушком у руци.

Уз интелектуалце из Републике Српске, и малоборојне у Србији и Црној Гори – то је, чини нам се, једна (или једина) свјетла тачка у, колико дијалектичком, толико и контрадикторном/проблематичном топосу који се зове српска интелигенција. Размахом ратних дејстава, односно хрватске агресије на дио свог становништва друге вјероисповијести и националнсоти, осамдесет одсто просвјетног и здравственог кадра, писци, пјесници, новинари, преводиоци, универзитетски наставници, техничка интелигенција, уз своју Српску православну цркву, епископе и свештенсво на првом мјесту – присегло је, духом и тијелом својој крајишкој отаџбини. Причестило се мрвом, натопљеном крвљу и знојем предака, крајишке земље. Сви они живјели су на подручју тад већ оформљене Републике Српске Крајине.

Књигом Повез преко очију/ Ратни записи из Српске Крајине, Вељко Стамболија, пјесник, професор српског језика и књижевности, ратни извјештач, посвједочио је, из прве руке, сопствену мисију интелектуалца, као и цијеле плејаде мислећих српских глава махом са Баније и Кордуна, али и знатно шире – цијеле Крајине, па дијелом и Републике Српске. И не само њих. Посвједочио је, прије свега, родољубиве трагове многобројних бораца са прве линије фронта, цијелог крајишког корпуса, најзад; посвједочио је страдања, смрти и васкрсења, ране и патње, уздисаје и ридања, борбе и подвиге српских бораца; није превидио ни несналажење и батргање, међу – собице и дјечије бољетице политичких главара и младе (крајишке) власти несвикле високој столици; осјенчио је евроатлантске лажи, подметања, лицемјерство и све – укупне бјелосвјетске превртаније; свирепост старих душмана са (познате) усташке и западњачке адресе; (по)свједочио је прометејство нашег заграничног народа: његов морал и срчаност, радиност и стваралачки порив, гостољубивост и кротост, заносе и стрепње, ведрине, вјеровања и надања, чега никада није недостајало крајишком човјеку.

Учествујући од самог почетка у васпостављању културног бића српскога народа у Крајини, оснивању СКД „Сава Мркаљ“ у Топуском, покретању листа овог Друштва Српски глас, оснивању листа Отаџбина, удахњивању књижевних садржаја у запустјели духовни простор, и наравно, стижући и до прве борбене линије с пушком у руци, Вељко Стамболија (по)свједочио је своје властито дјелатно ја и много више колективно ми, пишући новинарске текстове у поменутом Српском гласу и Отаџбини, те у Новој ријечи, Новој просвјети, Војсци Крајине и Плавом билтену. У нареченој књизи сабрао је оне репрезентативне, понајбоље, готово свих новинарских жанрова (највише их је, наравно, из Српског гласа и Отаџбине) – од цртица-биљешки, извјештаја, репортажа, до интервјуа и коментара. Онај (самоодбрамбени) културнополитички фронт – и онај други, борбени, српске војске и народа – овдје су у сразмјерној мјери пропраћени и приказани. У опширном предговору Стамболија је предочио тематски оквир и (своје) ауторско настројење, осврнувши се и на августовски огњени изгон (1995) из РСК, понижавајућу бјежанију са својим сународницима, сјенчећи сва мучна прикљученија тог вишедневног (вишевјековног) кретања између вјечитог орања и клања, до његовог новог задомљавања и у царском Крушевцу, поред иних градова и мјеста у Србији. Књигу је профилисао у осам циклуса: Рат и дјеца, У Крајини крвави трагови, У цара Тројана козје уши, Интервјуи, говори, конференције за новинаре, Сусрети на ратишту, ратне судбине, С врха оловке, Не чита се Достојевски зато што је Рус и Коментари послије 1995.

У првом циклусу прибрани су текстови који славе учитељски позив који се током тих ратних година одвијао између катедре и линије фронта, уздиже се љубав према дјеци, васпитању и образовању. Ту су и писма дјеце, свакако најпотреснија, непатворена свједочанства у овом Стамболијином либру/листини коју је осјенио бог Марс; опомињућа писма у којима нема ни мржње ни оптужбе, већ само нијемо, слеђено, стужено питање: зашто нема мога тате? Посебну културолошку вриједност, раритет у своме жанру и ратним временима, представља Вељково писмо објављено у Српском гласу – писмо просвјетног радника – својим ученицима свих националности у коме их благо и смирено, очински позива да добро размисле и промисле стицај околности, да се не поводе за старијима, не суде, не опадају, не мрзе и не убијају оне друге на супротној страни. Своје дојучерашње комшије. Ово би писмо, какав год му (пред)знак (при)давали, по својој универзалној прометејској суштини могло да стоји у полицама УНЕСКО-а на истакнутом мјесту, штавише, требало би да буде његова мисионарска посланица. Не знам могу ли се друге супротстављене стране у (самопројектованом) посткомунистичком конфликту титоистичке Југославије чији је пир и овога пута највише коштао Србе – подичити сличним писмом-апелом? Упадљива је у овом циклусу ауторова, свакако тачна опаска у једном тексту„да су културни геноцид и биолошко истребљење увијек, у правилу, повезани, поготово је то најочитије на примјеру судбине Срба из Хрватске и Крајине“. Али и Срба из авнојевске БиХ-е, додали бисмо. И Срба уопште, ма гдје живјели.

У другом циклусу нижу се свједочанствене исповијести о пакленом страдању крајишких Срба који су доспјели у хрватско сужањство, и само захваљујући Небу издржали и преживјели пакао усташких затвора-мучилишта. (Иначе, према поузданом свједочењу Саве Штрпца из Удружења Веритас, хрватска страна готово никада није враћала живе и читаве српске рањене заробљенике, већ увијек убијене и масакриране. То је круна, показало се и сада, тисућљећне културе овог самохваставог народа). У трећем поглављу заокупља пажњу Стамобилијина далекосежна (пр)оцјена у тексту Мржња на Балкану (објављеном у Српском гласу) „да судбина (сукоб, опаска моја) Срба и Хрвата на Балкану…само је један од првих наговјештаја суморне и катаклизмичне судбине читавог људског рода…“ Садржај четвртог поглавља сачињавају интервјуи са познатим фигурама политичког и државног живота (академик Рашковић, др Р. Караџић и други).

У књизи овог аутора има много некролога и читуља, јер крајишки Срби највише су гинули у фазама тзв. примирја (симулираних мировних споразума) наметнутог од бјелосвјетских гуланфера; мучки убијених, или тешко обрањених с леђа, у ненадним препадима, од џелата прерушених почесто у униформе ЈНА или контроверзног УНПРОФОР-а. Због тога ова тематска групација (садржај петог поглавља) прераста у својеврсни Стамболијин мали ратни дневник о погинулим и мученички пострадалим Србима, Банијцима и Кордунашима, окрутно ништеним на кућним праговима од руке овјерених србозатираца, идеолога и потомака – од Анте Старчевића, Јосифа Франка, Е. Кватерника, преко Павелића, кардинала Степинца, сарајевског надбискупа Шарића, В. Гутића, Макса Лубурића, Динка Шакића, фра сотоне Вјекослава Мајсторовића, Андрије Артуковића, до В. Бакарића, Мике Шпиљка, Душана Драгосавца, Савке Д. Кучар, М. Трипала, Ш. Ђодана. М. Веселице, Ф. Туђмана, М. Крлеже, М. Шпегеља, Ј. Бобетка, Ђ. Бродарца, А. Готовине, С. Месића…

Али, ово је дневник и о правим српским херојима, браниоцима имена и кућнога нумера, прича о преживјелима и опсталима када је мало било наде у претрајавање – прича о свима онима који су својим голим животима омеђили територију РСК. Стамболијино слушање и ослушкивање људи са егзистенцијалних рубова, биљежење њихових прича са овога и онога свијета, онај тренутак кад се „човјек скупи у причу“ (како он каже у запису Три ратне приче) и нама данас као да помало враћа наду „да ће хаос и неред, безнађе и безумље, прљаве политичке игре и ратови бити надвладани.“ Да би можда баш данас, послије свега што се десило крајем минувшега вијека, могли бити надвладани, на све четири стране свијета, иако знамо да то не бива. Да је такво становиште хиперутопијско.

У шестом тематском раздијељку, Стамболија коментаторски промишља ране канцер-фазе домаћих и иноприлика и неприлика, политичких и друштвених; промишља бешчашће свјетских медијских магната (и њихових покровитеља), новинарско посртање, етичко и професионално, многих иностраних извјештача; суноврат и сумрак штампаних и електронских медија који су тврдо стали у западно-амерички шанац, ставивши себи свјесно повез преко очију, не желећи да чују (не хотећи да виде) и српску страну културолошке и политичко-ратне приче.

У седмом циклусу (Не чита се Достојевски зато што је Рус) изабрани су текстови који говоре о значају за наш народ – егзистенцијалној, националној, духовној и историјској важности – језика нашега матерњега (језика српскога), традиције, вјере, народне повјеснице, културне баштине и књижевне умјетности – као насушне потребе, причесне животне честице – поготово у прелазном времену какво је ратно (оштећено вријеме, како га називају филозофи). Ту је исказана она самосвијест, коју смо већ маркирали, о томе да послије културног геноцида сљедује биолошки, гдје се животни круг затвара. Отуда су овдје написи и записи о себи, о своме, о својима, али и о заједничком језгришту (оном универзалном) међу народима, цивилизацијама и културама, становитом доприносу кога су Срби као народна трмка дали и дају оном прометејском огњу под небом. Они свједоче, како смо већ рекли, о борби крајишких Срба и на другом фронту, другом пољу – овога пута са ледине, брисаног простора кога су обрстили комунистички скакавци – јамче, један кроз један, о одбрамбеној културнополитичкој борби, борби барабар с пушком у руци. У овим текстовима аутор је узнастојао да, упркос оштећеном времену, макрира и „ухвати“ оне (капиталне) сублиматорске тренутке хучне историје „кад нација прелази у културу“, како каже Слободан Јовановић.

Послије полувјековне комунистичке похаре (као увода у несагледиву трагедију која је услиједила) у авнојевском казамату Хрватске, избацивања Срба из устава самоотцијепљене (наречене) републике, и суровог лишавања (од стране свјетских силника,) југословенског држављанства које је републичким Србима (Србима изван Србије) загарантовано Међународним мировним споразумом након Другог свјетског рата, потом наметнутог рата и хрватске агресије деведесет прве, стварања РСК, и њеног насилног америчко-натовско-њемачко-ватиканског рушења, односно здружене злочиначке војне агресије на крајишке Србе и њихова огњишта злоолујног љета 1995. – услиједила су грка и катарзична, и колико-толико мирна (ако је могуће уопште користити овај појам) пребирања и сабирања бурног садржаја 1991–1995. И не само овог садржаја. Ти Стамболијини текстови преиспитивачке природе, промишљени, дубински, пажљиво одвагани, компаративно-комплементарне нарави, драгоцјени ван сваке сумње и данас и сутра – требало би да се засебно прештампају и задобију ширу читалачку публику – засвођени су насловом Коментари послије 1995, што је, заправо, и завршно поглавље ове књиге. Написи нашег аутора овдје су на трагу сазнајног препознавања родољубља, препознавања човјека, препознавања зла, препознавања (дехристијанизоване) Европе (антологијски текст, уз још понеке, у овој књизи), затим препознавања народа, препознавања отаџбине, препознавања апатрида. Њима је прикључен – као својеврсна сума сумарум (могло би се тако рећи) катарзичних понирања у појединачно и опште (колективно) – и Стамболијин некролог Љубану Јендаку (1916–1997), Христовом свједоку из мученичке глинске цркве, човјеку који је двапут у двадесетом стољећу (и своме вијеку) посвједочио – усташким ожиљцима на врату и души – о невиђеном пострадању народне честице којој је припадао. Сви текстови из овог циклуса објављени су – важно је то истаћи – у послијератним (мирнодопским!) бројевима Српског гласа (1996–1997) који се тада находио на новосадској адреси, на кјојој је (те потоње) године и трајно заминуло његово излажење.

О Републици Српској Крајини и свеколиким прикљученијима везаним за њу – до данас је написано на десетине књига, читава библиотека, рановрсног жанра. Многе од њих познате су птписнику ових редака, и тек је мален број оних чији су творци били на висини задате (трагичне) теме. Једна од такавих је и наречена у овоме тексту.

 Пробрани новинарски прилози аутора књиге Повез преко очију – својим поретком и циклусним уланчавањима – творе сада једну другу, дубљу и ширу, сложену текстуалну стварност, а ова, пак, трасира могући пут ка актуализацији и осавремењивању, озбиљнијем сагледавању и промишљању оне (ратне) стварности коју су одживјели Срби из Хрватске и Крајине, као и Срби из дејтонске Босне и Херцеговине. Дабоме и Срби са подручја Косова и Метохије који и даље живе непресталу ратну стварност и страдање. На културној и политичкој мапи Републике Српске Крајине коју ће (мапу) тек требати збиљски и неупитно превредновати и трајно васпоставити, Стамболијина књига значајан је, незаобилазан топос.