Ко пажљиво чита српску штампу, може с лакоћом пратити специфичне видове борбе против српске ћирилице. О овоме специјалном медијском рату већ смо писали, анализирајући стратегије и тактике напада на српско национално писмо, односно медијске механизме у служби борбе. Нажалост, овај не само културни рат није престао и неће престати, сведочи нам историја. Матрице у медијској борби остају исте, али се изнова обнављају новим ауторима и новим текстовима, на које непрекидно ваља скретати пажњу српској културној јавности. Непрекидно, дакле, добијамо нове непосредне поводе за читаву серију текстова. Овај пут, издвојићемо само два карактеристична овогодишња примера.

Први стиже са страна култног суботњег Политикиног културног додатка, који вођен толерантном уређивачком политиком објављује текстове различитог културног усмерења. Тако се поред текстова који бране ћирилицу, појављују овде и напади на њу. И то не само једанпут у новије време.3 Новији пример представља текст „New светска kunst“, објављен у нередовној колумни „Мера за меру“ Александра Мандића. У серији занимљивих новинарских прилога надахнутог аутора негативно нас је изненадио не читав текст, већ пасус у којем коментарише појаву тетоваже: „То је народска уметност. Није превише скупа, овде се можете украсити за пар стотина евра и добити тигра, пиштољ, цвет, Месијеву копачку или цитат патријарха Павла; избор је скоро неограничен. Јуче видим једну дамску бутину са истетовираном азбуком. Права оригинална пушкица за испит, када пише семинарски о Цеци. Ако затреба неко слово, задигне се сукњица, ни профа се неће бунити.“

Ако оставимо по страни помало простачке алузије на крају цитата, ако оставимо по страни и потпуно промашено и неукусно смештање патријарха Павла у контекст са тигром, пиштољем, цветом и Месијем, не можемо прескочити ни игнорисати две реченице које је и уредништво културног (пазите: културног!) додатка ставило као истакнути поднаслов: „Јуче видим једну дамску бутину са истетовираном азбуком. Права оригинална пушкица за испит, када пише семинарски о Цеци.“ Зашто је Александру Мандићу прва асоцијација на „азбуку“, тј, на српску ћирилицу, фолк певачица Светлана Ражнатовић? Зашто то посебно истиче Политикин културни додатак? Готово нисмо ни морали проверавати податак који смо унапред интуитивно знали: све своје плоче, касете, компакт-дискове и ди-ви-дијеве Светлана Ражњатовић штампала је латиницом. Као и сви други фолк-певачи. Зато је и мени, и не само мени, прва асоцијација и на Светлану Ражњатовић и на све остале извођаче из исте бранше управо латиница, српска малогражданица. Никако ћирилица! Смештање ћирилице у контекст кича и шунда, заједно са тигром, пиштољем, цветом, Месијем и Цецом, тенденциозно је и са веома јасном функцијом. Чуди нас да у такав контекст није смештена латиница. Њоме, уосталом, пише чак и Меси! Узгред, додајмо и то, на Универзитету у Београду нигде се не пишу семинарски радови о Цеци. Александар Мандић то би требало да зна, чак и када пише у алегоријама.

Још занимљивији је текст др Маргарете Башарагин под насловом „Šta ćemo sa rodno osetljivim jezikom?“, објављен у листу Danas (20. 9. 2021, 17). Уз текст стоји напомена: „Autorka je poverenica udruženja Ženske studije i istraživanja Novi Sad, podružnica Subotica“. Овај текст представља школски пример поступaка замена теза и изношења неистина, о којима смо већ писали као о стандардном механизму када се пише о српској ћирилици. Диван пример: „Ističem da u Srbiji ima oko 30% nepismenih i da deca od najranijeg uzrasta znaju latinicu jer koriste mobilne telefone i internet.“ Тридесет посто неписмених??? Деца од најранијег узраста знају латиницу, а не знају ћирилицу??? Питамо се како доказати овакве наводе. Одмах у наставку следи нова замена теза уз пример наше деце: „Od prvog razreda ona u školi imaju strani jezik, najčešće engleski, a ako težimo ka Evropskoj uniji, onda je znanje više jezika podrazumevano.“ Какве везе све ово има са статусом ћирилице у српском језику? Можда је неко предложио да деца енглески, француски или немачки језик пишу ћирилицом? Да у питању није случајност, омашка, одсуство концентрације, видимо и раније у тексту, на месту где ауторка пише о Суботици, где „sva zvanična dokumenta i ispisi nа jаvnom mestu po zakonu stoje četvorojezično – na srpskom ćirilično, a ostalo latinično.“ Па шта је ту спорно? Није ли неко предложио да се исписи на мађарском или буњевачком језику пишу ћирилицом? Или на хрватском језику (иако сами Хрвати све чешће пишу о хрватској ћирилици)? Шта онда доказује српска крајње толерантна и демократска језичка политика, не само у Суботици, у вези са статусом српске ћирилице?

На основу потпуно нејасних примера, чини се бираних опет веома тенденциозно, ауторка изводи необјашњиве закључке: „Onda možemo reći da je latinica pogled u budućnost, a znanje dva pisma bogatstvo“. Раздвојимо начас ову сложену реченицу на елементе у напоредном односу јер су они логички у лабавој вези. Први елемент, сложена конструкција: „Onda možemo reći da je latinica pogled u budućnost“. Откуда ово „онда“? Потражимо одговор у тексту! Зато што деца играју игрице на мобилним телефонима? Зато што Мађари, Хрвати и Буњевци користе латиницу? Зато што Срби уче стране језике (јер желе у Европску унију, иначе не би)? Други елемент, проста клауза: „znanje dva pisma [је] bogatstvo“. Да ли је ово неко спорио? Зар се не подрсазумева? Ко је покушао да укине постојећу диграфију? Када и где? Волели бисмо да нам ауторка одговори на сва ова питања (уколико чита Језик данас). 

Али ауторка иде и даље, не зауставља се: „Pitanje je da li promena pisma šteti nacionalnom i kulturnom identitetu. Na primer, nemački jezik je ranije zapisivan goticom i nemačkom narodu nije manjkalo rodoljublja kada je počeo da upotrebljava latinicu. Srpski jezik se isto tako nekada pisao na glagoljici.“ У том грму лежи зец!!! Коначно! Ево сунчаног пропланка, после много пејзажа у магли, а на њему је „promena pisma“! Ко предлаже „промену писма“? Зашто бисмо „променили писмо“? Да ли се ауторка залаже за „промену писма“? Да ли се неко из њеног окружења залаже за „промену писма“ или говори напамет? Чекамо и те одговоре, позивамо на полемику! А као подлогу за њу, нудимо две мале џентлменске помоћи ауторки. Прва помоћ: иако је по струци германиста, она од читалаца скрива да је готица само облик латинице. Дакле, Немци нису „променили писмо“, то је заобилажење истине. И Срби су са црквене прешли на грађанску ћирилицу током друге половине XVIII и почетком XIX века, па то никада нико није дефинисао као „промену писма“. Променио се само облик ћирилице. Друга помоћ, уз стилски незграпну реченицу „Srpski jezik se isto tako nekada pisao na glagoljici.“ Срби јесу у почецима своје писмености користили и глагољицу, али никада само глагољицу, већ су је све време користили напоредо  са ћирилицом. Дакле, ни Срби нису у прошлости „променили писмо“, већ су од два графијска система с временом одабрали функционалнији. Као германиста, ауторка то не мора знати, али ред је да се распита када пише за јавност, па зато нека прочита књигу Ђорђа Трифуновића Ка почецима српске писмености. Овако се ствара утисак да опет свесно заобилази истину, два пута наводећи нетачне примере као савезнике.

И коначно, најважније је у тексту сачувано за крај, као што је и ред: „Upotreba pisama i standardizacija jezika trebalo bi da budu u vezi sa jezičkim planiranjem i jezičkom politikom. Kod nas je rašireno shvatanje da se ovim pitanjima bavi samo srbistička elita, a ne uključuju naučnici/e i istraživačici/e [управо тако пише, није наша штампарска грешка!] iz nekih drugih oblasti koji se bave upotrebom jezika“. Колико само злонамерних неистина! „Kod nas je rašireno shvatanje da se ovim pitanjima bavi samo srbistička elita“. Где је то схватање раширено? Код кога? Како то доказујете? Можда чињеницом да су међу најзначајнијим српским нормативистима били и остали недавно преминули академици, слависта Предраг Пипер и романиста Иван Клајн, аутори Нормативне граматиие српског језика у издању Матице српске? Снажне доприносе дискусијама о појединим аспектима српске језичке политике дају и филозофи Богољуб Шијаковић и Часлав Копривица, социолози Срђан Шљукић и Слободан Антонић, правници Бранислав Ристивојевић и Слободан Орловић, тумачи књижевности Јован Делић, Александар Јовановић, Петар Пијановић, Марко Недић, Драган Станић и Ксенија Марицки-Гађански, историчари Василије Крестић и Радомир Поповић, новинари и публицисти Градимир Аничић и Бранислав Ђорђевић, као и велики број српских књижевника: Драгослав Михаиловић, Милосав Тешић, Матија Бећковић, Милован Данојлић, Миро Вуксановић, Горан Петровић, Драган Хамовић, Анђелко Анђушић, Ранко Рисојевић, Душко Бабић, Лабуд Драгић итд.

Дакле, није у питању да ли се употребом писама и стандардизацијом језика бави још неко осим „србистичке елите“, него ко се ван ове „елите“ тиме бави. Претпостављамо да се ауторка залаже за веће учешће неких других интелектуалаца у односу на набројане, што је легитиман захтев, али мора унапред знати да се и пру стандардизацији немачког језика много више питају германисти од србиста или русиста, на пример. И да се највише питају германисти лингвисти, чак и у односу на тумаче немачке књижевности, али истовремено и у односу на немачке и друге филозофе, социологе, правнике, историчаре, публицисте, новинаре, књижевнике…

Иако зна да је у питању јефтин клише, и аутoрка текста из листа Danas на концу узвикује већ излизану паролу као квазиаргумент: „Jezik kojim mi govorimo pripada svima nama, a ne samo nekima.“ Српски језик, наравно, припада свим његовим говорницима, али не стандардизују га сви, а кодификују га само кодификатори. Мала узгредна паралела: и Спортско друштво Црвена звезда припада свим звездашима, али нисмо сви председници, тренери и играчи њених клубова, упркос нашим жељама. Све остало је најпровиднија демагогија. Остаје нам да чекамо нове прилоге идеји о „промени писма“: није прошао прилог Марије Терезије, није прошао прилог поклоника југословенства са Јованом Скерлићем на челу, није прошао прилог различитих окупатора 1915. и 1941, није прошао полувековни прилог политичких организација под именом КПЈ и СКЈ, сада анализирамо нове прилоге невладиних организација, страних експерата, медија са страним капиталом, и слично. И не бринемо много, биће их још.