Александра Грозданић
„ТРЕЋИ ПОЉУБАЦ“
Обезличавање сопства
Конципирана у форми напоредних дневничких исповести, оца и сина, које се
наизменично смењују, прича „Трећи пољубац“ ствара утисак невербалне
комуникације између два најближа сродника. На посебан начин сучељени: отац, и
син Златко, одведен из студентског дома у Сарајеву, у оближњи муслимански логор,
да на градским ободима копа ровове – сваки из своје визуре, сагледавају сопствену
ситуацију и свој однос у новом контексту, закуцани сваки за свој крст, у некој врсти
индиректног дијалога који ствара динамику и структуира целу причу. Отац околности
конкретизује тврдњом: „У ствари боли душа: сина имаш, а немаш!“, док син то
перципира, на готово истоветан начин, описујући своју ситуацију речима: „Понекад
помислим како сам заборавио, ко сам. И чији сам.“
Лакићевић, као неко ко се у својој тематици доста бавио ратом и његовим
дејством на људску психу, и овога пута подиже улоге. Да, све би, можда, могло бити
боље, свестан је и главни јунак, само када би се могао одрећи свог идентитета: „Да
нисам Србин, можда би ме ослободили… Дође ми да кажем да нисам Србин… Али,
како бих после живео?“
Иако је, већ, на први поглед, јасно да овај проблем не представља базичну
дилему појединца, и да је потрага за уздрманим сопством та која отвара примарно
питање: Ко сам ја, у ствари? Оно је постављено из онтолошког аспекта, и
испровоцирано ратом као и деградацијом, пре свега, универзалних људских
вредности које велики друштвени сукоби носе. Опоро, саркастично, али
дијагностички прецизно, писац закључује: „Кад сви обуку униформе, види се колико
има богаља.“ Очигледно је ипак, да је бављење идентитетом – потка за све што се око
главног јунака догађа, јер Лакићевић веома суптилно, на више места, показује колико
је управо национално инкорпорирано у људску психу, и како се сатирањем те
културолошке матрице перфидно обезличава сопство.
Најсуштинскије о овоме говори сцена, по којој је прича и добила наслов, где
отац каже: „Рукујемо се и љубимо двапут – у један образ, па у други, а онда сам ја
кренуо и трећи пут. Или ми се чини, или се тада изненадио: зашто трећи пут?
Тренутак застао, али је одмах прихватио.“ А, затим писац наглашава: „Онда је изашла
Сенка, моја жена, Златкова мајка. С њом се пољубио трипут, нормално. И са сваким,
с ким се после срео, по трипут“, ова суптилна дистинкција говори о религијском и
националном као о фундаменталном. Постављање национално идентитетског у раван
са мајчинством, говори о органској спони – зато Златко у љубљењу са мајком не може
да „погреши“. Рађање је биолошка категорија, а васпитавање и преваспитавње
психолошка и морална. Понављањем реченичних склопова са варијацијама синтагми:
гледам га…, гледа ме…, син сам му, отац ми је…, писац наглашава супротстављеност
између оног што су били, и онога што су сада. Промена сина, нужно је довела до
промене оца. Истo тако, у односу са женом, отац каже: „Гледам је кад она мене не
гледа“. А, онда: „Осетим да ме гледа, када ја њу не гледам.“
Овакви симетрични искази, апострофирају егзистирање паралелних светова
на свим нивоима поимања индивидуе. Ови дублети доводе у сумњу перцепцију
појединца, постављајући базично питање: Шта је истина, заправо? Целу причу
Лакићевић поставља феноменолошки – један син одлази на студије у Сарајево, неки
други се враћа. Златку се чини да ће док буде копао живети, због чега без престанка
ради и закључује како би за све дане копања у логору могао стићи „до друге Земљине
стране. Ту би изашао и наставио неки нов живот“.
Покушавајући да појасни могућност трансформације, иманентну људском
бићу, која може далеко досезати, толико да безмало наликује животињској мимикрији,
писац покушава да осветли, пре свега, феномен родитељске љубави која је априорна.
Док скрхани родитељи призивају Бога, да им га врати, дотле син, као механизам
користи негацију и резигнацију, не губећи притом част и елементе људскости.
Врло суптилно, Лакићевић уводи, на први поглед, узгредна и не тако важна
запажања о вери, али као неко ко се у својој књижевности доста бавио животом
верника, својим тврдњама да: „Када нема Бога, свега има“, и другој: „Кад човек има свега, нема вере; кад нема ничега појави се вера“, отвара могућност и за теолошку
расправу о томе зашто нам је вера потребна, и јесмо ли верници какве Бог заслужује?
Загледан у своје унутарње ја, Златко у логору губи потребу за разговором.
„Као да су се и речи уквариле и прошао им рок трајања“, констатује писац. И, баш,
као што је у Лакићевићевој причи: „У знаку стрелца“, из збирке прича Лудачки
рукопис, главни јунак, снајпериста из Вуковара, практично занемео пред чињеницом
да ни једном није промашио, тако ће и овде Златко заћутати пред спознајом да више
ништа не може да предвиди.
Као добар познавалац људске душе, Лакићевић, свакако, зна чиме се може
променити њена идентитетска потка, али и какав је значај трећег пољупца као
небеског кода за препознавање исходишта које не може бити угашено.