Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Ана Марија Б. Павловић

ИДЕОЛОШКА (ЗЛО)УПОТРЕБА СРПСКОГ ЈЕЗИКА НА
ПРОСТОРИМА ЈУЖНИХ СЛОВЕНА У 19. И 20. ВЕКУ

1. Уводне напомене
Цивилизацијски развој друштвених заједница умногоме је одређен идеолош – ким мотивима политичких организација и политичким догађајима у вези са њима. Француски филозоф Антоан Де Траси 1726. године трасирао је позитивни концепт лексеме идеологија (Кенеди 1979: 353–354). Изворно лексема идеологија означавала је ,,нову дисциплину која ће проучавати идеје“ (Ван Дијак 2006: 729), а по лексичко- прагматичком ширењу тога значења новијег времена, развило се њено значење скупа идеја неког економског или политичког система са крајње негативном конотативном вредношћу. Универзална карактеристика свих идеологија је жеља за деловањем до широких народних маса, у чему често битну улогу играју медији, шире посматрано у идеологији уопште и уже посматрано у језичкој идеологији. Новински медији били су поприште за језичке полемике и исказивања језичких ставова од почетка књи – жевнојезичке полемике. У време Вука и његових опонената већина полемика вођено је у Новинама српским Димитрија Давидодића. Политичко-идеолошке тенденције нису заобишле ни уредништво Новина српских, па се Димитрију Давидовићу у више наврата укидала и враћала функција уредника гласила. У 20. веку дневни лист Политика такође доноси различите погледе на статус, природу и судбину српског књижевног језика, док у новије време са експанзијом интернета медији имају све јачу улогу у прокламацији језичких идеологија (в. Ненадић 2022).
Језичка идеологија доноси друштвене поделе, настале као последица осећања и веровања интереса делова датог друштва (Костић Тмушић, Ђукић 2021: 815). Један од њених главних задатака је да се „прецизира културна логика која доводи до тога да различити слојеви становништва повезују одређене идеје о језику са наизглед разноликим категоријама као што су морал, емоције, естетика, аутентичност, еписте- мологија, идентитет, националност, развој, традиција“ (Гал 1998: 323). Језичка политика српског језика у 19. и 20. веку била је специфична у односу на описану примарну природу деловања језичке политике.
Њену сложеност проналазимо у двема чињеницама:
1) у превирању ставова о основици књижевног језика Срба и у 2) у превирању ставова о југословенском језичком и националном уједињењу са Хрватима и Словенцима, а потом и са Хрватима, Словенцима, Босанцима, Македонцима и Црногорцима.
Предмет овог рада је идеолошка (зло)употреба српског језика на просторима Јужних Словена у 19. и 20. веку. Циљ истраживања је да се сагледају идеолошко- политичка превирања на датом простору у наведеном временском интервалу.
2. Српски језик и његова судбина од 9. до 19. века
Према историјско-лингвистичким изворима, Срба штокаваца било је у Хрватској2, међу муслиманима у Босни, затим у Херцеговини, Црној Гори, у Бечу, у Хабзбурзима односно Аустроугарима, као и по српским исељеничким местима у данашњој Румунији (Ивић 1971, Ивић 1998, Јовановић 2002). Тако раширено Српство често је било изложено унијатским покушајима, политичким и верским угњетавањима, што је довело до дисконтинуитета у развоју српског народа (Јовановић 2002: 27). Националност једног друштвено-политичког уређења чине национални језик, његово писмо и вера тога народа, а српска писменост превасходно је почела настајати на старословенском, а не српском писму и језику. Та ситуација промениће се након средњег века. Карактеристика српске средњовековне писмености је диглосија3 – ,,стање у којем се једно друштво служи двама језичким типовима, функционално диференцираним, тако да се један од њих осећа као ,,виши“, оплемењен, отменији и ученији, а други као ,,нижи“, народски и једноставнији“ (Ивић 1998: 29). Модел диглосије преузет је из византијске културе и представља одлику српске писмености све до реформе Вука С. Караџића (уп. Порчић 2017, Јовановић 2002: 35, Ивић 1971: 184). Почев од 12. века, културна баштина Срба бележи се српским писмом, ћирилицом, на српскословенском књижевном и српском народном језику4. С тим у вези корени српске националности утемељују се са почетком ћириличне писане делатности на српскословенском и српском народном језику, при чему посебан статус има пословноправна преписка Немањића од 13. до 15. века (в. Ивић 1998, Порчић 2012, Порчић 2017). ,,Раздобље историје српског народа од 1459. до 1804. обележили су снажни, свеобухватни и лако уочљиви дискон тинуитети и општа стагнација са елементима деволуције“ (Јовановић 2002: 43). Последице такве девастације многобројне су и на културолошком плану трајне. Турска пустошења и честе миграције ка Хабзбурзима (1690, 1738, 1752) на истоку и покушаји латинизације и германизације на западу Српства само су неки од чиниоца неповољне политичке ситуације у Срба. Преломни тренутак представља Велики турски рат (1683–1699)5, којим Отоманска империја губи Срем, Бачку, Барању и Банат. На тај начин су границе обеју царевина, Турске и Хабзбуршке, стабилизоване на Сави и Дунаву (Јовановић 2002: 47), а досељавањем Срба на дату територију српска нација и култура изложени двоструком притиску: једном турском, у Срба испод Саве и Дунава, и другом германском и мађарском, у Срба изнад Саве и Дунава и у западним српским крајевима у Хрватској. Тада почиње постепена смена српскословенског језика и ћирилице рускословенским језиком и руском грађанском ћирилицом Петра Великог.
Нашавши се у опасности од нарушавања националног идентитета, Срби изнад Саве и Дунава окрећу се моћном православном руском народу и преузимају основне постулате њихове културе. ,,Све што је Беч чинио гурало је Србе у окриље Русије. Русија је могла дати и књиге и учитеље, и осим тога утеху и ободрење у борби за православље. А када су стигле књиге и учитељи, с њима је дошао и друкчији црквенословенски језик. […] Тако се тај језик угнездио тамо где је било најважније, у средишту школског система“ (Ивић 1971: 164). Од средине 20-их година 18. века, па до краја 18. века српска културна баштина поново се бележи туђим језиком и писмом. За разлику од судбине Срба на територији Хабзбуршке монархије Срби испод Саве и Дунава, у Отоманском царству, били су без ослонца. У таквим приликама сваки културни напредак унапред је био осуђен на пропаст.
Док су се Срби у Хабзбурзима школовали на туђем рускословенском језику, а онда и на престижним европским универзитетима, Срби у Турцима нису имали никаквог образовног система. Тако је створена, и даље очигледна, културолошка конфронтација између Срба испод Саве и Дунава, ,,Србијанаца“, и Срба на територији данашње Војводине. Отуда не чуди што су ,,Народи српскохрватског језичког подручја дочекали деветнаести век са нерешеним готово свим пресудним питањима свог опстанка“ (Ивић 1971: 173). Сиромаштво неразвијене привреде, нестабилна основа модерних друштвених структура, недостатак стабилне политичке идеологије и самосталности, те неразрешени проблеми књижевног језика чине зачарани круг националне угрожености Српства у 19. веку.
Међутим, преузети рускословенски књижевни језик, будући тежак и сувише стран већини српског народа, почео се посрбљавати увођењем српских народних и српскоскословенских језичких црта, па је од краја 18. века у писаној употреби усвојен славеносрпски књижевни језик.
,,Оно што се око године 1800. затекло као књижевни језик у српскохрватском поднебљу може се само условно звати тим именом. […] У ствари, није то ни био један књижевни језик, него скупина разних језичких типова у писменој употреби, са широком скалом варијације сасвим различите у два основна амбијента, православном и католичком“ (Ивић 1971: 174).
Парадоксално врхунац угрожености српског идентитета почиње у исто време са романтичарским националним идејама Вука Стефановића Караџића, његове филолошке парадигме и продором ,,световњака“ у књижевност. Филолошка парадигма Вука Стефановића Караџића темељи се на успостављању српског књижевног језика на народној источнохерцеговачкој основици јекавског изговора6. На другој страни у неповољним историјским приликама живео је и хрватски народ. Невоље у Хрватској биле су другачије од православних. Њихови проблеми огледали су се у територијалној исцепканости књижевног језика и књижевности, као и у потенцијалном помађаривању и германизацији народа. У том јуришу на диглосију на истоку и офанзиви против расцепканости на западу појавила се идеја о српскохрватском јединству као излазу сродних народа из угрожених положаја, а мало је таквих свесних интервенција у језику као код нас у доба Вука и илираца (Ивић 1971: 175–176). Па ипак кључни напад на Српство представљала је прокламација идеологије југословенства, која се временом ширила. Првенствено њена суштина је била у политичкој жељи за државним јединством Хрвата, Срба и Словенаца у 19. веку да би у 20. веку била проширена на јединство Срба, Хрвата, Босанаца, Словенаца, Македонаца и Црногораца. Историја ће показати да је та жеља за државним уједињењем Јужних Словена послужила као плодно тло за манипулацију српским књижевним језиком, за стварање његових варијанти7 и политичких језичких идиома.

3. Вук и илирци

Наведени догађаји су супротни лингвистичким теоријама, тенденцијама и правцима Вука Стефановића Караџића, који не узима конфесионални као национални критеријум једног народа и у складу са тим утемељује предмет и обим србистике као науке8. Око две деценије након почетка Вукове културне револуције код Срба, у Загребу се јавља Илирски покрет Људевита Гаја. На основу етимолошког критетријума српског и хрватског језика Илирски покрет темељио се на идеји о уједињењу са Србима. Осим тога идеја илираца о уједињењу са српском културом и нацијом9 своје полазиште има у страху за опстанак националног идентитета и слабом деловању хрватске ,,литературе танашног духа“. Да би то било могуће и да би се премостила верска баријера, Хрвати су свој језик назвали илирским и прешли на штокавштину. Илирско приближавање Србима требало је довести до братства без поистовећења, а Шулекова националистичка деловања нису умањивала илирску жељу за уједињењем са Србима. Истина о идеолошко-политичкој позадини илираца је другачија. Она је чисто кроатистичка, унијатска и са тежњом ка националном изјашњавању према верском критеријуму10. Испоставиће се да:
,,Вук није био на правом путу тражећи у језику мерило за разликовање Срба и Хрвата. Илирски покрет је својим магистралним потезом прихватања штокавског наречја као хрватског књижевног језика унапред искључио такво дељење. Самим тим конфесија је остала једини критериј, маколико Вуку изгледало да би се томе ,,иностранци могли насмијати“ (како је он рекао у свом одговору Шулеку, допуштајући могућност таквој историјског исхода)“ (Ивић 1971: 183).
Од тренутка Вуковог радикалног раскида са културном традицијом Срба и залагањем за народни као књижевни језик са источнохерцековачком јекавкском основом почиње полемика Вука и његових присталица са Вуковим опонентима. Несугласице о српском књижевном језику почетком 19. века представљају један од централних догађаја српске културе модерног доба. Крајњи резултат овако замршене политичко-лингвистичке ситуације у Срба јесте поменута превага Јагићеве филолошке парадигме. У тој превази кључну улогу има склапање Бечког књижевног договора 1850. године, чијим закључивањем су се створили услови за Новосадски књижевни договор 1954. године, а потом и за усвајање Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика 1967. Смањена употреба ћириличног писма, континуирано стварање вештачких разлика између хрватског и српског језика, те независност хрватског језика у 20. веку само су неке од бројних последица наведених историјско-друштвених прилика 19. и 20. века.
Као што је већ наведено у раду, идеолошко-политичка превирања на просторима бивше Југославије у 19. и 20. веку оставила су велике последице по српски језик. ,,Анализа језика омогућава разумевање не само лингвистичких проблема, већ и различитих друштвених идеја и концепата, различитих културних традиција и политичких визија […] проучавање језика појављује [се] као један од важних елемената, неопходних за разумевање свеколиког човековог друштвеног функционисања […]“ (Јовановић 2002: 12), што је мотивисало наше истраживање, у коме ћемо покушати да укажемо на (зло)употребе српског језика на територији Јужних Словена у 19. и 20. веку.
4. Идеологија Ватрослава Јагића
Потенцијално југословенско уједињење Срба, Хрвата и Словенаца резултирало је хрватским ,,антисрпским филолошким путем“, у чијој сржи је тенденција припајања Срба католика саштокавског говорног подручја хрватском народу. Зачетници антисрпске идеологије у филолошким оквирима су Богослав Шулек и Ватрослав Јагић. Њихова залагања темеље се на идеји да ,,су Хрвати и Срби један народ, који има или бар треба да има један језик“ (Ивић 1971: 190). У почетку замишљену државу чинила би три народа са једним књижевним језиком. Јединственост књижевног језика више равноправних чланица државе била је стална карактеристика југословенске државе. ПремаШулеку и Јагићу, будући да су Хрвати и Срби један народ са два имена, књижевни језик којим ће се служити треба да има и једно двочлано име – српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски језик11. Да су наведене хрватске претензије за резултат желеле југословенско државно уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, онда би се у називу књижевног језика нашло и словеначко име. Но, то није био случај. ,,И заиста је тај двочлани назив, назив српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски већ крајем 19. и почетком 20. вијека у Хрватској и у Босни и Херцеговини готово истиснуо из употребе име српског језика“ (Ковачевић 2019: 47). За тим је уследило хрватско припајање дубровачке књижевности хрватском књижевном корпусу.
Несрећом идеолошких илузија и страхова 19. и 20. века и многи угледни српски књижевници и лингвисти попут Јована Суботића, Ђуре Даничића, Александра Белића и Јована Скерлића стаће иза идеје о хрватско-српском јединству. Већ до средине 20. века име српског језика на датим територијама сменила су имена хрватски и босански језик, што су у ствари загребачка и сарајевска варијанта једног истог Вуковог српског књижевног језика, али са другим именом. Најрадикалнији у тој идеји био је Јован Скерлић, који је, уочи Првог светског рата, као језик уједињених народа предлагао српскохрватски језик са екавском латиницом. Идеја о екавској латиници подразумевала је српско одрицање ћирилице и хрватско одрицање јекавице, што није била устаљена традиција двају народа. Тиме би били поништени и Вуково залагање за јекавски изговор књижевног језика и тачка 2 Бечког књижевног договора (в. прилог Бечки књижевни договор).
Скерлићева прокламација екавице као књижевног изговора није се јавила без повода. Усвојивши Вуково начело народног језика за књижевни идиом, Срби у Војводини су ипак утврдили екавски изговор. С тим у вези касније у 19. веку и по – четком 20. века јавила су се пребацивања да су Срби изневерили Књижевни договор са илирцима, али се у пребацивањима ,,превидела“ чињеница да ,,Вук није потписао тај договор као нечији делегат, већ као појединац, а осим тога Хрвати нису прихватили ијекавски изговор на Вуков захтев, него из својих побуда“ (Ивић 1971: 185). Скерлићев предлог широкој народној маси представљен је анкетом која је имала велики број позитивних одговора. Па ипак резултати Скерлићеве анкете изгубили су актуелност у вихору Првог светског рата. Док је на хрватској страни брзо дошло до губитка жеље за унификаторским поступцима, целину југословенске државе и даље је притискала фикција о ујединињеном ,,бољем сутра“. Чинило се да је дисхармонија у појединачним и колективним тежњама довела до дијалога глувих између једних који су отаџбину видели као монолитну целину и других који су више гледали своју корист. Политичка организација југословенске државе била је нстабилна, што се консеквентно одразило на ставове о српскохрватском језику.
Запостављање западне варијанте, загребачке, у државној употреби изазвало је осећај угрожености тако да су све идеје о даљем приближавању изазивале одбрамбене ставове хрватских политичара и интелектуалаца.
,,На тај начин у великој мери неутралисана је добит коју је развој књижевног језика могао имати од тога што се огромна већина носилаца српскохрватског језика први пут у новијој историји нашла у границама исте земље, чиме су уклоњене препреке које су раније сметале узајамности чак и међу самим Србима или самим Хрватима издељеним границама између држава или бар државноправних формација“ (Ивић 1971: 204).
Премда је српска страна у први план истицала статус, природу, значај и моћ јединственог српскохрватског језика, истина је да ни Срби ни Хрвати нису сасвим били на страни јединственог југословенског језика. Да се тежило лингвистичкој равноправности, загребачка варијанта не би била запостављена у дипломатској преписци Југославије. Срби су, као и Хрвати, искористили неповољну историјску ситуацију за наметање своје варијанте као примарне варијанте књижевног језика, изазвавши низ последица на сербокроатистичком плану. Дисхармонија је настала услед дијалога глувих између две стране које су обе гледале своју корист.
У сербокроатистици крупнији заплети почели су са ортографијом и диктаторским налагањима 1930. године о уравњању правописа. С једне стране био је Белићев правопис из 1923. године, доследно Вуковски, прихваћен од стране Срба понајвише због Белићевог ауторитета. Са друге стране био је Боранићев правопис, веран Вуковим решењима. Када је потпуно озваничен Белићев правопис, та одлука прихваћена је као београдско наметање. Образовање Бановине Хрватске 1939. године омогућило је одбацивање заједничког правописа и проглас Боранићевих правописних правила. ,,Кругови који су дошли на власт у Бановини поверовали су да је добро да се Хрвати језиком што више разликују од Срба“ (Ивић 1971: 205) и довели до стварања вештачких разлика српске и хрватске варијанте Вуковог књижевног језика. С обзиром на то да су Хрвати желели да из двочланог имена осамостале име хрватског језика, 1940. године спроведена је кампања стварања разлика између ,,хрватскога и српскога језика“ на свим лингвистичким нивоима, изузев граматичког. Прилике након Другог светског рата свакој страни пружиле су могућност да негује сопствену језичку традицију. Највеће последице неслагања и замршених односа Срба и Хрвата огледају се у посве извештаченој лексици хрватског језика (нпр. рашчламба (анализа), шакач (боксер), тјеловежба (вежба за разгибавање)). Насилно преиначење језика код Хрвата требало је да буде заустављено тачком 8 Новосадског књижевног договара, склопљеног између српских, хрватских, босанских и црногорских лингвиста 1954, али то ипак није био случај.
Опхођење Хрвата према књижевном језику подстакло је Босанце и Црногорце да учине исто. Сарајевску варијанту Вуковог књижевног језика створили су босански муслимани – Бошњаци. И они су попут Хрвата прокламовали идеју да један народ има право да свој језик назива властитим именом.Међутим, иако су се зарад разлике од православаца и католика босански муслимани назвали Бошњацима, они свој језик нису називали ‘бошњачким’, како би се очекивало, већ босанским језиком, тежећи да свој идентитет наметну целини босанског становнишвта (Ковачевић 2019: 21–55).
Црногорски подухвати ка самопрозивању црногорског књижевног језика на основу дијалекатских особина једног дела црногорских говора 1969. године били су безуспешни. Са политичким устројством Црногораца од 1991. до 2023. године и то ће се променити, па данас имамо и црногорски књижевни језик, такође, заснован на Вуковој основи. Разлогом за диференцијацију црногорског књижевног језика, упркос стандарднојезичкој пракси, узети су дијалекатски изговори гласова -ш- и -ж-.
Варијанте једног књижевног језика нигде у свету не мењају име тог језика, већ се само наглашава да је то варијанта тог једног истог језика. Као пример може послужити немачки језик, који има своју аустријску, швајцарску и немачку књижевну варијанту. Осамостаљење варијаната једног књижевног језика је специфичност наших простора и не заснива се на лингвистичким, него на социолошким и лингвосоциолошким критеријумима слободе избора и случаја. Оба наведена критеријума нису научни критеријуми. Они се могу убројити у прилике спољне историје језика, које су условиле појаву једног лингвистичког језика, српског, у обличју неколико политичких језика, хрватског, босанског и црногорског (Бугарски 2002: 138–139).
Интересантно је да су идеје о уједињењу Словена налазиле упориште у интелектуалним врховима, иако би ти интелектуални врхови морали бити свесни позадине и потенцијалних последица приближавања Срба са Хрватима и Словенцима, а онда касније и са Хрватима и Словенцима, али и Босанцима, Црногорцима и Македонцима. Приметићемо да Бугарска није била планирана за чланицу ниједне југословенске државне формације. Таква одлука је донета с обзиром на специфичност бугарског језичког развоја, што нам говори о свесним језичким интервенцијама и промишљањима о језику.

5. Закључне напомене

Испреплетаност политичких и језичких ставова у вези са ,,братством без поистовећења“ резултирала је негативном перцепцијом југословенске идеологије и послужила за политичке манипулације како Хрвата, Босанаца и Црногораца тако и самих Срба. Последице тога стања и даље су активне. Штавише у данашње време можда су и најјаче. Од иницијалне идеје о јединству трију народа, српског, хрватског и словеначког, са једним језиком, дошли смо до злоупотребе идеје да ,,је неотуђиво право сваког народа да свој језик назива властитим именом без обзира ради ли се о филолошком феномену који у облику засебне језичке варијанте или чак у цијелости припада и неком другом народу“ (в. прилог Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика), те трију политичких језика: хрватског, босанског и црногорског језика.
Анализом спроведеном у раду увидели смо дисхармонију у односу Срба и Хрвата. Резултат лоших српско-хрватских односа јесу продубљени политички конфликти двеју страна, који с годинама бивају све већи. Конфронтација двају народа рефлектовала се и на Бошњаке и Црногорце, па је и њихова политичка идеологија заснована на језичким манипулацијама. На крају у ствари долазимо до спознаје да свака страна има своју историју и своју истину, што нас даље наводи на мисао о историографској метафикцији описаној у Поетици постмодернизма Линде Хачион и доводи до, изгледа, вечног питања: Шта је старије, кокошка или јаје? Говоримо ли заиста о једном језику или више њих? Да ли круг уопште има свог почетка?