Александар М. Милановић
НАЈШТЕТНИЈА РЕЧ 2023. ГОДИНЕ: ПРЕСЛАГИВАЊЕ
На почетку текста, подсетимо се која је реч била најштетнија 2022. године.
„Победила“ је у тешкој конкуренцији реч петлићка, настала као последица страха
обичних говорника пред бауком „родно осетљивог језика“, те грча да скривени
иследници проверавају да ли се „правилно“ изражавамо баш у свакој прилици. Из
тих измешаних осећања настајали су и настају разни „родно осетљиви“ неологизми,
међу којима је била и реч петлићка. Она је, наравно, срећно отишла у заборав, као
што ће отићи све насилно сковане „осетљиве“ речи за којима не постоји никаква
комуникативна потреба. Наиме, држава Законом о родној равноправности може
наређивати, али се језик не обазире на политичке декрете, нарочито не на дуже стазе.
Пустимо га да се саморегулише, да спонтано упија речи које народ сам створи и које
уђу у језичку праксу ван лабораторија.
Време у којем живимо нагрђује, међутим, српски језик и на многе друге начине.
Једна од одлика савременог тренутка јесте и вишак штампаних и електронских медија,
а мањак правих новинара. Дневне новине и различити часописи брзо настају и нестају,
смењују се као на траци па не стижемо ни да им упамтимо имена, а редакције се
попуњавају без детаљнијих провера професионалне и елементарне писмености.
Огроман број телевизијских станица и портала, у жељи за ексклузивношћу ишто већом
зарадом, текстове у јавност пушта без икакве лекторско-коректорске провере. Чак и
тамо где лекторске службе постоје, што је постао изузетак, лектори не стижу ни да
пажљиво прочитају текстове, а камоли да у њега унесу неопходне језичке и стилске
интервенције. Иако би публицистички стил данас морао бити један од темеља српскога
стандардног језика, као што је то случај и у другим културама, он све више заправо
постаје извор за наруживање и нарушавање језичке норме.
Многи од облика који се могу чути или прочитати у нашим медијима показује
и више од пуког језичког незнања, а то је одсуство било каквог језичког осећања.
Бавити се новинарством, а немати елементарно језичко осећање – било је потпуно
незамисливо у срећно време наше журналистике, којим се из угла лингвистике и
стилистике може сматрати ХХ век, нарочито његова друга половина. Током 80-их
година прошлог века, на пример, чак и у омладинским и студентским часописима
(Младост, Студент, НОН) и радијским и телевизијским емисијама сличног садржаја прво су вам пажљиво проверавали писменост и језичко осећање, а тек после тог
теста би у редакцији проговорили и о новинарству. Чак и у усмереном образовању,
чувеној „шуварици“, на смеру у области културе и информисања који је давао диплому „новинар-сарадник“ постојала су чак три предмета који су неговали језички
израз, како генерално тако и у новинарству: Српскохрватски језик, Стилистика
српскохрватског језика и Облици новинарског изражавања. Предмет Тумачење књижевног дела је исти феномен сагледавао у књижевности.
Данас су дошла друга времена. Верује се да новинару познавање језика којим
се споразумева са друштвом није важан. Чак и медији са националном фреквенцијом
шире различите лексичке и граматичке облике створене без икаквог језичког осећања,
за шта леп пример даје реч преслагивање. Ова реч појавила се као наслов прилога на
телевизији N1 у октобру 2023. године, а на основу контекста из насловне кон струк –
ције (Preslagivanje pred izbore) може се наслутити да је реч о новом позиционирању
и прегруписавању партија на нашој политичкој сцени. Нити новинара нити уредника
није занимало што се према свршеном глаголу пресложити (’поново сложити’) стоји
у стандардном језику само несвршена форма преслагати. Ипак, оно што суштински
поражава када је у питању „нова“ глаголска именица преслагивање, поновимо, не
крије се у непозавању језичке норме, чак ни на њеном елементарном нивоу, већ у
чињеници да она никога у редакцији N1 није „зажуљала“. Да је засметала гледаоцима,
схватио сам по томе што ми је пријатељ мобилним телефоном сликао телевизијски
екран са цитираним насловом и послао ми снимак без коментара. Убеђен сам да није
био једини који је остао затечен језичком културом редакције.
Уколико здраво језичко осећање немамо развијено код оних који од језика и
изражавања живе, од оних који то исто језичко осећање треба да развијају код чи –
талаца или слушалаца, нашој језичкој (и не само језичкој) култури не пише се добро.
Стога, уз избор за најштетнију реч 2023, у којем овај пут „награда“ иде српским
новинарима, шаљемо на крају текста још и апел политичарима који воде српску
државу као „атачмент“: Уведите коначно, док не буде прекасно, обавезу да медијске
и издавачке куће имају запослене лиценциране лекторе (веће и моћније куће – за
стално, а мање – хонорарно)! Ако остане стање као што је данас, имаћемо све више
„преслагивања“ у нашој култури, а успут ћемо тонути све дубље.