Уз изабране и нове песме збирке Умити се, сузама (2015), Душко Бабић каже да је „имао на уму једну књигу, уверен да она заиста постоји у ономе што је у облику стиха исписивао претходних деценија“, као и „да би се коначно уобличила та једна књига, биле су неопходне нове песме, које, по замисли аутора, одређују оквир и контекст у којем би требало разумети све раније песме, поправљене и наново груписане“. Тај контекст поново је проширен збирком Ако љубав нисмо (2017), а онда и новом збирком песама, Стан и храна (2021). Ово помињем зато што верујем да су песме Душка Бабића увезане унутарњим сагласјем: оне се, заиста, могу посматрати као једна књига, осим што се, свакако, обелодањују у појединачним тренуцима када је песник спреман да их из себе пусти, и објави.

Поговори штампани уз три поменуте збирке песама, успевају да мапирају песнички свет Душка Бабића око многоструког мотивско-тематског језгра, и проговоре о исконском сукобу божанског и деструктивног начела, морално осетљивом бележењу детаља, критици урбанитета; понору запитаности над проблемом љубави, овоземаљском животу као путовању с једне и небеској отаџбини с друге стране; православнорелигиозном осећању и разумевању постојања, имагинарном и стварном повратку родном крају, свеопштом грехопаду, аутопоетичком говору, статусу поезије, српском културном идентитету и ћириличном писму.

Једно од, чини се важних, питања у Бабићевој поезији, које критика јесте отворила,аокојем бисмо могли да кажемо нешто више, јесте тема старости и старења. Тако, Ноел Путник уочава Бабићеве ауторефлексивне песме о старењу у којима се пева о промени свести и протоку времена, сужавању животног пута, туробној мисли о сопственој трошности и неминовној смрти, инату и резигнацији као одговору на смрт, молитвеном окретању Богу и коначном опредељењу за спасоносну љубав. Такође, Марко Паовица указује на Бабићеве симболичке мотиве зрења и старења у природи и свету, тематизацију симптома сопственог старења, суморно расположење али и стоички став прихватања неминовности и приправности на неизбежно, обелодањивање сопственог живота као губитка и промашаја, и, коначно, на могућност да старост угрози суштину песничког сопства оличену у одбрани властитог постојања.

Пре него скицирам Бабићеву обраду теме старења и с њом увезане теме смрти, пролазности и недоличног осмишљавања овоземаљског живота, указаћу на нека од питања која је књизи Историја старости: од антике до ренесансе (1987) изнео Жорж Миноа. Овај француски историчар, стручњак за историју религије и друштва, објашњава да је старост реч од које се најчешће уздрхти, препуна стрепње, немоћи и понекад смртног страха, али да њено значење ипак остаје мутно, да она остаје једна стварност коју је тешко омеђити. Ништа није непостојаније од обриса старости, те физиолошко-психолошко-друштвене сложености. Са колико тачно година је човек стар? Наиме, друштвени положај, начин живота, културно окружење убрзавају или успоравају био-физиолошки развој и уводе нас у старост у веома различитим годинама. Врло поетички, Миноа се пита да ли нас поглед других једнога дана сврстава међу старе људе. Било како било, положај старог човека се током историје мењао: старост може бити синоним за истрошеност и немоћ, али и мудрост и умешност коју доносе године. Дочекати дубоку старост може се сматрати срећом која радује. Свако друштво излучује образац идеалног човека и од тог обрасца зависи слика старости, њено обезвређивање или њено истицање. Наравно, не би било могуће обухватити ширу слику старости кроз разне друштвеноисторијске тренутке, нити је то тема, када говоримо о поезији Душка Бабића.

Поменућу, међутим, оно што Миноа сликовито и потковано, на више страница, описује: чињеницу да се старост одувек чини двосмисленом категоријом. Она се односи на најтежу несрећу која може погодити човека, или, пак, нешто што је у додиру са светом светиње, нарочито у побожним друштвима. Дуги век се сматра божјим благословом. Мојсијев закон јамчио је поштовање старих људи и старих родитеља, али се њихов ауторитет временом оспорава. Старост постаје дуготрајна индивидуална трагедија, низ несрећа, чекање смрти, и као таква изазива страх. Треба је што више успорити, избегавајући бриге. Када стар човек губи светачки ореол и постаје обичан, често отпочиње пут сувишног човека, дакле губи свој углед у друштву и симболично ступа у вечност, персонификујући божанску мудрост и трајање. Нарочито од Новог Завета и грчко-римске традиције постајемо сведоци суровости према старим људима. За Античку Грчку везујемо тзв. суморну старост, некакво проклетство: највећа срећа је вечна младост. Олимпски богови не воле старе људе, код њих тријумфује младост у пуној снази, оличена у херојима и борцима. Срећни су они који умру са шездесет година јер болна старост човека само нагрди. Ружноћа, патња, одбаченост од друштва: то су лајтмотиви који се неуморно понављају.

Овако би се могло унедоглед, нарочито уколико бисмо овим, набацаним идејама додали разна гледишта песника и писаца, из различитих периода и култура. Сетимо се само Тургењева и његове представе старости! Хоћу да кажем да друштвена, културна и политичка уређења, ни у једној варијанти, не отклањају ону личну драму коју представља старост. Наше друштво и наше доба се, заправо, састоји од слојева и слојева значења старости, те ћемо се и ми према њој односити у зависности од нашег положаја који је такође променљив. Старост, на неки начин, удружује невоље и чари, недаће и борбе, и ми ћемо је и сами, такорећи изнутра, увек посматрати другим очима. Старост нам може бити смешна, идеална, непријатна, презрена, мрачна, неизлечива, подношљива, тегобна, самозадовољна, покретна и будна, лишена свих страсти, или, парадоксално, младићка. „Старост је у неку руку завршни чин једне драме и треба се бојати да се комад не продужи толико да нас умори, нарочито уколико је човек сит живота“, каже Цицерон.

Бабићеве ране песме нас уверавају у постајање те једне његове књиге коју смо претпоставили на почетку. Тако, Душко Бабић отвара тему старења још од прве књиге песама (Тескобе, 1997). Неке песме из циклуса ‘Суочен’ из Тескоба појављују се у циклусу сугестивног наслова ‘Клонули он’ у збирци Умити се, сузама. У песми „Кошмар. Као Ками“ (1990), врисак усамљеног човека, загонетан и њему самом, удвостручава се цвиљењем старог и краставог пса. Песнички глас, међутим, напомиње да стари пси увек цвиле, а млади реже. Требало би било размислити зашто је то тако, ако јесте тако. Песма „Дртина“ (1989), са поднасловом „скица за смрт у библиотеци“, предочава упечатљиву слику тешке књиге са које се наталожена прашина једва скида, а странице одвајају као завој од красте. Онај ко ту књигу покушава да листа, каже нам песник, зна добро шта у њој пише. Слутимо и ми, читаоци.

У циклусу ‘Лажни он’ збирке Трпија (2001),9 појављују се две песме, „Четрдесете“ и „Један, у пролазу, о длакама поче“, где песника нешто подмукло, злооко чека пред огледалом, и где по телу ниче длака к’о зла трава, тамо где не треба, готово у складу са идејом светог Августина да се не надамо да ћемо сачувати лепоту ако остаримо. Песма „Бити“ у оквиру циклуса ‘Стид и бес’, у збирци Умити се, сузама добија нови назив, „Бити стар“, у циклусу насловљеном ‘Гласови из сутерена’. У њој видимо да бити стар значи седети у парку на истој клупи, враћати се истим путем у исту собу, пратити погледом људе и трамвајске точкове, И увек тако / И ништа. У песми „Сестри благој“ (1990, ‘Оставити’, Умити се сузама) наилазимо на вапај самопрозваног сметењака да се спаси док сунцу није усахнула снага. Песма „Док чекаш сонет“ (2004) поставља питање смисла писања поезије и наде да ће до стваралачког заноса доћи: Да се отвори слепи вид / да душа окове скине / и прхну крилате риме. У једној од песама циклуса ‘Пјесме српског солдата’, синтагмом опушак од човека, онај што кликће и рида, створена је визуелно болна слика ломног човека („Опушак од човека“, 1994).

Затим, читав циклус песама збирке Ако љубав нисмо носи назив ‘Уписан у старце’, којим песник, тј. његова лирска субјективност, себе директно сврстава у категорију стараца. Занимљиво је да данас, четири године касније, песник нови циклус песама насловљава ‘Снимци старења’, који нас са концепта јасне категорије враћа на процес. Наиме, пре него се прочитају песме, израз снимци старења имплицира поглед на старост споља, поглед на старење које настаје, које је у току, које је почело и траје, али у сличицама ухваћеним фотоапаратом, или, напросто, будним оком које посматра и чини објектом оно што посматра, не нужно себе. Очекивали бисмо, зар не, да песник прво прати сам ток постајања старцем пре него се у њих упише, али се дешава управо обрнуто.

И тако, у „Елегији о старењу“, лирски глас није спреман да се без борбе преда, године траже своје, све брже цури песак, а он се отима, не дâ, девера неприметан већ уписан у старце, крадуцка богу дане. У песми „Здравица“ Душко Бабић користи Ћопићеву опроштајну реченицу «Хвала ти лепи и страшни животе» како би животу наздравио, и захвалио се за све што му је дао и отео. У „Молитви за још једну зору“, песник моли Бога да њему као искреном слуги продужи живот за још један дан у којем би се могла десити чуда, у којем би се још нашло времена за лепоте природе или неке наше ситне свакодневне планове, јер све је то лепота због које вреди живети. У песми „Повратак са гробља“ чујемо неке од ритуалних реченица које људи изговарају пошто је један човек потонуо у црну земљу: да је живот само сапуница, пена. Већ овде видимо да је старење у Бабићевој поезији скопчано са темом смрти и умирања: онај ко је биолошки стар, већ сваког тренутка може очекивати да умре. Ипак, може се и другачије бити стар, као у песмама „Стишати се у дистиху“ и „Ангелу мира“, у којима би песник желео да му Бог услиши молитву, призове га и сабере, умудри, тако безглавог, слуђеног и непотребног, јер је само споља човек, а унутра, како каже, ништа. Старост, у овом случају, наступа независно од физичке старости и  пропадљивости тела, када песник осећа да су му потребне нада, вера, снага и радовање, путање спаса и успења, свето чудо преображења, како се каже у песми „Наћи у себи Тавор-гору“. И док је, међутим, песнички глас у песми „Веровати“ сигуран у то да је жив све док вера у њему гори, па чак и онда кад су прошли задњи возови, постоји и онај други глас, из песме „Биографска белешка, епитаф, или тако нешто“, који се са светом опрашта откривајући нам како je он себе разумео, уз упадљиву употребу прошлог времена, сугеришући да више није међу живима.

Сада, у збирци Стан и храна, песник Душко Бабић бодри себе да мирно прихвати своје шездесете, да се чува старачког роптања и сете, да га за живота нестало не би. У песми „Ко девица мудра“, он жели бити стоички спреман на све што долази укључујући и суђену минуту, јер са овог места нема узмицања. У „Куплету о старењу“, лирски глас нам предочава контрасте бившег и садашњег живота, где су савршене, стварне и измишљене, жене и лирске варке уступиле место хромој прози која гавеља. У песми „Касно лето“ говори се о природности старења и разумевању нужности природног тока живота. Међутим, таман пошто смо помислили да је песник промене, на сваком нивоу, прихватио, он пише песму снажног наслова „Стеже се обруч“, у којем осећа видну промену садашњег тренутка, казујући нам да му жене полако окрећу леђа, да се осипа као трула пређа, да нема ни пола бившег њега. И док живот притиска са свих страна, он се повлачи, као што је раније, сећамо се, рекао да неће, али не зна куда, и, коначно, признаје највећи страх да ће све изгубити оног трена кад не буде могао да ствара, и каже: Шта је остало? Како и чиме / бранити ово што мрда, дише, / када пресахну моје риме, / ил рука одбије да их пише? Како да ове стихове, у ствари, разумемо? Песник би без свега могао, на све би пристао, осим на понижавајући недостатак оне стваралачке снаге од које му сâм живот зависи. И, уколико приказане снимке старења назовемо својеврсним аутопортретима, Душко Бабић, у песмама „Градски старци“ и „Сад је стварно доста“, скреће пажњу са себе на заборављене старце који лутају градом, необријане и грозно жуте, с воденим очима, чијој групи, за сада, не припада.

Циклус ‘Снимци старења’ из збирке Стан и храна завршава се песмом „Curriculum Vitae“ у којој гледамо коначни аутопортрет човека који је, пре него је у поезији пронашао себе, био изгубљен човек у паници. Алфред Казин, познати амерички писац и критичар, каже да „писац пише да би себи кућу на папиру подигао“. Срећа је, по нас читаоце, што је Душко Бабић свој дом у поезији саградио, јер одатле и стари и млади краду задовољства, и крећу на далека путовања.