Александар Раковић
КОСМЕТ ЈЕ ЈЕРУСАЛИМСКО ПИТАЊЕ ЕВРОПЕ
Праведно решење српског националног питања би било да Република Србија,
Република Српска и Црна Гора створе јединствену српску државу. То би било у складу
с поруком црногорског митрополита и српског идеолога Петра Другог Петровића
Његоша коју је изрекао у „Горском вијенцу“: „Сва Србија од Дунава до мора сињега“.
Данас би то био простор од Апатина до Бара и од Тимочке Крајине до Босанске
Крајине. У Бару је српско море венчано с Црном Гором, каже у разговору за „Политику“
др Александар Раковић, научни саветник Института за новију историју Србије.
Какав је положај српског народа у суседним државама бивше Југославије?
Матични историјски простор српског народа чини четвороугао Трст–Сент –
андреја–Темишвар–Хиландар. У 19. веку тим четвороуглом вибрирале су идеје које
су се шириле с краја на крај српства. Нажалост, у 20. веку етнички простор српског
народа трагично је сужен, а на то су утицали ратови и миграције тог столећа. Макар
када је реч о матичним територијама, српски народ се у 21. веку груписао у Републици Србији, Републици Српској, Црној Гори и у нашем заграничју. Уместо да живе
у заједничкој држави коју су 1918. створили, Срби су данас подељени грани цама,
насилно повученим од стране Запада и сепаратистичких творевина. После гено цида
над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској и протеривања Срба
из Републике Хрватске током деведесетих, српски народ у Хрватској данас је незнатна
мањина над којом се и даље спроводи асимилација. Срби су у већем броју опстали
само уз Дунав и ту ће сачувати свој идентитет. Ипак, треба имати у виду да се Хрвати
масовно исељавају из Републике Хрватске. Логично је да празне земље неко насели.
Слична ситуација је и у Федерацији Босне и Херцеговине?
У свим крајевима из којих је протеран српски народ. На територији Федерације
БиХ, дуж границе с Републиком Српском, посејана су насеља радикалних исламиста.
С једне стране ХОС-овци, а с друге вехабије – као претња Републици Српској. У души
нашег народа остаје трајни печат да смо изгубили Сарајево, трећи по величини српски град у Југославији (после Београда и Новог Сада). Ипак, Република Српска је
гаранција да западно од Дрине неће више бити геноцида над српским народом.
А у Црној Гори?
Пре сто година нико не би могао ни да сања (да има ноћну мору) да ће ова историјска држава српског народа еволуирати у усташолику творевину под влашћу
црногорске мафије, етничких конвертита и националних мањина. Упркос таквој
владајућој структури на прелому 20. и 21. века, Срби у Црној Гори су се сачували у
довољној мери, па су, с подршком Републике Србије и Републике Српске, 2020. успели да сруше србофобни режим. Српска православна црква је одбрањена, Срби данас
чине знатан део власти у Црној Гори, српско становништво се запошљава, а Српство
је најдоминантнији идентитет. Међутим, због сложене етничке слике Црне Горе, где
се, као и у Босни и Херцеговини, сви удружују против Срба – српски народ још увек
није успео да обнови српске државне симболе Краљевине Црне Горе и српски језик
нормира као службени. Борба идентитета у Црној Гори се наставља, с тим што српски
народ сада има светлију перспективу од црногорских сепаратиста чији идентитетски
конструкт нема упориште у историји Црне Горе. У Републици Северној Македонији
број Срба је све мањи, али је све већи број Македонаца који се окреће Београду и
Србији. Србе и Македонце спајају православна вера, заједничка историја, културне
везе. Македонци слушају нашу музику, у знатној мери навијају за српске фудбалске
клубове и прате истакнуте српске спортисте. Српство и македонство могу да иду руку подруку, а македонство и бугаризам се косе један с другим. Албанска претња додатно Македонце усмерава према Србима.
Последњих година на мети политичких, али и интелектуалних елита у Сарајеву, Подгорици, Загребу и Приштини је Српска православна црква као најдуговечнија и најзначајнија духовна, културна и уопште друштвена институција у српском
народу. Зашто је СПЦ на њиховом нишану?
Српска православна црква је везивно ткиво, стуб и тврђава идентитета српског
народа. Ерик Хобсбом сматра да је српска црквеност довела до тога да се Срби могу
сматрати једном од само неколико европских протонација. Наиме, српска црква је с
колена на колено преносила свест о средњовековној српској држави генерацијама
Срба који су вековима живели под туђинском влашћу. Када је у нашој историји долазило до слома српских држава, српска црква се природно наметала као друштвени
оквир који наставља да засвођује Србе. Делови нашег народа су отпадали и конвертовали у друге идентитете, али је српска црква одолевала. Стога се српска црква
изнова и изнова налазила на мети непријатеља којима је било стало да разбију њену
јерархију, а тиме и српство, светосавље и косовски завет.
У томе нису успели?
Ни у прошлости, а неће ни у будућности. Кад сте већ поменули Загреб, Сарајево и Подгорицу, треба имати у виду да је око 60 одсто данашњих Хрвата српског
порекла (погледајмо само летимично презимена чланова њихових спортских репрезентација), да је око 90 одсто муслимана из БиХ српског порекла и да је 100 процената припадника тзв. црногорске нације такође српског порекла. Зато и нападају
Српску православну цркву јер их подсећа на то да су њихови преци некада били
православни Срби. Подсетио бих како Иво Андрић за Омер-пашу Латаса каже да се
„као толики стварни и легендарни пребези и потурчењаци пре њега напио оне ’воде
заборавне’ која човека одржава у животу, ослобађајући га за неко време неподношљивих сећања“.
За последње две и по деценије на Косову је оскрнављено и порушено више од
150 цркава и храмова, а покушаји да се затру српске светиње настављени су прекрајањем историје и њиховим приписивањем албанском културном наслеђу.Шта се
крије иза покушаја да се криминализује Српска православна црква на Косову и
Метохији?
Сваки вид напада на Српску православну цркву на Косову иМетохији требало
би да води ка томе да се њеној јерархији живот учини неподношљивим. Албански
сепаратисти све више „откривају“ своју наводну личну римокатоличку прошлост
(Ругова, Харадинај), а те фантазије поткрепљују измишљотинама да су српске
средњовековне светиње на Косову иМетохији биле албанске и римокатоличке, па су
их Срби окупирали. Те лажи су им потребне да би допунили фикцију о свом историјском континуитету на Косову и Метохији од античких Илира до данас. Но,
историјских извора за такве идентитетске егзибиције нема и Албанци нису потомци
Илира. Притом, Албанци се на Косову и Метохији појављују тек крајем 15. века у
околини Ђаковице и пристижу с турским освајачима. Упркос историјским чињеницама да су српске средњовековне цркве и манастире изградили баш Срби, римокатоличка јерархија Албанаца на Косову иМетохији неће одустати од намере да окупира те српске светиње. Посебно су се устремили на Грачаницу, Пећку патријаршију,
Високе Дечане и Богородицу Љевишку. За разлику од Црне Горе, где је српски народ
одбранио своје светиње, на Косову и Метохији је ситуација неповољнија јер нема
довољно нашег народа за пружање физичког отпора. Косовско-метохијско питање је
јерусалимско питање Европе. Стога га на тај начин треба решавати: стрпљиво и у
ситним корацима, с тим да се посебно води рачуна о безбедности преосталог српског
становништва које је талац репресивног режима албанских сепаратиста.
У Хрватској се поново оживљава теза о тзв. хрватској православној цркви,
која је основана у време Независне Државе Хрватске.
Откад су Анте Старчевић и Еуген Кватерник 1861. основали Странку права
постоји идеја о оснивању „хрватске православне цркве“. Намера им је била да и тим
путем у хрватски идентитет преводе православне Србе. У наредним деценијама такве
планове су разрађивали франковци и радићевци, а погодан моменат за то стигао је
када су усташе 1941. створиле најпсихотичнију творевину модерне историје – Независну Државу Хрватску. У сарадњи с црногорским сепаратистима прохрватске оријентације, усташки поглавник Анте Павелић основао је 1942. тзв. хрватску
православну цркву. После војног пораза у Другом светском рату, усташе су у емиграцији објављивале литературу о тзв. хрватској православној цркви како би тему
чиниле живом.
То се наставило и у новије време?
У новије време, као главни промотер обнове тзв. Хрватске православне цркве,
јавио се Јурај Коларић, бивши декан Католичког богословног факултета у Загребу.
Он је 1986. у књизи „Православни“ оправдавао Павелићеву одлуку да оснује „хрватску православну цркву“. Потом су се из године у годину могле пратити изјаве
представника Цркве у Хрвата и потези хрватских праваша у правцу обнове тзв.
хрватске православне цркве. С подршком поглавникове ћерке Вишње Павелић,
извесни Иво Матановић из Шибеника основао је 2009. групу под називом „Удруга
Хрватске православне заједнице Републике Хрватске и иноземства”. Уред државне
управе Републике Хрватске у Шибенику издао је 2010. решење о упису ове групе у
Регистар удруга Републике Хрватске. Клима која је створена у Републици Хрватској
довела је 2011. до тога да се на попису чак 16.647 грађана изјаснило као Хрвати
православне вере, што је чинило 8,75 одсто укупног броја православних у тој држави.
Тиме су после Срба (83,90 одсто), ти Хрвати (бивши Срби) постали друга по
бројности етничка група у Хрватској која се изјаснила да је православне вере. Према
уговору Владе Републике Хрватске и Српске православне цркве из 2002.
загарантовани су статус, унутрашњи поредак и имовина Српске православне цркве
на територији Републике Хрватске.
Имају ли и догађања у БиХ, када је реч о положају СПЦ, свој историјски
корен?
Аустроугарске окупационе власти су православље у Босни и Херцеговини
хтеле да одвоје од светосавља. Према аустроугарским плановима, нови конструкт „босанског православља“ требало би проширити на православне хришћане у Старој
Рашкој, Косову и Метохији и Македонији јер је овај појас сматран „стратегијским
кључем Балкана“ којим се закључавају врата за уједињење Краљевине Србије и
Краљевине Црне Горе. Окупациони гувернери у Босни и Херцеговини Оскар
Поћорек и Стјепан Саркотић покренули су 1914. и 1915. кораке за оснивање тзв.
православне цркве у Босни и Херцеговини. Слом Аустроугарске и победа Краљевине
Србије у Првом светском рату осујетили су ове намере. Стога не треба да чуди што
је бивши реис-ул-улема Исламске заједнице Босне и Херцеговине ових дана рекао
како би требало основати „босанску православну цркву“. По количини србофобије,
Церић не заостаје за Поћореком, Саркотићем и Павелићем. Ипак, још више треба да
брине резолуција Европског парламента из 2022, у којој су поменуте православне
цркве у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини, а не Српска православна црква,
која је јединствена и недељива.
Оркестрирани напади на СПЦ примећени су и у Црној Гори, а спекулише се да
се патријарх Вартоломеј спрема да зада ударац СПЦ тако што ће дати
аутокефалност непризнатој „црногорској православној цркви“?
Напад Ђукановићевог режима на Српску православну цркву у Црној Гори део
је историјског процеса осмишљеног у кухињама Беча, Будимпеште и Загреба
(Аустроугарска) и оба Рима (Ватикан и Италија). Коминтерна је преузела ове моделе
за решавање југословенских националних питања и стога је српски народ у
комунистичкој Југославији подељен на четири нације, шест република, а авнојевска
Србија на три дела. Српска православна црква потиснута је на маргине соција –
листичког друштва. Ипак, Ђукановићев режим је 2020. изгубио у судару са Српском
православном црквом. Литије у Црној Гори биле су врхунац српске националне идеје
у 21. веку. Темељним уговором из 2022, који су потписале Српска православна црква
и Влада Црне Горе, потврђен је историјски континуитет и правни легитимитет српске
црквене организације у Црној Гори од Светог Саве до данас. С тим у вези, не постоји
инфраструктура у Црној Гори на коју би било ко могао да рачуна за разбијање Српске
православне цркве.
Вама је својевремено када је Црном Гором управљао Мило Ђукановић било
забрањено да улазите у ову земљу. Који су били разлози и да ли се можда налазите
на неким списковима у суседству због вашег рада и залагања за српске националне
интересе?
Забрану уласка у Црну Гору коју ми је Ђукановићев режим увео 2018. и
забрану уласка у Босну и Херцеговину коју ми је служба ОсманаМехмедагића увела
2022. сматрам наградама за свој рад. Србофобни режими у Подгорици и Сарајеву
нису имали одговор на супериорну идеју српског интегрализма и стога су показали
слабост покривену образложењем да доводим у питање уставни поредак Црне Горе
и Босне и Херцеговине.
Прошле године били сте на 22. годишњем форуму Међународног дебатног
клуба „Валдај“ у Сочију, где сте поставили питање руском председнику Владимиру
Путину о покушајима „обојене револуције“ у Србији. Да ли сте задовољни одговором
и мислите ли да је прошла опасност насилне промене власти у нашој земљи?
Председник Путин ми је указао част и привилегију јер се три године заредом
преко одговора на моја питања обратио српском народу. Ниједан државник у свету
осим Путина, ни у прошлости, ни у садашњости, није тако лепо говорио о нама
Србима. Мислим да је Путинов став према покушају обојене револуције у Србији
разбистрио ситуацију и да је допринео да прође опасност од насилне промене власти
у нашој земљи.
Разговор водио: Дејан Спаловић („Политика“, 18. јануар 2026)
