Стојан Ћелић (1925–1992)
Ана Поповић Бодрожа
ОШТРИ ГЕОМЕТРИЈСКИ ОБЛИЦИ
Тезу да је „модернизам увек модеран“ заступа са изузетном убедљивошћу, увек
присутном свежином, дело Стојана Ћелића (Босански Нови, 16. 2. 1925 – Београд, 30.
4. 1992). Недавно је поновно виђено на изложби „Померене границе простора“ у
Галерији САНУ у Београду (24. 6. – 14. 9. 2025, аутор др Зоран Ерић). Тада је презентована и већина дела у поседу породице Зарић, као најава будућег легата Српској
академији наука и уметности. Иначе је своју збирку дела, под називом Легат Стојана
Ћелића, његова супруга и нераздвојна сапутница, Ивана Симеоновић Ћелић, даро –
вала Новом граду (Босанском Новом) 2005. године, када је проглашен и за на –
ционални споменик БиХ. Тако се делу Ћелића, уз сва дела која се чувају у нашим
највећим музејима (Народни музеј Србије у Београду, Музеј савремене уметности у
Београду, и други) осигурало да буде доступно будућим генерацијама. То је важно и
за праћење развоја наше уметности. Јер и сада, у „првом утиску“ и пролазу крај
галерије САНУ, они који не знају да је већина слика на овој изложби из периода 60-
тих, 70-тих и 80-тих година XX века, могли би помислити да спадају у неко сасвим
блиско, савремено време. Због тога, и много тога другог, Стојана Ћелића можемо
назвати једним од најзначајнијих српских и југословенских сликара.
Стојан Ћелић се са породицом досељава у Београд из БиХ 1937. године. После
приватних часова цртања (професор Младен Јосић), уписује Академију за ликовне
уметности 1942. г. (професор Михаило С. Петров). Школовање прекида избијање II
Светског рата и одлазак у НОБ, 1944. г. Од 1948. до 1953. г, наставља студије на Академији (професори Љубица Сокић, Коста Хакман, Ђурђе Теодоровић, а нарочито,
као ментор на специјализацији из сликарства, Недељко Гвозденовић). Универзитетску каријеру започиње избором за асистента 1954. г. Редовни професор ФЛУ
постаје 1974. г, а декан ФЛУ од 1971. до 1973. г. Као професор Универзитета уметности у Београду, извршио је велики уплив на генерације уметника. Ћелић је био
активан и као ликовни критичар, доприневши српској историји и теорији уметности,
хронологији изложби свога времена. Уређивао је и часопис „Уметност“ (1965–1970),
био секретар Савеза ликовних уметности Југославије (1965–1970). За редовног члана
САНУ, институције у којој је његова делатност била жива, био је изабран 1978.
године.
Школован на традицији српског поетског реализма и фигурације, у раној фази
свог сликарства, краткотрајно, почетком 50-их година, Стојан Ћелић се бави
сликањем изванредно изражајних портрета, и понеког лепог, зеленог пејзажа, који
почивају на основним постулатима експресионизма. Даља истраживања, воде га међутим, далеко од фигурације и реалних представа, ка геометризацији облика и
простора слике – бојеним пољима – и сублимацији саме боје. Полазећи од пост-
кубизма, општих начела дивизионизма простора, он, међутим, као да највећи део свог
ликовног језика гради „хлађењем“ језика експресионизма. Оштри геометријски
облици, разноврсни троугло ви, линеарни, кружни, у пресецима, а ипак у одрживој
хармонији, иако у потпуности апстрактни, воде порекло од стварног мотива. Ћелић
у апстраховање креће од реалног предмета, стварајући „идеални предмет“, како га
сам назива. У приступу асоцијативном пејзажу, чији је један од највећих заступника
био, видно је и да саме елементе природе схвата као предмете, и полазећи од тих
предела – „предмета“ ствара „општи предео“. Слично и када је реч о урбаним
мотивима, топонимима земаља које је пропутовао. Ћелићеве слике, међутим, сем
асоцијативне поседују снажну, доминантну метафизичку димензију. Он у простору
слике гради метафизички простор. Његова права, далеко сежна тежња је апстрактна
и универзална, то је тежња ка космогонији и космичкој хармонији. Стога, Ћелићева
геометрија – а овај уметник се сматра класиком геометрије у српској уметности –
високо је естетизована, отмена, суптилна, спиритуална, рекли бисмо да достиже
савршенство односа неког вишег поретка. Пажљиво биран облик и тон боје,
рафинираност овог сликарства високог модернизма, чине га полазном базом за многе
уметничке симулакруме геометријског сликарства међу његовим савреме ницима, у
своме времену али и данас.
Ћелић је изложбену активност отпочео од 1952. г. са групом „Самостални“,
основаном 1951. г. као антипод званичном Удружењу уметника. Од 1955. до 1960. г.
био је члан „Децембарске групе“ заједно са Миодрагом Б. Протићем, Зораном Петро-
вићем, Младеном Србиновићем, Александром Томашевићем, Лазаром Возаревићем,
Милошем Бајићем, Лазаром Вујаклијом, Александром Луковићем и Драгутином
Цигарчићем. Нарочито значајна за њега је била делатност оног крила групе које се
бавило геометризацијом форме на пост-кубистичким тековинама (Протић, Возаревић
и Луковић). Био је и представник „Београдског сликарског круга“, уметничког савеза
које је имало интимистички карактер, заједно са Недељком Гвозденовићем, Иваном
Табаковићем, Пеђом Милосављевићем, Марком Челебоновићем иЉубицом – Цуцом
Сокић. Осим групних, излагао је на многим самосталним изложбама, са две значајне
ретроспективе за живота, у Музеју савремене уметности (1983) и Српској академији
наука и уметности (1990), али и многим важним наступима касније, везано за музеј
Цептер (Zepter) и друге институције. Био је добитник бројних награда и признања
међу којима су: Октобарска награда града Београда за графику (1958), „Седмојулска
награда“ (1960), Награде Кабинета графике ЈАЗУ (1964, 1966), Политикина награда
(1969), „Велики печат“ Галерије Графички колектив (1970), Октобарска награда за
сликарство града Београда (1970), Награда на IX меморијалу Надежде Петровић
(1970) и Спомен повеља за допринос београдској графици Графичког колектива
(1980).
Оно што се мање зна је да је поред уљаних слика радио и аквареле, пастеле,
мозаике, таписерије, цртеже, графике, илустрације књига, ликовна решења корица, да
је био позоришни човек и љубитељ путовања, која је његова супруга неуморно осмишљавала. За пријатеље – Столе, био је човек дубоке, мудре мисли и речи, али и хедониста, козер, весељак.Могло га се срести најчешће у Светогорској улици у којој
је био његов атеље. Иако то место није обележено, једна улица у Београду, на Дедињу,
данас носи његово име.
Једном приликом, питали су га шта мисли о смрти. Одговорио је: „Могао бих
да кажем нешто што је много пута речено. Са смрћу ми немамо ништа. Она се понаша
како она хоће. Према томе, ја не бих о смрти говорио. Ја верујем у живот, а посебно
у живот уметничког дела јер се помоћу њега обезбеђује она врста бесмртности, која
постоји преко генерација.“
