Алиција Сусана Варела
НОЈЕВА БАРКА МИЛОСТИ
(О сликарству Ранка Крстајића)
Ранко Крстајић (1952, Београд, Србија), рођени је сликар. Цртајући од малих ногу, врло рано је изградио сопствени стил тако да академско образовање готово и није могло допринети много његовом раду, како су то добро приметили Раденко Мишевић и Стојан Ћелић. Ако постоји веза између њега као књижевника, антологичара и поклоника фантастичне уметности, тачније магичног реализма, и сликара-цртача, нашли бисмо је само у општем интересовању за ирационалне садржаје. Рано сликарство је основа каснијег, више усмереног ка симболизму, али се ипак не може рећи да је овај уметник реалиста.
Истина, Крстајић је своју сликарску каријеру започео као реалист, напредујући у композицији и трансферима односа између простора и времена. Његове ране слике амбициозно и засигурно мењају односе перспективе и времена између фигуре, архитектуре и насликаног простора, што је такође остало одлика и његовог каснијег стваралаштва. Сликар познаје драматику и дубину перспективе; композиције чији су слојеви материје (најчешће камена) приказане су са највећом прецизношћу и детаљима. На техничком нивоу Крстајић ствара дуготрајно и стрпљиво, са наносима боја на којима у комбинованој техници израђује бројне наслаге боје, све док не угледа форму која је у почетку безоблична, али веома богата потенцијалном масом. Можда тако ствара и сама природа, па јој се уметник враћа тек након прочишћења.
Свемир у екстракту
Крстајић користи технику прецизне фигурације и описа предмета, стања стварности, али залази и у апстракцију, контролисану филтрацију и разливање боја или случајне догађаје до којих се, како рече Недељко Гвозденовић, мора успињати. Па ипак се не везује за модерно сликарство, које му је блиско само по интересовању за слободу изражавања.
Ранко Крстајић је син Црне Горе, подсећа на Његоша, а његов фантастични реализам није естетски дендизам, декаденција или поза, већ исконски дискурс о смислу живота. Зато слика галаксију „Дурмитор“, космичке планине и драматичне призоре, који су само формално фантастични или симболични. То је дубље и прецизније сагледан унутрашњи (не)реализам и духовни или природни опис земље и човека Црне Горе. Стога има више духовне сличности између Петра Лубарде и Крстајића, него између њега и српских реалиста. У стенама, камењу и планинама које толико воли, он види људска бића, препознаје људске облике, претке, главе и женска тела. Ово је најређи начин сликања пејзажа, спој нестварног и стварног, људског и природног, пејзажа и поезије, који су у српском сликарству открила само два-три уметника.
Крстајић крајолик и природу доживљава универзално, цели свемир је ту, у малом делићу простора и времена, сада и овде. То је чаробна и запањујућа визија света, Microcosm Lightning. Можда се зато чини да Крстајићеви романи и слике немају ни почетка ни краја, да се преливају преко ивица и тако настављају даље; суштина и мистични доживљај не могу се разграничити нити изразити у низу, свака слика је славље.
У моћима срца
Према Крстајићевом презимену (српско „крст“), у овој иконографији и поимању света има много Христа. Мајка свега, паганска и древна, све резултира Христовом муком и моћима његова срца, космички преображеним, јер је божанско.
Сликар познаје дубоки и тајни мистицизам срца, енергију која долази у таласима милости; представља га црвеном бојом које све прелива, као плима. Он на својим сликама не открива ни рај, ни пакао, као други имагинари, доминантном техником без цртежа; њега занима нешто много дубље. У својој духовној пећини, авантури сликарства, спушта се испод планина, стена и звезда, до исходишта живота, како би насликао свој пулс, свој ритам и дах.
Он је визионар; све што слика види само у свом духу, а не у стварности. Различито се крећете од дела до дела, уместо да будете сликар исте слике, као што то раде многи други сликари, користећи успешну уметничку формулу једном већ откривену. Толика неизвесност и толико других одлика у његовом раду захтевају храброст, а он је заиста има. Његово аналикичко сликарство пре би се могло назвати синтетичким, будући да у свом визионарском размишљању он доводи у питање основе визуелне уметности као илузије. Његов роман „Илузија“ доноси савршен опис неких слика: „Ноћ је била јасна, тамноплави простор, искричав од росе и светлости звезда, протезао се у вечност“. Завршимо овај позив на путовање кроз Крстајићеву визију стихом из песме Риста Василевског, посвећене Крстајићевој слици „Окамењена љубав“: „Знаш ли шта те тамо чека?“
Ауторка живи у Буенос Ајресу, у Аргентини)