Расцвјетало крваво сунце
Скривено над обалама ужаса
И ошамућено болом
Нијемо посматра
Последњи јуриш
Живих лешева
Чије се очи напунише прољећем
А главе наткривене ореолом
Ударају на митраљеске цијеви
И на бунтове бодљикаве жице
У испресијецане канале на Сави
Што дијеле Ад од свијета живих
Ту на граници
Повученој безумљем, ватром и сјечивом
Гдје звијери проповједају
Изобличени Христов лик.
Они који су преостали иза откоса смрти
Откривају да нема спаса споља
И да је оружје закопано
Дубоко у њима самима.
Зато голим рукама хватају
Ужарене пушчане цијеви
И отимају митраљеска гнијезда
Свједоче Васкрсење
И наду у Живот Вјечни.
За себе и за још стотине хиљада.
Њихове ликове тешко налазим на фрескама
Али им очи препознајем на славским иконама
И независно од боје, увијек су неописиво свијетле
Кад повремено бљесну из очи Светог Ђорђа
Док копљем убија аждају.