ИЗАБЕРИ СВОЈУ ПРИЧУ:
ЉУБАВНИ РЕГИСТАР
ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА
Александра Жежељ
УВОДНА РЕЧ
У уторак, 18. јуна 2024. године, у Вуковој задужбини у Београду, одржан је
округли сто о новој збирци прича Драгана Лакићевића, Љубавни регистар (2024),
која наставља препознатљиву нит Лакићевићевог приповедања, до сада осведочену
у збиркама прича Гуслар на хармоници (2000), Лудачки рукопис (2008), и Слатка је
музика (2015).
Велико ми је задовољство што сам, као аутор Предговора збирци Љубавни
регистар, модерирала округлим столом, под називом „Изабери своју причу“, где је
десет уважених тумача књижевности – писаца, књижевника, књижевних критичара
и професора – понудило своје читање једне изабране приче из поменуте збирке, са
изузетком књижевног критичара Марка Паовице који је говорио о Предговору књиге.
Држали смо се договора да свако од тумача изложи своје саопштење у трајању од
највише пет минута.
Своју уводну реч искористила сам да се осврнем на интервју Драгана
Лакићевића од 26. маја 2024. у Вечерњим новостима, због тога што и у њему писац
открива своју поетику, доследно и брижљиво неговану од самог почетка, поетику
која је испреплетана са актуелним питањима књижевности.
Тумаче који се баве плодним стваралаштвом Драгана Лакићевића одувек је
занимало у којем се жанру овај писац највише препознаје. Осим што би одговор на
ово питање могао да се крије у жанру поеме, као својеврсном међужанру, ову дилему
да ли себе више види као песника или као приповедача, Драган Лакићевић разрешава
тако што каже да сама књижевна материја бира форму и жанр. Наравно, ово је једно
од најзанимљивијих питања књижевности: да ли писац има контролу над текстом и
колику, или, пак, текст руководи писцем. Лакићевић каже да најрадије размишља из
угла жанра, односно материје, и у том смислу његовом руком, у разним областима,
пишу разни аутори и стилови. Занима га друштво његових великих претходника.
Неретко чујемо да шира читалачка публика најрадије чита романе, запостављајући приповетку, односно (кратку) причу. С једне стране, Лакићевић то објашњава
форсирањем романа од стране медија и жирија због моде, комерцијале, споне између
публицитета и продаје; а с друге, он верује да је прича погодан терен за књижевне
мајсторије и високе естетске домете. Прича, каже Лакићевић, може да оствари
параболу песме, и може да сажме роман. Овај увид је, као што видимо, сасвим на
трагу закључка до којег је дошао велики Томас Ман у вези са Чеховљевом причом:
да се снага генија може сабити и у орахову љуску, тј. да кратка прича као жанр може
својом језгровитошћу и јасношћу обухватити срж и садржину живота и изазвати у
нама највеће дивљење, да по својој снази може надмашити највеће романе. Такође,
Лакићевић мисли да прича не мора да има тзв. крај, односно завршетак: она може да
има свој ефектни закључак, а може и да се продужи. Прича је и оно чега нема.
Питање да ли у пишчевом стваралаштву има нешто од аутобиографског заокупља пажњу читалаца, чини се, одувек и без престанка: можда нарочито од романтизма, а свакако касније када су ударени темељи тзв. бајроновске легенде, те данас
сведочимо разгранатим студијама аутобиографије. Углавном, премда прво лице
најчешће приповеда у причама Драгана Лакићевића, разлика или знак једнакости
између аутора и наратора, или аутора и неког другог књижевног лика, није од
суштинске важности. Писац, објашњава Лакићевић, својим уметничким поступком ствара на такав начин да његово искуство или памћење неповратно прелази у нешто
друго, највише стога што се писац његовог сензибилитета највише осећа писцем када
на овај начин измишља.
Захваљујем се проф. др Бошку Сувајџићу и Вуковој задужбини на гостопримству, а онда и свим учесницима округлог вишеструко занимљивог концепта: о
једној причи из једне збирке једног писца – Драгана Лакићевића.
(Округли сто „Изабери своју причу: Љубавни регистар Драгана Лакићевића“ одржан
је 18. јуна 2024. године у Вуковој задужбини у Београду)
Уредник: Александра Жежељ