Избори за реч године постали су сасвим уобичајени и у свету и код нас, такмичења се организују још од 1971, а овај не само (социо)лингвистички но и културолошки феномен изазвао је до сада и безброј реакција, различитог усмерења.1 Све чешће то нису избори речи године, већ појма, па чак и знака године (сетимо се емотикона смајли), и неретко су и идеолошки обојени. Довољно је, на пример, сетити да је у време короне за реч године проглашена реч вакцина па да вас мине жеља да наводите нове примере у прилог наведене тезе. Уколико вас воља није напустила, латите се Рајнине књиге.
Леп пример потпуно другачије праксе јесте домаћи избор, у организацији Друштва за српски језик и књижевност Србије, уз сарадњу Катедре за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду, за најлепшу реч српског језика, а медији и јавност углавном су више него благонаклоно пропратили избор речи праскозорје 2022. Према учесницима анкете најлепша реч, праскозорје, на диван начин је у дослуху и са називом нашег листа. Када је својевремено еуфорија око избора за реч узела маха, неформално сам, у пријатељским разговорима, предложио неким институцијама и неким србистима како би било добро да имамо избор и за најружнију, најдевијантнију, најнесрећније грађену реч године, некакву реч-грдобу, али се моја идеја колегама углавном није свидела. Пропала је моја аргуентација да таквих речи у медијима има толико да би победница била заиста „ефектна“ реч, чијем би аутору „награда“ била наук да се са јавним језиком не треба играти, а да чак и за игру треба бити компетентан, знати правила. Пропала је и моја аргументација да чувена Златна малина – награда која се додељује за најгора филмска остварења године, први пут додељена далеке 1981. године – има и те како значајну културолошку улогу у Америци. Пропало је и моје позивање да сличне „награде“ и у области лексикотворства постоје другде у свету. Будући да су овакве „награде“ и медијски веома привлачне, образлагао сам тада, можемо просветитељски деловати на језик и говор наше нације, можемо професорима и наставницима српског језика, али и новинарима и свим другим посленицима јавне речи, давати примере лоше праксе. Тада вероватно нисам био ни довољно упоран.
Наметање такозваног родно осетљивог језика (РОЈ-а) силом и претњом, односно чувеним законом донесеним мимо сваке процедуре, а по брзини равном „соколу“, условило је нови рад старих, зарђалих машина за ковање нових речи, али и створило готово панични страх код просечних говорника српског језика да се случајно не огреше о закон.2 Отуда потреба за ковањем нових речи и у оним ситуацијама које не бисмо могли ни претпоставити, отуда појава да нове речи ад хок кују и они који то никада нису ни желели ни хтели. Но, постати лексикотворац није лако: треба знати историју српског језика, треба знати правила творбе речи у савременоме стандардном језику, а поврх свега треба имати добро језичко осећање, Белићевим речима речено. Ово последње најтеже је стећи, потребно је много учења, али и много читања. Наш страх од кршења закона, знамо из историје, ништи наш страх од огрешења о српску културу. За прво се иде у затвор, за друго – ником ништа! А ситуације у којима морамо брзо пронаћи нову реч по РОЈ-у све су чешће, неретко праћене решењима којима би позавидели водећи лексикотворци кроз историју српске књижевности: Сима Милутиновић Сарајлија, Ђорђе Марковић Кодер, Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Станислав Винавер, Васко Попа… Но, доста је историје.
Реч петлићка, међутим, иако смештена у хумористички контекст, мора нас дубоко забринути. Да ли је ово будућност српског језика, будућност лишена сваког смисла и комуникативних потреба? Српска језичка норма увек је произлазила из говорне праксе, а не из довијања у неприлици, нарочито не из декрета. Петлићка је резултат присилног наметања. Петлићка је последица непромишљенога државног језичког инжињеринга. Петлићка је суноврат наше државне језичке политике. Не бисмо, нажалост, писали о овој речи која је погоднија за кафанске вицеве или отрцане интернетске шале да сличних речи наказа у пракси свакодневно нема све више у јавном језику. Србистика је уједињена у осуди овакве језичке праксе, о чему сведоче бројне акције, текстови у стручној периодици и штампи, а првенствено зборник Положај српскога језика у савременом друштву (2021) Матице српске.
Уколико се прихвати мишљење Васка Попе, коме заиста треба веровати када су песничка посла у питању, изгледа да је дошло време да почетком ХХI века свако од нас у Србији у изнудици постане песник:
Сваки човек је, бар једном у свом животу, песник. Догађа се то у тренуцима обасјаним црвеним или црним звездама, у изузетним тренуцима великих узбуђења када свакодневне речи и реченице не помажу да се искаже. У тим тренуцима човек скује своју, нову реч, сагради своју, нову реченицу. Чинећи то, човек се понаша као песник, он јесте песник у тим тренуцима. Те несвакодневне речи (ја бих их назвао лепим речима) представљају сабрана песничка дела једног човека.
Попа је у књизи Калем, додуше, мислио на „лепе речи“, мислио је „на тренутке великих узбуђења“. Није мислио на ружне и штетне речи, ни на тренутке великог страха и изнудице. Овакве речи и оваква стања нису потребне ни песничком ни свакодневном ни стандардном језику. Но, државна принуда, присила, претња вербалним деликтом доводиће нас ускоро – ако се закон убрзо не промени – у ситуацију да најштетнијим речима попут петлићке по медијима тапшемо, уместо да служе као примери идеолошког бесмисла и наше немоћи да му се одупремо.