Бранко Ћопић (1915–1984)
Александра Жежељ
ВОЛЕО ЈЕ ЈЕДНОСТАВНОСТ И ЈАСНОСТ
Увек је добро сетити се пишчевих речи, јер се у њима крије благо које
пренебрегава концепт интенције писца у ужем смислу.
Речи Бранка Ћопића повремено личе на сентенце, као кад каже да патња
хуманизује људе и људске односе, да је преваспитавање људи најтежи посао, или да
је без правог идеала живот расут, да у том случају не може да се декристалише, већ
да се претвара у неко говеђе животарење.
О себи као човеку и писцу Ћопић неретко проговара. Тако он открива да воли
да путује, да се шета када је лепо време, да највише воли једноставност и јасност,
хумор и лирику, да га привлачи ликовна уметност, да радо одлази да чита деци, а да
сâм радо чита мемоаре, јер иако су сви мање-више субјективно обојени ипак се кроз
њих пробија једна тврда животна истина. Понеки пут има утисак да овако тражећи
себе открива неког другог, неочекиваног којег и зна и не зна. Вечито је у сукобу са
самим собом, дописује се, преписује, отписује, збуњује, допуњује и попуњује! „Али
шта сам у ствари“, каже Ћопић, „не знам ни сам”: „Да, чини ми доиста, да врло мало
знам о себи. Само знам да причам како бих сакрио себе, како не бих казао шта
мислим, како не бих показао своје лице“. Привлаче га речи, воли њихова различита
значења и тумачења. Близак му је прозни лиризам, а увек је писао бајку у којој је
тражио смешне елементе чак и у рату.Веома је задовољан својим занимањем. Наиме,
осећа се као прави, истински стваралац кад му пође за руком да створи неког живог,
упечатљивог јунака. Писање Ћопићу није непријатан ни тежак напор, писање му је
одувек било велика разонода. Увек пише на свој начин, и неће ни себе ни читаоце да
изневерава ни разочарава.
Ћопић сматра да писац мора да се лепи за људско срце, а литература мора
бити на страни човека и хуманизма. Својом литературом жели да афирмише живот,
све његове лепоте и радости и људе сопствене земље који су му најближи и
најпознатији део човечанства. С тим у вези, полазио је увек од реалних људи, од
једног реалног краја, од његовог родног краја у коме је провео детињство, младост,
али је све то преламао кроз себе на један дубоко субјективан начин, као да је тај свет
саткан некако од сна и јаве, да се налази негде на средини између маште и стварности.
Тај свет је, каже Ћопић, реалан и у исто време није реалан, мало је стилизован, из
њега је извучено и подвучено оно што је у њему било мало меланхолично, лирско…
Јунаке је, дакле, узимао из живота, тако да иза сваког његовог јунака стоји војска
појединаца који су му послужили да изваја један лик. Он своје јунаке прати, понекад
себе ухвати да с њима разговара. Није у стању да их осуђује, и уопште људе не
осуђује. Кад један лик оживи, онда се он некако сâм намеће, сâм улази у друге књиге.
Ћопић признаје да се његови јунаци, нарочито деца, плаше свега и свачега, да има
мало женских ликова јер је врло тешко дати женски лик, као и да човека урбаних
средина слабо познаје, иако у тренутку када ово говори живи у Београду већ
тридесетак година. У вези са Проломом, каже да је сликао живе људе, од крви и меса,
онакве какве их је видео и доживео. У причама из НОБ-а под насловом Љубав и смрт
настојао је да открије људске стране једног великог времена, јер се и у тим данима
љубило. Слаже се са тадашњом критиком да се у Бронзаној стражи вратио лирској
прози. Ту је хтео да дâ једну од тих наших бројних сеоба којима човек увек мора да
се прилагођава, због којих мора да заборавља, с којима мора да уноси нове немире у
себи. Што се лирско-хумористичких прича Баште сљезове боје тиче, Ћопић се ту
вратио у свет свог детињства, свестан да овај свет није башта сљезове боје, али он
прави ту башту, надајући се како ће се са њом, као за каквим параваном, заклонити
од оне друге баште пуне страхова које му се у бесаним ноћима понекад приказују. Уз
то, није му јасно да ли он тај заборављени свет детињства открива, или за себе
измишља неки нови. У сећању се, каже Ћопић, и онако много тога потисне и
изокрене, па добије друге облике.
Јунаци народних песама остали су му живљи од људи које је свакодневно
сретао, премда је мотиве узимао из свакодневног живота, и бојао се да пише из вруће
главе, те се враћао на охлађени мотив, сматрајући да је опасно баратати с мотивима
који јако узбуђују. Ово је и у вези са његовим радним навикама. Наиме, Ћопић се
трудио да ради што смиреније и без журбе, сматрајући свој књижевни рад обавезом
због које је дисциплиновао себе да пише и чита редовно. Дневно је, како открива,
писао две до три странице, али полагано, јер посао не иде увек лако, мада се с
инспирацијом није мучио. Навикао је био себе да ради свакодневно и да без
престанка живи у свету својих јунака и литерарних преокупација. „Мотиви“,
сликовито каже Ћопић, „висе као печени прасићи у чаробној земљи Дембелији, треба
их само узбрати“. Волео је да прислушкује разговоре непознатих људи, јер свет је у
доброј мери неопрезан и свашта прича.
Бранко Ћопић је био уверен да писац може да пише само о ономе што му је
најближе, да писац не треба да измишља кад је за писца све измишљено. Писац по
њему има право да тражи свој пут, да га тражи на разне начине и не нађе. Чим пишу,
сви писци су присутни и ангажовани. „Писцу није лако у овом свету“. Литература
која се прси тиме да није ангажирана, која се не бори на линији човека и његових
потреба, је без укуса, истицао је Ћопић.
Рат, разуме се, заузима важно место у Ћопићевим делима. Кад чита те своје
старе приче добија утисак као да је једним делом изгубио душу. Рат је, каже, у људима
покидао неке жице, нешто што је у човеку некад на неки начин брујало. Рат је у
Ћопићу створио другу представу стварности, јер је нужно да човек некако састави ту
своју осакаћену личност, тај свој опустошени свет. Није чудно што је смех
доживљавао као озбиљну ствар, јер, како је сматрао, многе озбиљне и тужне ствари лакше се приме, прогутају, ако се дају кроз смешну причу. Хумор у рату је као инат
живота: у рату је схватио да су народу хумор и сатира потребни као со јелу, или мало
воде на длану. Разлоге за песимизам проналазио је у слици савременог света, о којем
каже: „Над овај наш свијет се надвијају опасности, аждаје, они црни коњаници о
којима говори Лорка. Човјечанство има толико нуклеарног оружја да може само себе
три пута уништити… Зато сам песимиста. Грдни сам песимиста кад видим ово тако
напредно човјечанство које неће да мирним путем рјешава ствари, него се спрема да
зарати. Песимиста сам кад видим како код нас све више расте малограђански укус…“.
У ствари, у Ћопићевим причама и у животу не постоји несклад између ведрине
и мрака. Јер ако пажљиво ослушнемо његове речи постаје нам јасно оно што смо као
читаоци одувек интуитивно осећали. „А ако мислите“, каже Ћопић, „да ме не прогоне
сумње, депресије, онда се варате. Само, увијек у таквим стањима осјећам пролазност
моменталне тмурности. Борим се против ње да је не уништим, да не би она уништила
мене“. Хуманистичком литературом борио се за оптимистичко гледање на живот, за
потврђивање живота, откривање ведре, хумористичке стране живота, дубоке туге
човека који стоји на раскршћу између онога што има и онога што жели и о чему сања.
Зато му је, каже, Чаплин један од најдражих стваралаца, због његовог трагичног и
помало сентименталног хумора. Ако је понекад и незадовољан и тужан, објашњава
себе Ћопић, и то је био саставни део оптимистичког гледања на живот и један од
покретача за радосну, стваралачку активност. Успевао је да сачува ведрину духа и
осећање хумора. Машта му је била неопходни, саставни део живота, а снови најбоље
убојито оружје у борби за бољи и човечнији живот, добар савезник у савладавању
животних тешкоћа. С обзиром на то да се иза сваког смеха налазе ћутање и смрт,
веровао је да у овај наш кратки живот треба унети што више смеха, ведрине и лирике.
Признаје, међутим, да су кроз његове мисли и дела увек провејавале ноте лирског
хумора препуне туге, али и песимизма. Не зна ни сâм одакле та туга. „Ваљда ми је
жао човека“, каже.
Приче Бранка Ћопића дођу нам као ’Петракови дани’ његовом јунаку:
празничнe, сјајнe и пунe шапата, повуку вас и ошамуте да не знате куд бисте пре.
Радост је вратити им се с времена на време.